CIPELICE

– O, Mirko, oči moje, poterajde to ja’nje u pojatu i dođider babi da se spremimo za put… Poteci, po’itaj, nemamo vasdugi dan prid sobom. Nemoj da te jope moram dozivati…  – dozivala je Sava svog unuka koji se igrao sa jagnjetom. 

Mirko nije napunio ni četvrtu godinu. Mati ga je, pre osam dana, dovela tu kod svojih dok se ne raščisti gužva tamo u njihovoj kući, u selu preko polja. Kuća im se za dva dana napunila rođacima. Stisli se svi pod jedan krov. Izbegli oni, ti rođaci, pred ratnom nesrećom, da sklone glavu za prvo vreme dok ne vide svi zajedno kako će ko i gde dalje živeti, pa da se nekako rasporede i smeste za neko vreme.

Nema trajnih rešenja, rat diktira raspored.

Za to vreme Mirko će nekoliko dana boraviti kod majčinih u rodu. Voli on kod babe i dede, a i šta će u onoj gužvi u kojoj se ne zna kuda pre i kog se posla prvo dohvatiti. Treba tolika usta nahraniti, a leto je, letina dospela… Ko može znati da li će ti ljudi, te izbeglice, mir i spas naći ovde, ali su makar sa familijom, među svojima. Nekako će se već ispomoći.

Bio je i Mirkov otac kod te familije pre rata. Išao je više puta da nešto radi i zaradi, bogatiji je kraj, moglo se zaraditi. On je vredan, dobar je kovač, a ti rođaci su ga uvek lepo primali, pomogli da nađe bolje plaćen posao, dali mu krov i postelju. Ma i da nije bilo tako svejedno bi familiju pomogli, dočekali i smestili. Tako je pravo, svoji su, a rat i zlo vreme traže da se ljudi ispomognu, da se slože i stisnu jedni uz druge da se muka lakše prebaci preko grbače.

I za odluku i dogovor je bolje da ih je više. Više očiju, više glava…

Mirko se nije opirao da ode kod babe i dede. Tamo je ponajviše voleo da provodi vreme sa Perom. Pero, brat mu od ujaka, bio je stariji skoro deset godina, ali je još voleo da se poigra, pa i sa Mirkom da zbija šale i uči ga čobanskim igrama. A mali je bio ponosan što kao pomaže, ide sa Perom za ovcama, pazi na janjce…

Tako je i to nestašno jagnje koje je stalno nekud skakutalo i gubilo se od stada, nazvano Lunjom. Ko zna ko mu je od njih dvojice baš dao ime, tek Mirko je bio istrajniji i da ga tako zove i da se sa njim igra i na paši i kad doteraju ovce kući. Ovog proleća Pero je bio sa stokom u planini, ali ga je otac vratio još pre deset dana. Vratili stoku iz planine i iz drugih kuća, njihovih rođaka, Srba. Tako su se dogovorile starešine. Neka ih kući koji dan, a utom će proceniti da li i kada da ih vraćaju u košare.

Od jutra Mirko hrani Lunju i trčka sa njim po drvorištu. Baba Sava je bila zauzeta pakovanjem. Danas se sele za Srbiju. Tako su im rekli. Naredili. Sava zamišljena i zabrinuta. Ko zna ‘oće l’ biti baš tako kako rekoše, to sa Srbijom? Sinoć odagnalo muške iz sve četiri kuće i Jovu, čo’eka joj, i sina im, Niku.

Još ne zna šta je š’ njima, ni đe su.

Jutros pratila Anđu da im odnese preobuku i zera sira i kruva, da založe, od juče nijesu zalogaj uzeli. Spremila i plosku vode, al’ ne dadoše Anđi dalje od Jozine kuće. To je druga komšijska.

Tamo sada sjede naoružane komšije ‘Rvati iz nji’ovog i drugije sela. Ni jednoj ženi, ni curi ne dadoše dalje od Jozine kuće. Vele, vratiće se muški. Neka se samo one spremaju za Srbiju, al’ neka ne pakuju puno stvari, ne mare nositi bog zna šta jer je uređeno da sve tamo, u Srbiji, dobiju. Samo neka ponesu nešto ‘rane i za put…

Sad se one, žene, opremaju, od noćas pekle kru’, sada pakuju nešto preobuke u bošče i odvajaju koji bolji biljac da imaju na čem’ prileći i čime se pokriti… Sve tako da sve bude spremno i da se krenu ranije na put, čim im muški dođu.

Preobuke će ponjeti kol’ko da im se nađe za prvo vrijeme, za rad’ đece. A kud će i kako će, sami Bog zna. Nit’ kome u Srbiju, nit’ na čija vrata, nit’ na čiji teret…

Kažu ovi, oni su sad vlas’ u selu, da i’ tamo sve čeka, al’ zna ona da uvije’ valja računati o svom ruvu i kruvu. Samo se pita kako će biti ruva i kruva kad odu od svoje kuće, tamo neđe… Ah, kako bude.., nek ih Bog sačuva zajedno. Vele da se sele svi Srbi, pa eto, neće biti sami, a kako ostali narod, tako će i oni.

Tamo u Srbiji je od prije rata nevista pokojnog Luke i đeca joj. Tako i baba Joka vikala sinoć da se svi skupa upute tamo pa deveraju ka’ i ođe, ‘edni uz druge. Najbolje je kad čeljade ima svoga za oslonac, lakše je.

Tako sve jednako misli baba Sava i pretura po svojoj glavi, al’ nikako da odagna onu crnu slutnju što joj se uvukla u dušu i truje nevoljom. Sinoć im po mrklom mraku na vrata dolazio komšija Marko. ‘Rvat. I on sav ustrašen i samo pogleduje okolo. Tražio njenu svekrvu i došapnuo joj da bježe, da neće dobro biti. Baba ni čuti. A, Marko će njoj: ja ti reko’, nemam ti kad duljiti, a ti, bona, nemoj sama teret na sebe, pozbori sa svijima. I ode u pomrčinu. Pozvala je baba i jetrve i starije neviste iz drugi’ kuća, al’ ni jedna nije bila za to da se pokreću dok muški ne stignu.

Noć je, đeca mala, rašto da beže kad nikom ni one ni ko nji’ov zla ne učiniše, niti duga napraviše… I ako odu, đe će ih naći muževi, đeveri i sinovi kad dođu kući i kako će im one objaniti kud su se same uputile sa tom pileži i stračadi… Ima sa njima i nekol’ka klapčića, oni mogu pomoći, ali ne mogu ponjeti sav teret odraslih. A ovi što poćeraše muške i ne daju nos promiliti iz sela oni vele da će danas svi za Srbiju.

Sad one riječi Markove od sinoć i ovi naoružani koji ne daju preko ogredaka truju Savu i evo cijelo jutro ruju po mislima da se oni Srbije neće dokopati. A, opet, kad se pita kud’ li će šnjima i kakve su im namjere, nema odgovora. Samo je neka ledena ruka drži za srce i što više misli na taj put ta ruka sve ledenija i sve jače steže. Mirka mora još danas nekako o’praviti ćaći i materi. Čim dođe Niko prvo će ga zadužiti da dijete odvede kući. Nije daleko, koso priko polja, konjskim kasom brzo će, a lako će ih poslije stići. Ne mogu se oni, tol’ki narod, kolima brže kretati od njega na konju. Čim dođe Niko, prvo će Mirka zbrinuti. Moraju ovi naoružani dozvoliti. Pa svi znaju da su mu ćaća i mater u drugom selu. Ako će i oni u Srbiju, neka njihovog dijeta šnjima. Nijesu neljudi da dijete ne daju odagnati svojoj kući.

– O, Mirko, čuješ ti mene?Ajde ‘rano moja, u kuću.

– Baba, baba, kaže Pero da se ide u Srbiju! Đe  to? Jel’ doleko?

– ‘Est, rano, daleko, daleko priko dva brda da iđeš i još i dalje… 

– A ‘oću ja na kola? Kako ću tako doleko peške, boljeće me noge?

– Neće, oči moje, neće tebe baba voditi u Srbiju. Tvoja mama ne iđe, pa će tebe ujko na konja, pa nazad mami.

– Ja bi baba s tobom, poslije ću se vratiti mami.

– Dela, diko, daj babi te cipelice da ti obujem.

Kad je Jovo, zet joj, potkraj zime nosio u grad robu da proda, vratio se sa diječjim cipelicama. Viđeo ih je u izlogu i nije odolio. Sila neka ga gonila i’ kupi svom jedincu. Svi su nosili opanke, malo ko cipele i od odrasli’, a od đece naročito, pa se dva puta povraćao do onog izloga đe i’ je ugled’o dok nije u sebi prelomio i kupio. Poslije govorio da je bio kao omađijan, kad god pogleda u oni izlog iz stakla mu se smiješi Mirko u tim cipelicama. Znao je da im treba dozidati sobu i da treba čuvati pare i za druge važne stvari, ali riješio je, vragu i pare, nikad ih dosta, neće propasti imanje za jedne cipelice. Kad je doša’ kući i pokaza’ cipele ne zna se ko je bio radosniji, on al’ Mirko.

