Човјек који је превише знао

Према моjим информациjама, Леварово jе убоjство испланирано у Загребу, а наручила су га двоjица високих часника, jедан пуковник воjне таjне службе и jедан полициjски генерал, но учињено jе све да се то заташка, тврди новинар Жељко Ператовић

У коловозу се навршило jеданаест година откако jе подметнутом бомбом на прагу родне куће у Госпићу убиjен Милан Левар, часник ХВ-а, коjи jе о ликвидациjама личких Срба свjедочио истражитељима Хашког суда. Због тога му jе пресуђено по кратком поступку. Премда jе политичка, воjна и полициjска елита на његову погребу гласно обећала да ће починитељи бити нађени и предани правди, а његова удовица Весна и тада jеданаестогодишњи син Леон добити сву потребну помоћ, до данас то ниjе учињено.

Весна Левар

Недуго након атентата ухићен jе И. Р., коjи jе признао злочин, но без присутности одвjетника, чиме jе признање постало неважеће. Ту jе информациjу, добивену од власти, у извjешћу од 13. листопада ове године Амнести Интернешнл прослиjедио и Еуропскоj комисиjи. У вриjеме Леварова убоjства начелник госпићке полициjе био jе Дубравко Новак, данас шеф кабинета министра унутарњих послова Томислава Карамарка, коjи jе тада био предстоjник УНС-а.

Пирамида злочина

Новинар коjи jе у оваj случаj наjдубље ушао и због тога испаштао свакако jе Жељко Ператовић.
– Према моjим информациjама, убоjство jе испланирано у Загребу, а наручила су га двоjица високих часника, пуковник воjне таjне службе Т. О. и полициjски генерал М. М., коjи су умировљеног боjника ХВ-а, исто с инициjалима М. М., задужили да прати Левара и кретање jавља бившем припаднику специjалне полициjе Ф. Д.-у, коjи jе заповиjед о убоjству пренио одговорнима у госпићкоj построjби специjалне полициjе. Одатле jе зелено свjетло прослиjеђено И. Ј.-у, званом Ш., и споменутом И. Р.-у, званом и Б. В.: на првог jе и сам Левар приjе убоjства упозоравао, а други jе дан приjе злочин и наjавио. И. Р.-у jе касниjе суђено и због подметања мина пред куће српских повратника, но ослобођен jе због недостатка доказа – каже Ператовић, коjи jе своjа сазнања jош 2005. доставио главном државном одвjетнику Младену Баjићу.
И Весна Левар упорно се обраћала наjвишим државним дужносницима, па jе Баjић реактуализирао циjелу причу: иако jе наводно лани и особно саслушао оног другог М. М.-а, случаj jе пребачен на Жупаниjско државно одвjетништво у Карловцу. Но, и ондjе jе мало тога учињено. „Успркос до сада проведеним броjним извидима и обављеним разговорима с великим броjем особа, полициjа до данас ниjе дошла до података, доказа и чињеница коjе би омогућиле покретање казненог поступка против починитеља казненог дjела убоjства Милана Левара“, написала нам jе, уз остало, карловачка жупаниjска државна одвjетница Гордана Крижанић.
Подjеднак смо одговор добили и од МУП-а: „(…) напомињемо да jе криминалистичко истраживање наведеног случаjа и даље у тиjеку те се од стране полициjских службеника овога Министарства континуирано проводе мjере и радње у циљу његовог расвjетљавања (…)“

Ни воље, ни храбрости

– Од нове власти не очекуjем ништа, осим ако не буде притисака извана. У вриjеме убоjства равнатељ полициjе био jе Ранко Остоjић: постане ли нови министар унутарњих послова, не вjеруjем да ће самовољно ићи у рjешавање Леварова убоjства, jер то подразумиjева сукоб с Карамарком, с коjим jе у врло добрим односима – закључуjе Жељко Ператовић.
Весна и Леон Левар већ 11 година трпе изругивања, па и приjетње броjних своjих суграђана, за коjе jе Милан био злочинац и издаjица.
– Од Миланове смрти ниjе се догодило ништа, осим што jе држава признала да ниjе поступила по захтjеву Хашког суда и заштитила мога супруга, па jе мени и сину исплаћено по 220.000 куна – каже удовица, присjећаjући се како су првих мjесеци након атентата били готово изопћени из средине у коjоj живе. Данас, каже, има своj круг људи, али ипак свjесно живи у своjеврсноj полуизолациjи.

Милан Левар

– Тко ме поздрави, jа му одздравим. Никога не присиљавам на комуникациjу, имам доjам да ми се и данас многи устручаваjу прићи, jер се боjе реакциjа других. Лика jе специфична средина и рат jош траjе у многим главама. Но, у трговини, банци, код лиjечника… сви су љубазни, нема више вриjеђања – говори Весна Левар, коjа се само огорчено насмиjала на питање jе ли jоj итко из сустава икада понудио помоћ.

– Првих дана послиjе убоjства сви су све обећавали, али нитко ниjе учинио ништа, управо супротно: сама пишем дописе, састаjем се с људима, тражим помоћ… Добивам само 2.500 куна за Леоново школовање, што сам такођер искамчила судским путем – каже.

Животна борба удовице

Весна и Леон живе, по повлаштеним увjетима, у стану чиjи jе власник држава. Од Миланова убоjства Весна се бори да таj стан добиjе у власништво, но успjела jе jедино да га се из имовине Министарства обране пребаци Агенциjи за управљање државном имовином. Понуђено jоj jе да га откупи према тржишним увjетима, што ниjе могла и зато jер jе више од 200.000 куна одштете уложила у адаптациjу. На име покоjнога супруга, часника Хрватске воjске, не добива ни липе, па закључуjе како jе њезин Мићо био бранитељ само на папиру.
Обраћала се и наjвишим носитељима државне власти: код Стjепана Месића била jе неколико пута, а састала се и са садашњим предсjедником Ивом Јосиповићем.
– Двапут сам се писмом обратила и Јадранки Косор, jер ми jе предсjедник Јосиповић рекао да моjе стамбено питање може риjешити само Влада. На први ми допис ниjе одговорено, а за други, након што сам приприjетила да ћу алармирати jавност, речено jе да ће се упутити мjеродавнима. Али jе, замислите, писмо упућено Министарству обране, иако сам у њему jасно навела да стан више ниjе у њиховом власништву. И то jе било све од Јадранке Косор – говори Весна Левар.

Описуjе и своj недавни сусрет с Младеном Баjићем.

– Посредством предсjедника Јосиповића и Драге Пилсела дошла сам у Баjићев уред. Кратко ме саслушао и обавиjестио да jе случаj пребачен из Госпића. Ниjе ништа конкретно рекао, осим што jе обећао да ће особно пратити случаj и jавити ми до чега се дошло. Но, jа од прољећа узалуд чекам његов позив – каже.
Сумња да се убоjство све ове године заташкава зато што би истина довела до крупних риба из политичких, воjних и полициjских сфера. Већ губећи наду, готово свакодневно на улици прође краj човjека коjи jе признао, па порекао убоjство њезина мужа. Гледа га, каже, у очи.
– Али нисам примиjетила да и он мене гледа. У тим су ми тренуцима осjећаjи помиjешани: прво бих га зграбила за врат и урликала, а потом се смирим у нади да ће га правда стићи. А онда утонем у апатиjу jер видим да никоме ниjе стало да се све риjеши – закључуjе удовица човjека убиjеног зато што jе желио разоткрити мрачне таjне из новиjе хрватске прошлости.

Пише: Ернест Маринковић

Извор: