Црњански је и аустријски писац

Наш саговорник, аустријски аутор и публициста, говори о култури сећања и о архивима заборава, о коренима нацизма у сопственој породици, о историјским злочинима аустроугарске војске, о неразумевању између прве и друге Европе…

Моја књига Смрт у бункеру не говори само о мом оцу нацисти, већ о менталитету моје породице: од 19. века, сви у њој, деда, баба, отац, били су нацисти, врло моћни, не обични чланови партије, него врло убеђени у то до краја; то је документарна репортажа, о коренима припадности нацистичком покрету код Аустријанаца – каже Мартин Полак, аустријски писац, публициста, полониста, добитник овогодишње Велике награде Лајпцишког сајма књига за међународно разумевање, у разговору за наш лист, вођеном током ове смотре.

Како сте Ви открили истину о томе?

У мојој породици то никад нису крили од мене. Баба је била убеђена да је мој отац, њен син, најбољи човек на свету, поносила се њиме, док је био шеф Гестапоа у Линцу. Преживео је рат, али је 1947. убијен у покушају бекства за Латинску Америку, већ је био добио папире и крио се у Јужном Тиролу, Алто Адиђе. Кад је покушао да илегално пређе из Јужног Тирола у Тирол, да би се још једном видео с мојом мајком, локални водич којег је унајмио, устрелио га је због новца. Моји преци потицали су из данашње Словеније. У 19. веку постоји национални конфликт између Аустријанаца и Словенаца. Аустријанци који су у том подручју живели осећали су се више као Немци, убеђени да су као народ бољи, гајили култ Бизмарка, чија је слика, уместо Фрање Јосифа, висила у дединој кући. Осећао се великим Немцем. Други чланови породице који су студирали у Грацу, у младости су носили ожиљке од бројних туча, у том окружењу веома су били присутни антисемитизам, антиславизам и осећали су се антихабзбуршки, увек су били за Аншлус. Ни после 1945. нису признали грешку. И нису у томе били усамљени.

Како се данас одвија процес културе сећања у Аустрији?

Занимљиво је да у Аустрији нисмо имали тенденцију да о томе причамо. То је био немачки проблем, ми с тим нисмо ништа имали. Али, ако узмете, на пример, моју породицу, из Линца, који није тако велики град, Адолф Ајхман је из Линца, Калтенбрунер, шеф Гестапоа, Хитлер је у Линцу ишао у школу… Дакле, за осредњи аустријски град, много високорангираних нациста. Тешко је убедити друге да ми, Аустријанци, с тим нисмо имали везе.

Култура сећања почела је с афером Валдхајм. Додуше, неки људи су одувек били критични, мени није био потребан тај случај да бих прогледао. Али, у целини, његов случај је нешто променио. Иако и данас у том смислу постоји разлика између Немачке и Аустрије. Тамо је тај процес дубљи, у Аустрији слабији.

Извештавали сте из Југославије, који су вам утисци најупечатљивији?

Био сам у Словенији и Хрватској, пре и током рата деведесетих. Било је ужасно. Најгори осећај имао сам када сам путовао из Беча, у Загреб: ако брзо возите, стигнете за четири сата. Али, у потпуно другачији свет. Ишао сам у Винковце, Вуковар, из Беча, врло мирног, богатог, где сви седе у кафеима и изврсно се осећају, а кад се спустите у Загреб, иако тамо није било рата, атмосфера је сасвим другачија. Никад нисам имао осећај, у реду, то су Југословени, то је Балкан, јер знам по својој породици, да се то свуда дешава, само се тренутно дешава онде, код вас.

Колико Европска унија може да промени те односе?

Мислим да је већ понешто променила. Али је исувише бирократска. Нисам за то да заборавимо разлике, књижевности, традиције, и да сви почнемо да говоримо енглески и исто се понашамо. Напротив, много сам провинцијалнији, много сам више окренут коренима, државној аутономији, културним разликама и језику, сачувајмо то. Али, политички, морамо се ујединити. Тужно је што у Европи још имамо границе, још имамо прву и другу Европу.

Да ли се прва и друга Европа довољно познају, које врсте предрасуда запажате?

Наша највећа предрасуда је да се према другој Европи односимо као према сиромашним рођацима. Сиромашни рођаци су увек лоши. Не желите да вам дођу у кућу, јер ће можда украсти нешто, морате да их храните, а то не желите. То је оно осећање да смо ми бољи и да то заслужујемо. Али, сиромашни рођаци нису одувек били сиромашни. То је ствар политичке историје. Нису они изабрали да буду сиромашни, нити су мање способни. Нико не бира да ли ће живети у Минску или Кијеву. Неко други је направио ту поделу: Украјина јесте или није у Европској унији, или Србија. Најважније је да се боље разумемо, да више знамо једни о другима. Друга Европа више зна о нама него ми о њима. Многи моји пријатељи у Украјини дивно говоре немачки, много знају о нашој литератури, историји, добро познају Беч. У Аустрији, нико не зна ни украјински ни српски. Бившу Југославију сматрали смо својом „плажом”, ишли на море (а сада нам је прескупо, па идемо другде), али мало кога интересује српска књижевност. И сви су изненађени какву дивну литературу имате.

Како сте се ви упознали са српском књижевношћу? На Лајпцишком сајму говорили сте на промоцији немачког издања „Итака и коментари”?

Ја нисам типичан случај, студирао сам словенске књижевности. Али, веома сам се изненадио што је тако врстан писац као Црњански потпуно непознат у Аустрији. А он је аустријски писац, у ширем смислу. Пише о паду Аустрије, Европе, о аустријској монархији. Када сам добио награду Лајпцишког сајма књига, чувши да је Србија у фокусу, предложио сам да неку од тих књига представим на њему. И тако смо представили прозу Црњанског, који је врло модеран аутор. И ми имамо такве ауторе, као што је Јозеф Рот, а сад откривамо још једног, и то великог писца. То је више од књижевног сведочанства, то је велика европска књижевност. Мене је изненадило и то да је већ био објављен у Немачкој, али да нико није запазио таквог писца. Он заслужује да га чита много већа публика од уских стручњака.