Radost sinova mu je potvrdila da nije pogrešio. Nema ti’ para koje ne bi da’ za taj trenutak njegove radosti i taj sjaj u diječjim očima. Ko bi pomislio šta sve mogu jedne diječje cipelice. Kad ih nije obuvao Mirko ih je ostavljao u sobi, na škrinji sa materinim ruvom, i svaki čas ulazio u sobu da im pogladi kožu i obriše ih rukavom košulje. A, kad ga je mati povela ovamo, nije ćeo maknuti bez cipela. Sve je to letelo Savinim mislima dok je polako vezivala pertle na cipelicama.

– Eto, tako, aj’ sad pričuvaj Anđu dok ujna spremi malog Miću.

– Baba, spremi i za me ‘ednu bošču, mogu ja nositi, nijesam više mali. Mali je Mića, ja ću njemu pomoći.

– Kako neću, snago moja, a da ko će babi pomoći ako ne ti.

Kakva li je to larma? Da se ne vraćaju muški? Nisu to njihovi glasovi, a ne bi ni tako vikali. Ovi breče, a riječi su im stroge i preteće. Tvrdo ih je i teško slušati. Dok je prišla da pogleda kroz prozor na kuće preko puta već ih je trojica zaglavilo na vrata. Drže puške i viču kao da ih kurjaci nagone…

– Brže, brže, ajde, svi napolje, brže…

– Ante, Ivane, ne brečite Bog vam da’, đecu ste mi ustravili…

– Napolje, napolje, brže, nemoj da ti ovaj kundak završi na grbači, šta je meni za tvojom đecom. I nemoj ti meni, Ivane…

Pođoše svi na vrata, po naredbi, ali ih više izguraše nego što im dozvoliše da mirno izađu. Oboriše stolice, šutaju one spremljne bošče, vrište deca, kukaju žene…. Odjednom nastade metež. Napolju su svi iz sve četiri njihove kuće. Više od četrdeset duša. Kud ko leti, šta ko hvata, ko koga umiruje, ko na koga viče… ništa se ne zna, sve se slilo u jedan parajući zvuk i jednu zaljuljanu masu… Pokušavaju da ih poguraju u kola, sve jednako vičući i gurajući rukama, nogama, kundacima, al’ oni se ustumarali, pa ta masa, tim ljuljanjem dobija stalno drugi oblik… Sa onim belim povezačama čini se kao neka velika grudva koju sunce rastapa i pretvara u razlivenu masu na nekim delovima sasvim rastanjenu i sa tamnim pegama, od gologlavih dečijih glavica…

– Penji se, ulazi, neću te ja unositi… ulazi, majku ti tvoju, nemam cijela božija dana da se s tobom zaba’ljam… guraj je, šta je štediš… – breče komšije, nebo para njihova vika

– Živko, ‘amo, majci,… Božica, evo Danice ođe,… ma pusti me đeci,… mama, mama,… baba ne daj me,… Nevo, bona, drži moju Joku dok nađem đe mi je Draginja,… jadna ti sam, ostade mi bošča u kući,… Ljubica, đe ćeš, ođe smo mi,… Božo, sine, ne boj se,… Anđooo, oči moje.., Cvijeto, Cvjieto…, majko pomozi mi…  – mešaju se glasovi, vriska, plač, svako svoga doziva, svako uz svoga hoće dok ih guraju ka zaprežnim kola i u ta kola u koja one, po svaku cenu, hoće da uđu samo sa svojom decom ili nikako.

– Bože dragi, vidiš li ti šta se ovo od nas čini… – Nema on kad na tebe gledati, ima on preča posla – smeje se Stipe

– Đe ćete s nami? Stanite, ljudi, da nam dođu muževi, đe đemo brez nji’… Ante, Jozo, Božo, ljudi, šta je s’ vami…?

– Udri je priko gubice, majku joj njenu, ne mogu je slušati… Čuj, nema muževa, biće muževa, ne brini ti zato, ha, ha, ha…

– Muči jadan, Bog te ne čuo, ne govori poganštine…

– Pazi, pobeže pašče… za njim, ne daj umakne…

– Eno uteče još ‘edan, drž’ ga, opkoli ih da još koji ne umakne, Ante, đe zveraš, pobiže ti, ne’š ga stići…

– ‘Oće vala kuršum ako ja ne merem… Neće daleko, iama naši’ okolo. Zna se njegova i nji’ova…

Tek kad tri momka pobegoše nastade nova zbrka sada i među goniocima. Niti se zna ko koga juri niti zašto još više tuku one koji ne beže. Najpre su oni brži trčali za trojicom momaka, a kad su videli da ih ne mogu stići poskidaše puške sa ramena. Ubiše Voju i Marka. Petar je i dalje bežao. Ne bi ga stigli da nije pred njega izašao, iz svoje kuće, Ivan i kocem ga udario u glavu. Onda ga dvojica odvukoše i ubaciše u jamu.

