Ж | Ž
Share on facebook
Share on twitter
Share on linkedin
Share on whatsapp
Share on pinterest
Share on vk
Share on email

Подијелите вијест:

„Четници” код Јасеновца

Сазнања о дешавања у српским селима у близини злогласног логора

Споменик у селу Стрмену, оскрнављен 1995. године (Фо­тодокументација „Политике”)
Споменик у селу Стрмену, оскрнављен 1995.
године (Фо­тодокументација „Политике”)

Aна Вила, мајка четворо деце и трудница, нашла се на скели на реци Сави којом су усташе превозиле своје жртве у јасеновачи логор.

Они су јој наредили да најпре баци једно дете у реку. Двоумила се.

Можда ће, ако баци једно, осталу децу сачувати.

Деца су запомагала: „Мама, немој мене”, отимала су се из наручја. Онда је нагло одлучила да она скочи у воду. Злочинцима то није било доста него су за њом бацили све четворо деце. Из породице Вила Други рат је преживео само њен супруг Душан, а укупно је страдало осам чланова.

Догађај је забележио Никола Турајлић који је заједно с Мајом Кљајић Вејновић написао књигу „У раљама геноцида: страдања становништва Стрмена, Црквеног Бока и Ивањског Бока”. Аутори су пореклом из тих банијских села која се налазе на западној страни од логора Јасеновац и у којима нема куће која није дала бар једну јасеновачку жртву. Не само то, у логору су затрте целе породице чије су куће после рата остале празне.

У књизи су обрађена невероватна страдања српског становништва ових села кроз цео прошли века, а аутори су се ослонили на жива сведочења која су прикупљали деценијама. Књига није пуна патетике и пуко набрајање несрећа, већ се у њој дају и друге димензије једне велике трагедије која још траје. Ту се, пре свега, мисли и на стално заташкавање злодела да би профитирали политички партијски моћници, најчешће Срби, на тај начин што су умањивали страдања властитог народа и тако крчили пут у властитим каријерама. Тако се у Хрватској афирмисало мишљење да је овај страдалнички крај био и четнички. Стога је, по Хрватима, и заслужио тешку судбину.

Наиме, у овим селима су се 1941. заиста појавиле српске страже које су покушавале да заштите народ од честих усташких упада с циљем да се невин народ, махом цивили, па и деца, одводе у логор. Те страже нису имале никакве везе са стварним четничким покретом, нису се одмицале од својих села и кућа, нити су нападале хрватска села. Припадници Српске страже у рату прогањале су усташе, а партизани и комунисти у рату и миру. Они и њихове породице били су проказивани, осуђивани и ликвидирани без суда.

У априлу 1944, док је фабрика смрти у Јасеновцу увелико радила, партизани су формирали специјалну јединицу за борбу против припадника Српске страже, који нису никог убијали ни прогањали. Али били су „четници”. Јасеновац није нападан. „Четници”су протерани, неки су стрељани, некима се судило и после рата, а усташе су до краја рата наставиле крвави пир у логору смрти.

Када су у селу Стрмен после Другог светског рата подизали споменик на њему су биле наведене само партизанске жртве. Цивила није било, мада су они масовно страдали на оближњем стратишту и ваљда нигде као овде нису страдали недужни.

Када су Срби протерани у „Олуји”и када су Хрвати ушли у село, на поменутом споменику су великим словима написали „НДХ од 1941. до 1995”. Да се зна.

У три села током рата страдало је 798 мештана, од којих су 146 били деца, а међу децом је било највише беба до годину дана. Дванаест беба је умрло од последица тровања каустичном содом, након повратка из дечијег логора у Сиску.

Душан Тубић је 1961. посекао грађу за кућу у својој шуми. Такозвани Банијски трокут коме припадају речена села обилују богатом шумом. Скројену грађу за нову кућу је натоварио на лађу на коју су се укрцали и супруга Мара и синови Миле и Милан. Натоварили су на бродицу све што је од покретне имовине могло да стане. Мада тако нису говорили било је то коначно исељавање. Пловило је било скромно, није имало мотор, већ су га Тубићи спустили низ матицу и само управљали приручним кормилом. Искрцали су се у Земуну.

Међутим, исељавања после тога нису престала. У лето 1991. поново рат на овим просторима. Јела Ковљанић из Стрмена и њен супруг Љубан из Живаје били су прве жртве у новом рату. Погубљени су својој кући у Суњи. Опет је започело страдање. Оно што није изгинуло отишло је у збег. Уочи последњег рата 1991. у Стрмену, Ивањском и Црквеном Боку било је 909 становника, по попису из 2001. – 394, односно за 515 душа мање.

Аутор: Ђуро Ђукић

Извор: ПОЛИТИКА

Везане вијести:

Прича о српском дјечаку – јасеновачком логорашу

„Шишали су нас до коже, крв је текла“, са 9 година одведена је у Јасеновац, њена сећања на плач, деце, глад, страх, мртве не бледе

Ко кроз Јасеновац није прошао, тај се не зна Богу молит`!

Share on facebook
Share on twitter
Share on linkedin
Share on whatsapp
Share on pinterest
Share on vk
Share on email

Подијелите вијест:

Помозите рад удружења Јадовно 1941. уплатом преко PayPal-a:

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани без упозорења.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Пратите нас на друштвеним мрежама: