Црни Милорад

Помозите, тамо у Београду, да нађемо новог Прибићевића, тако
jе говорио Фрањо Туђман Славку Ћурувиjи кад га jе оваj, као врховника, на Пантовчаку
интервjуисао за Борбу.

Било jе то време распада старе земље. Туђман свакако ниjе мислио на оног Прибићевића, коjи jе осамнаесте, на краjу Првог рата, довео регенту Александру у Београд поклонствену депутациjу
из Хрватске да се направи прва Југославиjа. Мислио jе, нема сумње, на Прибићевића,
коjи jе тридесетих, као Србин из Хрватске, окренуо леђа Београду.

Прибићевић jе, дабоме, ту био симболички реквизит, строже гледано чак злоупотребљен.
Али, ако читава прича ниjе до краjа jасна – jасна jе идеjа: Туђману jе требала марионетска
српска фигура. Како jе било зна се, а и ко jе био Туђманов Србин, такође.

Ниjе све, међутим, испало историjа. Краjње неочекивано, прилику да jе понови направио
jе себи, ових дана, садашњи хрватски председник Иво Јосиповић. Не да нам се, међутим,
да се у овоме тексту ослободимо Прибићевића, и jош мало ћемо о њему: колико у jануару,
наиме, на традиционалном Божићњем домjенку код Срба у Загребу, високо годишње признање
Српског народног виjећа имена Светозара Прибићевића – за допринос унапређењу српско-хрватских
односа – додељено jе управо Иви Јосиповићу. Чак са вишком ентузиjазма, рекли бисмо.
Али, ето ирониjе случаjа: лауреат Прибићевића, дакле Јосиповић, пошао jе ових дана
да тражи оног новог Прибићевића, коjег jе тражио и Туђман. И, као и Туђман, нашао
га. Само сад не у Доњем Лапцу, него у Пакрацу.

Инсталирати новог Прибићевића као председниковог Србина, то jе, наравно, ругање
Прибићевићу. Али jе и ругање Србима. Поштено jе ипак рећи да то ниjе специjалан
хрватски изум. На сличан се начин, рецимо, Милошевић наругао Албанцима, узимаjући
несрећног надничара Сеjду Баjрамовића у вођство тадашње државе. Не знамо да ли jе
Јосиповић баш желео ићи стопама Туђмана, али Милошевићевима вероватно ниjе. Испало
jе другачиjе.

Колико год да jе таj Јосиповићев потез збиља ретро, и колико год да се чинило да
ће се такве ствари данас моћи наћи jош само у политичким легендама, ипак се десило.
Вељко Џакула jе тим (горе описаним) путем, дакле, стигао у Книн, на слављење Олуjе.
Оно, већ банализовано, да историjа кад се понавља чини то или као трагедиjа или
као фарса, поновила се у овом случаjу на оваj други начин. Да нешто ниjе како треба,
видело се одмах на лицу места и голим оком: човек коjи jе одабран да у Книну буде
део општег народнога славља, и да, по том обављеном задатку, код врха хрватске државе
у будућности представља Србе, ниjе се смео поjавити на улици слободан као што се
поjавио сав други нормалан свет. Заштитари и службе безбедности пронеле су га, наиме,
кроз слављенички град као што катамарани у челичним сепеткама проносе рониоце кроз
она мора коjа су пуна грабљивица.

Ту гротескност српског признања Олуjе нису могли да не примете и аутори читаве ове
операциjе, али су они свеjедно наставили да jе (ту операциjу) третираjу као нови
корак напред у процесу помирења. Чак револуционаран. Пуповац, коjи се успротивио
таквом извештаченом, у неку руку и изопаченом процесу, доспео jе на председникову
црну листу. Он! Гуру српско-хрватског споразумевања, диjалога, компромиса и нагодби,
у jедном тешком процесу затварања тамних страница заjедничке повести, Милорад дакле
Пуповац, председник Српског народног виjећа, одjедном jе у интерпретациjи Иве Јосиповића
претворен у мутикашу и реакционара, манипулатора и сецикесу, у потрошеног политичара
коjи jе постао – обратите пажњу на председников израз – дисфункционалан. У оног
Црног Милорада, дефинитивно, коjег песма опева као пустахиjу, бекриjу и пропалицу.
Разочараваjуће.

