Crni Milorad

Datum objave: utorak, 28 avgusta, 2012
Veličina slova: A- A+

https://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/preporucujemo/pupovac.jpg

Pomozite, tamo u Beogradu, da nađemo novog Pribićevića, tako
je govorio Franjo Tuđman Slavku Ćuruviji kad ga je ovaj, kao vrhovnika, na Pantovčaku
intervjuisao za Borbu.

 

Bilo je to vreme raspada stare zemlje. Tuđman svakako nije mislio na onog Pribićevića, koji je osamnaeste, na kraju Prvog rata, doveo regentu Aleksandru u Beograd poklonstvenu deputaciju
iz Hrvatske da se napravi prva Jugoslavija. Mislio je, nema sumnje, na Pribićevića,
koji je tridesetih, kao Srbin iz Hrvatske, okrenuo leđa Beogradu.

Pribićević je, dabome, tu bio simbolički rekvizit, strože gledano čak zloupotrebljen.
Ali, ako čitava priča nije do kraja jasna – jasna je ideja: Tuđmanu je trebala marionetska
srpska figura. Kako je bilo zna se, a i ko je bio Tuđmanov Srbin, takođe.

Nije sve, međutim, ispalo istorija. Krajnje neočekivano, priliku da je ponovi napravio
je sebi, ovih dana, sadašnji hrvatski predsednik Ivo Josipović. Ne da nam se, međutim,
da se u ovome tekstu oslobodimo Pribićevića, i još malo ćemo o njemu: koliko u januaru,
naime, na tradicionalnom Božićnjem domjenku kod Srba u Zagrebu, visoko godišnje priznanje
Srpskog narodnog vijeća imena Svetozara Pribićevića – za doprinos unapređenju srpsko-hrvatskih
odnosa – dodeljeno je upravo Ivi Josipoviću. Čak sa viškom entuzijazma, rekli bismo.
Ali, eto ironije slučaja: laureat Pribićevića, dakle Josipović, pošao je ovih dana
da traži onog novog Pribićevića, kojeg je tražio i Tuđman. I, kao i Tuđman, našao
ga. Samo sad ne u Donjem Lapcu, nego u Pakracu.

Instalirati novog Pribićevića kao predsednikovog Srbina, to je, naravno, ruganje
Pribićeviću. Ali je i ruganje Srbima. Pošteno je ipak reći da to nije specijalan
hrvatski izum. Na sličan se način, recimo, Milošević narugao Albancima, uzimajući
nesrećnog nadničara Sejdu Bajramovića u vođstvo tadašnje države. Ne znamo da li je
Josipović baš želeo ići stopama Tuđmana, ali Miloševićevima verovatno nije. Ispalo
je drugačije.

Koliko god da je taj Josipovićev potez zbilja retro, i koliko god da se činilo da
će se takve stvari danas moći naći još samo u političkim legendama, ipak se desilo.
Veljko Džakula je tim (gore opisanim) putem, dakle, stigao u Knin, na slavljenje Oluje.
Ono, već banalizovano, da istorija kad se ponavlja čini to ili kao tragedija ili
kao farsa, ponovila se u ovom slučaju na ovaj drugi način. Da nešto nije kako treba,
videlo se odmah na licu mesta i golim okom: čovek koji je odabran da u Kninu bude
deo opšteg narodnoga slavlja, i da, po tom obavljenom zadatku, kod vrha hrvatske države
u budućnosti predstavlja Srbe, nije se smeo pojaviti na ulici slobodan kao što se
pojavio sav drugi normalan svet. Zaštitari i službe bezbednosti pronele su ga, naime,
kroz slavljenički grad kao što katamarani u čeličnim sepetkama pronose ronioce kroz
ona mora koja su puna grabljivica.

Tu grotesknost srpskog priznanja Oluje nisu mogli da ne primete i autori čitave ove
operacije, ali su oni svejedno nastavili da je (tu operaciju) tretiraju kao novi
korak napred u procesu pomirenja. Čak revolucionaran. Pupovac, koji se usprotivio
takvom izveštačenom, u neku ruku i izopačenom procesu, dospeo je na predsednikovu
crnu listu. On! Guru srpsko-hrvatskog sporazumevanja, dijaloga, kompromisa i nagodbi,
u jednom teškom procesu zatvaranja tamnih stranica zajedničke povesti, Milorad dakle
Pupovac, predsednik Srpskog narodnog vijeća, odjednom je u interpretaciji Ive Josipovića
pretvoren u mutikašu i reakcionara, manipulatora i secikesu, u potrošenog političara
koji je postao – obratite pažnju na predsednikov izraz – disfunkcionalan. U onog
Crnog Milorada, definitivno, kojeg pesma opeva kao pustahiju, bekriju i propalicu.
Razočaravajuće.