Sava u sebi misli biješte, đeco, biješte, brze su u vas noge… Biješte, ko zna što će i od nas biti… Sa Mirkom se popela na kola. Dete plače i uvlači joj se u nedra.

– Ne plači, diko babina, ne da tebe baba. Oni se to samo nadvikuju. Ka’ kad se nadmeću, jal’ kad vataju kurjaka. Gled’o si kako se momci nadmeću i kako viču kad igraju te svoje igre… Ne boj se, neće oni nami ništa, neće ni tebi, ti nijesi ništa skrivio. Sa’ će kola poćerati, pa ćemo pravo za Srbiju. Eto, ćeo si s babom, sad iđemo zajedno. Vodi te baba, neće baba brez tebe… nabraja Sava sve što joj dođe od pameti do jezika samo da uteši unuka koji plače prestravljen.

Nisu otišli daleko, tek nekoliko kilometra poljem, ukoso. Savi se čini da su rupe, što ostaše kad se vadio šljunak, nekako produbljene. Možda joj se baš i čini, nije neko vreme silazila na tu stranu.

Ponovo breče, sad naređuju da se silazi sa kola. Ne gledaju ko je čiji, čija je mati, čije dijete… Sve im se sada i bez reči razjašnjava. Nema dalje odavde, od ovog mjesta. Nema Srbije. Stigli su gde su gonioci hteli. Sava je odvezala bošču, izbacila iz nje robu koju je spakovala za put. Njoj više neće trebati. Provula je kraj marame ispod Mirka i oba kraja vezala sebi oko vrata. Tako je napravila od bošče nosiljku, da može osloboditi jednu ruku da se njome pridrži dok silazi sa kola i iznosi dete. Skupio se Mirko u njenom zagrljaju i onoj bošči, pa došao manji nego što jeste. Ne pušta ga, a ni on ne pušta nju. Gleda Sava oko sebe. Ne čuje više zvuke, ni jauk, ni plač, ni gonioce, izgubili se zvuci. Samo gleda poznata lica izobličena od užasa, straha, nemoći, beznađa… Gleda ruke koje se traže, koje se stežu, oči koje u pogledu žele da zadrže samo dragi lik, predeo…

Pogledaj nas, Gospode! Mara, u naručiju drži najmlađeg Miću, desnom rukom ga steže, a prste leve šake zarila u Petrovu mišicu dok nemirnim pogledom traži Anđu. Anđa je mlađa od Mirka. Drži je tetka po kojoj su je i nazvali Anđom. I ona još djevojka, mlada, jedva osamn’estu pregazila. Valjala bi i njoj uteha, a ona prigrlila malu kao da joj iz njega, tog zagrljaja dolazi snaga… E, nevoljo moja, svima bi vam, al’ nemam te moći. Bog mi ne dade tu radost da odem za vas. Za sve vas ja bi’ sebe dala na žrtvenik, al’ ovi ne uzimaju žrtvu za spas, ovi uzimaju sve, ceo jedan narod. Grabite svako svojom snagom pisanim putem, tako je valjda Bog nama odredio. Stegla je Mirka, sišla i stala pored kola

– Pusti to pašče, šta si ga stegla – viče joj Mate

– Mate, jadi te ne sapinjali, ustravi’ mi Mirka. Ne breči više. Eto me, tu, kako ti veliš tako i činim. 

– A moreš li neg’ tako kako ja velim? Nima više vaše države i cigana Karađorđevića, sad je naše dočekano

– Pa jest’ vaše je sad, al’ kad ste svoje dočekali šta od nas to radite? Ne diramo mi u vaše….

– Zaveži, da ti ja ne začepim gubicu, ko tebe pita što će i kako će.

Mirko steže babu i uplakanu glavu drži duboko zagnjurenu u njena nedra. Kao da ne želi da vidi ta iskežena lica sa usiljenim smehom i kao da se babinim nedrima štiti od njihove vike, psovki i ludačke namere.

