Чедомир Антић: Шта је уствари „Начертаније“

Овај документ предвиђа постепену обнову српске државе у границама из Средњег вијека и сарадњу са сусједним народима

На овај свечани дан, годишњицу савезничке побједе над фашизмом, и следствено Дан Европе, ред је замислити се над једном повезаном темом. Фашизам је, између осталог, у својој политичкој пракси садржавао и ширење организоване, дубоке и дивље мржње против појединих народа. Лажни, конструисани или погрешно протумачени „докази“ употребљавани су као средство за ширење националне и расне мржње. Уз помоћ фалсификованих или тенденциозно реинтерпретираних докумената и планова неполитични грађани претварани су у мрзитеље и злочинце. После година ширења и државног његовања, ова мржња је омогућила многа језива зла свјетског рата. Управо је такав случај са списом који је остао познат под насловом Начертаније. Тешко је пронаћи савремену студију о историји југословенских и српских земаља током последњих двадесет година а да овај документ написан давне 1844. године није стављен у контекст темеља свега најгорег што се за то вријеме догодило.

У Хрватској је након рата из деведесетих један човјек осуђен зато што је украо комшијину стоку са образложењем да је то чинио ширећи идеје Начертанија. У Сарајеву поједини интелектуалци тврде да је Гарашанин у Начертанију предвидио прогон и уништење босанскохерцеговачких муслимана. Једна срамотна књига, коју је потписао извјесни амерички зубар, тврдила је да Србија против својих сусједа води тајни рат, да је имала важну улогу у Холокаусту, а у свом првом дијелу бави се, а чиме би другим, до Начертанијем. Невоља је што је предговор овој књизи написао један стари професор са Харварда, најпрестижнијег универзитета на свијету, а поговор бивша британска премијерка Маргарет Тачер. Коначно Начертаније је постало занимљиво и корисно чак и Хашком трибуналу. Шта је од свега тога истина?

Начертаније не позива на стварање Велике Србије или Југославије. Овај документ предвиђа постепену обнову српске државе у границама из Средњег вијека и сарадњу са сусједним народима. Према областима Аустрије (Јужној Угарској – Срем, Банат, Бачка и Барања, Славонији, Хрватској и Далмацији) овим текстом нису исказане било какве аспирације. У то вријеме још увијек није била развијена националне свијест Срба, као ни других балканских и источноевропских народа. Овдје је ријеч о жељи за обновом државе. У тој држави народи би живјели равноправно и слободно, другачије него што су живјели у Османском царству.

Начертаније није било познато савременицима. Оно никада није било спољнополитички програм Србије. О њему је једва по неко нешто знао. Када је девет година касније, на почетку Кримског рата, Гарашанин као приватно лице разговарао са британским конзулом Фонбланком, настао је Фонбланк-Гарашанинов план о стварању Српске подкраљевине који се значајно разликовао од Начертанија. Овај план углавном је потекао од Фонбланка, а одбијен је од стране британске дипломатије.

Начертаније, чији оригинал је у међувремену изгубљен, повезано је са Гарашанином али и са планом агента пољске револуционарне организације Франтишеком Захом. Зах је у Београду представљао пољског емигрантског вођу кнеза Адама Чарторијског. Захов план је сачињен 1843. године са циљем да на Балкану буде постављена брана пољским непријатељима Русији и Аустрији. Амерички историчар хрватског поријекла Чарлс Јелавич утврдио је да је око 90 одсто тог плана пренсено у Начертаније (директно је преписано, како наводи професор Слободан Г. Марковић, 84,6%, а још 10% је препричано).

Дакле, употреба Начертанија у савременој политици представља углавном недовољно знање или злу намјеру. Недавно сам читао књигу о Бошњацима из области Новог Пазара објављену захваљујући средствима буджета Србије. Аутор понавља многе споменуте негативне оцјене о Начертанију, али му одаје признање зато што је „прихватило Бошњачко национално име“. Дакле, Гарашанин је наводно признао бошњачку нацију вијек и по прије него што су је прихватили њени припадници! Притом, непажљиви аутор не примјећује да Начертаније спомиње „српске народе“ који живе поред Кнежевине Србије. Начертаније за Бошњаке тврди да су сви Срби, само су већином православни, а у великом броју мухамеданци и католици. Такав став, наравно, нема значај у погледу савремених прилика у Босни и Херцеговини.

Начертаније остаје као споменик једног давног, савим другог, времена. Оно није било примењени државни програм, а да је то и постало, могло је бити опасно само за Османско царство и Русију; али и то условно, прије Велике источне кризе (1875–1878) након које су обје ове силе промијениле политику, док је стање на Балкану постало значајно другачије. Ако покушавамо да анализирајући Начертаније објаснимо наше доба, онда га прво треба ставити у временски контекст – упоредити са националним програмима других народа ондашње Европе. Узети Начертаније као аргумет за објашњење догађаја који су нам савремени, захтјева опрез, знање и честитост.

Извор: СРПСКА МРЕЖА