Добили сте ову награду за књигу „Кајзер из Америке”. Још један документ историјског сећања?

То је књига о емигрантима из Галиције, у позном 18. и 19. веку, који су ишли у Америку 1800. и касније. Истражујући архиве, открио сам да смо имали исте механизме као и данас: избеглицама које иду некамо, обећавају се брда злата, мед и млеко, и несрећници плаћају много новца да би уопште доспели тамо. Неки други на томе фантастично зарађују, то је врста модерног ропства. Из Галиције су, на пример, девојке продаване у Аргентину, Америку, Бразил, Турску, као бело робље, и то су чини њихови сународници, Украјинци, Белоруси, Молдавци, то је та мафија, од пре 130 година, иста као данашња. Застрашујуће је да нисмо нимало напредовали од тада.

И зато писци попут вас преузимају улогу историчара, описујући судбине малих људи?

Мене занима да пишем против заборава.

Откуд историјски заборав у народима који су познати по изразитој ревности у архивирању свега? Чему то, ако се после прикрива?

Па, рецимо, у архивима постоји све о масакру у Шапцу, чак и слике. Али неко мора да оде у архив. Ја сам од оних који све ствари чувају, не бацам их, не спаљујем, манијакални сам сакупљач свега и свачега.

Као Пикасо, који је чувао чак и трамвајске и циркуске карте из ране младости?

Можда не тако манијакални. Али, сакупљам и артефакте, кад год налетим на нешто. Међутим, архиви често постоје да бисте спаковали ствари унутра и закључали их. Кад сам писао књигу о мом оцу, прикупио сам доста грађе о њему и његовом раду у Гестапоу. Објавио сам књигу која је доживела велики успех. Очекивао сам да ме архив у Линцу замоли да прикупљени материјал и фотографије поделим с њима. Након што сам их више пута прозвао јавно, на промоцијама, неко из архива је ступио са мном у везу. Састали смо се у Линцу, и прво што је извадио из актенташне био је споразум. Питао је: Колико дуго ћемо ову грађу држати под кључем? Двадесет, тридесет година? Рекао сам му да нисам објавио књигу зато да нико о томе не би знао. По мени, најважније је да све те приче отворено испричамо, то је важније и од суђења. Улога књижевности је да каже истину.

Јесте ли икад осећали кривицу због оца?

Не, рођен сам 1944. и нисам могао да будем крив, али кад потичете из такве породице, онда осећате одговорност.

Занимљиво је Грасово позно признање о припадности нацистима?

Врло сам опрезан кад просуђујем о другима. Свакако није добро кад неко открије такве ствари о себи, поготово ако је толико гласно говорио против тога. Али, сећам се случаја Валдхајм. По мом мишљењу, није био ратни злочинац, био је ратна будала. Да је одмах признао: био сам млад, нисам знао, да, био сам тамо, у Србији, Грчкој, ништа не би било, није он био ни Менгеле, ни Ајхман, већ ситан официр. Битно је да све те приче испричамо. И са једне и са друге стране. Ја покушавам да причам нашу причу, а не ону о српским злочинима. Јер, заправо, то је процес, и никад не можемо рећи, у реду, то је то, испричали смо, и доста.

Шта тренутно истражујете?

Прикупљам фотографије и пишем мале приче о њима. Једна коју сам приредио, говори о групи Украјинаца, које су, претпостављам, Аустријанци спроводили кроз село, у концентрациони логор, у Првом светском рату. Имали смо тада кампове као што је Талерхоф али нико о томе не говори. Кад одем на аеродром Талерхоф у Грацу, на коме су приликом градње наишли на римске остатке, тамо сада видите дивне слике тих римских вила. И сви се поносе. А нема ниједне слике тог логора. Налазим да је то врло симболично. И није да нисмо знали шта се радило, али ове виле су безопасна историја. Док се о Талерхофу зна. И ћути.

——————————————————–

Воајери из Првог светског рата

Помогао сам пријатељу Антуну Холцеру, младом историчару фотографије, да објави збирку фотографија из Првог светског рата. Њима бисте могли да илуструјете књиге Црњанског. Јер оне приказују рат аустријске армије против свих других народа. Холцер је фотографије прикупио из архива, он износи оно што је прикривено, потпуно заборављено: масакр у Шапцу и сличним местима. Занимљиво је да људи већ у то време сликају те ствари. Данас свако прави снимке свега и свачега, сваког зверства, сваког убијања. То је воајерство. Исто налазимо код Црњанског: Он пише о Галицији, у којој су вешали Украјинце, јер су наводно шпијуни. Они нису били шпијуни, већ фармери, наставници, свештеници… И увек би неко рекао: они су помагали Русима! И без икаквог суђења, ми бисмо их обесили. Исто се дешавало у Србији. И Црњанском се то десило. Био је у аустроугарској војсци, био је хапшен, пребијан, и пише о томе. Све те чињенице су под плаштом ћутања и опроштаја.

Мој деда је као млад адвокат радио у Кочевју. Био је ловац, у Кочевском рогу је имао малу планинску колибу. Док сам писао књигу, покушао сам да је пронађем. Уместо ње, открио сам причу о масакру код Кочевског рога, који се десио управо ту где је колиба требало да буде. То се дешавало диљем наше лепе Европе: где год кренете, ископаћете неке кости из прошлости.

Весна Рогановић

Извор: ПОЛИТИКА online