– Baba, ja bi’ mami

– Ne mere sad mami. Vidi ti njega. Najprvo ja bi baba sa tobom, a sad ja bi mami. Sad smo, janje moje, blizu Srbije. Ko bi reka’ da se ‘vako brzo more stići? Eto, nijesi se ni umorio…

– Ti si rekla da je Srbija doleko

– Pa ‘est, diko, daleko je, kako nije. Ja se evo umorila, a ti si jako plakao i zagnjurio glavu, pa si onda zeru zadrem’o i nijesi gleda’ kud sve iđemo. More bit’ zato se tebi pričinja da je bilo brže neg’ što je… Još samo malo, da nam odrede koje je naša kuća i iđemo otpočinuti

– A jel mama zna đe smo?

– Zna, janje, zna, kako ne zna. Doći će ona za dan dva da nas traži. 

– A što veliš Savo, još samo da vam kuću nađemo i da se smjestite? Pa ‘ajte, našli smo, ha, ha, ha, dugo nećete bolju tražiti – kaže joj Božo, gura je levom rukom, a u desnoj mu nož. Sija oštrica, ali Sava nastavlja razgovor sa unukom.

– Neka tebe, oči moje, odmori malo, umoran si. Nemoj dizati glave iz babini’ njedara, da ti svetlo ne zaslepi plačne oči. Uvuci glavu, baba će te ljuljati, pa da spavamo… I baba će. Da zeru oči svijemo i odmorimo od puta, pa da kašnje na’ranimo Lunju. Doći će on za tobom…

Zaspali su tada baba Sava i Mirko i nisu se budili.

Prošle su dve godine od rata. Preživeli rođaci insistirali su kod vlasti da im dozvole da iz rupa izvade kosti svojih stradalnika i sahrane ih na groblju. Majke, snahe, sestre, kćerke i njihove porodice polako i nežno su rukama razgrtale zemlju i šljunak na stratištu, da ne povrede kosti. Da svaku oslobode, da je odvoje od korenja i zemlje. Onda su ih prali, izložili suncu i složili na beli pokrov u sanducima. Nailazili su na prstenje, ukosnice, novčiće… Po predmetima su prepoznavali i njihove vlasnike. I njih, te predmete, polagali su u sanduke, neka ih uz one kojima su pripadali i koje su i na tom zadnjem putu pratili. Čuju se tihe tužbalice, žalopojke žena koje oplakuju svaku koščcu.

Dozivaju svaka svoje: majku, sestru, bratance, snahu… Uporno i dugo raskopavaju izgrebanim, već krvavim rukama oko svakog kostura koga nađu celog, da mu ne razdvoje kosti. Jedino Janja doziva sina. Pominje i ona majku, sestru.., ali je jedina koja na ovom mestu traži svoje dete. Ispod razgrnute zemlje izvirio je kostur. Na velikom kosturu mali. i oko njih nesatrula marama. Na malom kosturu – cipelice.  Janja više nije dozivala. Našla je Mirka. Cipelice su potvrda. Marama i položaj malog i velikog kostura govore da su otišli zajedno, u naručju, u zagrljaju.

Mala, tužna povorka crnih marama, crvenih očiju, ranjavih ruku, tihih jecaja i tužnih nabrajanja ide od polja ka pravoslavnom groblju. Na čelu povorke krst. Nosi ga Milkin sin. Za njim pop. Onda bi trebalo da ide muška pratnja. Trojica ih je. Iako su bliski rod i trebalo bi da idu za kovčegom, svrstali su se napred da održe običaj. Onda četiri kovčega položena na dvoja kola koju vuku konji. Za kovčezima idu najbliži, a na kraju ženska pratnja. Ovde su najbliži ujedno i ženska pratnja. Tek ih je desetak, zajedno sa decom. Komšija nema u povorci. Zatvorili su se u kuće. Gledaju svoja posla. Šta ih se tiče tuđa tuga?

Onaj razgovor baba Save i unuka Mirka sa početka ove priče možda i nije tekao baš tako kako je napisano. Nikada nećemo saznati kako je tačno bilo, šta su svi oni govorili jedni drugima, o čemu su mislili i šta su želeli u tom svom poslednjem danu. Ali znamo potpunu istinu o najtragičnijem delu ove priče. On je stvarni okvir za istinitu živu sliku. Žene i deca jedne familije koja je živela u više zadruga poklani su istog dana, na istom mestu. Poklali su ih ljudi poznatih lica, poznatih glasova, poznatih imena. Mirko je bio u gostima kod majčinih roditelja, sa majčinim rodom stradao i sa njima je sahranjen. Cipelice na nogama, marama, zagrljaj malog i velikog kostura tražili su da se ispriča ova priča.

Pokoj im duši!

Autor: Cvijeta Radić

Od istog autora:

Cvijeta Radić: JULI

ZA POKROV I TROJICE

UOČI OGNjENE MARIJE

Neizmišljena priča o njoj

LjUBA

KOLONA