Зашто? Прво jе питање, наравно, зашто. Не бисмо хтели веровати да председнику Јосиповићу
смета управо таква српска политика у Хрватскоj каква jе Пуповчева, и управо такав
њен промотер као што jе Пуповац. Јосиповић се jесте у тоj политици каткада кретао
цик-цак, и ниjе био – могао би рећи професор лингвистике Пуповац – сасвим конгруентан.
У Паулин Двору (после снажног Тадића у Вуковару) он, на пример, неће рећи да се
извињава за српске жртве, него да оне „заслужуjу исприку“. Кад обележава Бљесак,
он те српске жртве не спомиње, а кад их, као скоро у Книну, поводом Олуjе спомиње,
он не спомиње њихове џелате. Готово по правилу има нека карика коjа недостаjе. Месић
jе те ствари кад jе говорио, говорио мушки; и пред строjем, и без обзира на то што
често jе знао бити извиждан.

Али, и поред свега, Јосиповић ниjе таj за кога би се могло рећи да jе ревидирао
одређена достигнућа хрватске политике на том пољу. Питање зашто, међутим, остаjе.
Зашто се, наиме, jедан шеф државе, у кампањи без преседана, обрушава на лидера jедне
мањинске заjеднице, ионако фрустриране, мање-више сломљене под сопственим и приписаним
jоj теретима прошлости, на jедвите jаде скрпљене унутар себе саме, и исто тако крхким
везама повезане са хрватским друштвом? Неко патетичан казао би да jе то толико антиевропски.
Неко са мање живаца, међутим, рекао би на овоме месту да jе несумњиво jасно да циљ
jесте таj да се та заjедница дотуче. Ми то, наравно, нећемо рећи. Али, коjи други
закључак да изведемо? Пуповац jе у овоме дуелу баш овде и стекао одлучуjућу моралну
и политичку предност. Председник се обjективно поставио против слободе новинара,
Пуповац jу jе омогућавао; председник jе ишао на манипулациjу са Србима, Пуповац
на демократску процедуру; председник на поделе, Пуповац на интеграциjу. Супериорно.
Добио jе председника са оним са чиме би председник требао добиjати сваког.

Такву Пуповчеву политику, обjективно, тешко jе рушити ако jе не повежеш са нечим
бласфемичним, рецимо, са махинациjама и мутним радњама у финансиjскоj сфери. То
пали, Јосиповићев то и jест одабрао за стратегиjу. Онда jе дошло све што долази
у таквим приликама. Удворички коментатори, медиjски комплоти, Пуповчеви опоненти
у српском корпусу – његове старе муштериjе коjе он на изборима редовно туче са десет
према jедан – све се то изнебуха удружило у потпори председнику да се наjзад, без
избора и воље грађана, доака jедноме култу личности. Јавила се, наравно, и хрватска
десница. Са егземпларним текстом тобож орнитолошке садржине, коjи са добрих стотинак
речи описуjе птицу пупавац као летача дивнога изгледа и неподношљива смрада (смрад
jе, штавише, детаљно описан, па чланка не би се постидео ни познати орнитолог Миле
Будак), била jе врхунац.

Јосиповића би тако у овоj афери више могли компромитовати неки његови савезници,
него његови противници. Какви ли ће се тек прикључити кад виде нове председникове
идеjе! Противно добрим обичаjима просвећених европских владара – коjима jе Јосиповић
у jедном тренутку сличио – упустио се он, тако, у преброjавање Срба у властима,
хотећи да запуши уста Пуповцу и минимизира његове учинке. И он и његов саветник
довели су потом у питање сам смисао мањинских институциjа и установа. А нашли су
се буквално на прагу апартхеjда кад jе са Пантовчака наговештено да би се могло
кренути на редуковање права мањинских представника. Српска самоуправа? Културна
аутономиjа Срба? Српска аутономиjа у Хрватскоj, напокон? Некад било! Идеологиjа
Јосиповићеве партиjе – од Рачана до данас – била jе: грађанско па национално. Ако
смо се малочас наjежили од апартхеjда, овде ћемо од асимилациjе.

Могло би се на краjу испоставити да jе сукоб Јосиповић – Пуповац суштински дубљи
него што то на први поглед и изгледа. Тjедник Новости, председникове марионете,
орнитолози – све би се то могло показати као политички фолклор у jедном експерименту
далекосежниjег карактера. Ако Јосиповић, наиме, остане при своме да радикално промени
мањинску сцену у системском смислу, онда ми нисмо на завршетку него на почетку jедног
сложеног процеса, са неизвесним исходом.

РАДИВОЈ ЦВЕТИЋАНИН

Извор: Б92

Везане виjести:

Неће Србин да постане Хрбин

Предсjедникова етничка лутка

Иво Јосиповић оцрнио Милорада Пуповца: Он jе професионални Србин!

ШТРБАЦ: ЏАКУЛИ НИЈЕ БИЛО МЈЕСТО У КНИНУ