Zašto? Prvo je pitanje, naravno, zašto. Ne bismo hteli verovati da predsedniku Josipoviću
smeta upravo takva srpska politika u Hrvatskoj kakva je Pupovčeva, i upravo takav
njen promoter kao što je Pupovac. Josipović se jeste u toj politici katkada kretao
cik-cak, i nije bio – mogao bi reći profesor lingvistike Pupovac – sasvim kongruentan.
U Paulin Dvoru (posle snažnog Tadića u Vukovaru) on, na primer, neće reći da se
izvinjava za srpske žrtve, nego da one „zaslužuju ispriku“. Kad obeležava Bljesak,
on te srpske žrtve ne spominje, a kad ih, kao skoro u Kninu, povodom Oluje spominje,
on ne spominje njihove dželate. Gotovo po pravilu ima neka karika koja nedostaje. Mesić
je te stvari kad je govorio, govorio muški; i pred strojem, i bez obzira na to što
često je znao biti izviždan.

Ali, i pored svega, Josipović nije taj za koga bi se moglo reći da je revidirao
određena dostignuća hrvatske politike na tom polju. Pitanje zašto, međutim, ostaje.
Zašto se, naime, jedan šef države, u kampanji bez presedana, obrušava na lidera jedne
manjinske zajednice, ionako frustrirane, manje-više slomljene pod sopstvenim i pripisanim
joj teretima prošlosti, na jedvite jade skrpljene unutar sebe same, i isto tako krhkim
vezama povezane sa hrvatskim društvom? Neko patetičan kazao bi da je to toliko antievropski.
Neko sa manje živaca, međutim, rekao bi na ovome mestu da je nesumnjivo jasno da cilj
jeste taj da se ta zajednica dotuče. Mi to, naravno, nećemo reći. Ali, koji drugi
zaključak da izvedemo? Pupovac je u ovome duelu baš ovde i stekao odlučujuću moralnu
i političku prednost. Predsednik se objektivno postavio protiv slobode novinara,
Pupovac ju je omogućavao; predsednik je išao na manipulaciju sa Srbima, Pupovac
na demokratsku proceduru; predsednik na podele, Pupovac na integraciju. Superiorno.
Dobio je predsednika sa onim sa čime bi predsednik trebao dobijati svakog.

Takvu Pupovčevu politiku, objektivno, teško je rušiti ako je ne povežeš sa nečim
blasfemičnim, recimo, sa mahinacijama i mutnim radnjama u finansijskoj sferi. To
pali, Josipovićev to i jest odabrao za strategiju. Onda je došlo sve što dolazi
u takvim prilikama. Udvorički komentatori, medijski komploti, Pupovčevi oponenti
u srpskom korpusu – njegove stare mušterije koje on na izborima redovno tuče sa deset
prema jedan – sve se to iznebuha udružilo u potpori predsedniku da se najzad, bez
izbora i volje građana, doaka jednome kultu ličnosti. Javila se, naravno, i hrvatska
desnica. Sa egzemplarnim tekstom tobož ornitološke sadržine, koji sa dobrih stotinak
reči opisuje pticu pupavac kao letača divnoga izgleda i nepodnošljiva smrada (smrad
je, štaviše, detaljno opisan, pa članka ne bi se postideo ni poznati ornitolog Mile
Budak), bila je vrhunac.

Josipovića bi tako u ovoj aferi više mogli kompromitovati neki njegovi saveznici,
nego njegovi protivnici. Kakvi li će se tek priključiti kad vide nove predsednikove
ideje! Protivno dobrim običajima prosvećenih evropskih vladara – kojima je Josipović
u jednom trenutku sličio – upustio se on, tako, u prebrojavanje Srba u vlastima,
hoteći da zapuši usta Pupovcu i minimizira njegove učinke. I on i njegov savetnik
doveli su potom u pitanje sam smisao manjinskih institucija i ustanova. A našli su
se bukvalno na pragu aparthejda kad je sa Pantovčaka nagovešteno da bi se moglo
krenuti na redukovanje prava manjinskih predstavnika. Srpska samouprava? Kulturna
autonomija Srba? Srpska autonomija u Hrvatskoj, napokon? Nekad bilo! Ideologija
Josipovićeve partije – od Račana do danas – bila je: građansko pa nacionalno. Ako
smo se maločas naježili od aparthejda, ovde ćemo od asimilacije.

Moglo bi se na kraju ispostaviti da je sukob Josipović – Pupovac suštinski dublji
nego što to na prvi pogled i izgleda. Tjednik Novosti, predsednikove marionete,
ornitolozi – sve bi se to moglo pokazati kao politički folklor u jednom eksperimentu
dalekosežnijeg karaktera. Ako Josipović, naime, ostane pri svome da radikalno promeni
manjinsku scenu u sistemskom smislu, onda mi nismo na završetku nego na početku jednog
složenog procesa, sa neizvesnim ishodom.

 

RADIVOJ CVETIĆANIN

 

Izvor: B92

 

Vezane vijesti:

Neće Srbin da postane Hrbin

Predsjednikova etnička lutka

Ivo Josipović ocrnio Milorada Pupovca: On je profesionalni Srbin!

ŠTRBAC: DžAKULI NIJE BILO MJESTO U KNINU




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top