Serbian
Armenian
Croatian
Dutch
English
French
German
Greek
Hebrew
Hungarian
Italian
Norwegian
Polish
Russian
Slovenian
Spanish
Ranjenim gradom krstarile su ekipe za izvlačenje mrtvih i ranjenih. Zašto je stradalo nekoliko desetina hiljada Srba u Beogradu, Nišu, Leskovcu…
ostali su tamo gde su i bili
U sredu 26. aprila, Radio London je javio da je maršal Tito Englezima i Amerikancima uputio poruku zahvalnosti za bombardovanje jugoslovenske teritorije.
U to vreme Beograd je gotovo sve svoje bolnice i druge zdravstvene ustanove, sa bolesnicima i svim medicinskim osobljem, iselio iz grada. Gradsko porodilište smešteno je u podavalsko selo Zaklopaču.
Beograd je zamro. Saobraćaj u gradu je obustavljen, škole i fakulteti su prestali s radom. Hiljade unezverenih Beograđana potražile su utočište u Ripnju, Velikom Mokrom Lugu, Rakovici, Pinosavi, na Avali.
Direkcija za ishranu stanovništva počela je da preostalom stanovništvu deli namirnice preko 114 pekara i 340 prodavnica. Za nepunih mesec dana Beograđanima je na ovaj način podeljeno 126 vagona brašna, 17,5 vagona šećera, 16 vagona soli, 12 vagona sapuna, četiri vagona ulja.
Ranjenim gradom krstarile su desetine ekipa za raščišćavanje ruševina i izvlačenje mrtvih i ranjenih Beograđana. U ovim ekipama je bilo i staro i mlado – prvaci drame, opere i baleta Srpskog narodnog pozorišta, učenici i studenti, radnici i činovnici, najistaknutiji sportisti.
Javili su se i mnogi dobrotvori. Industrijalac Stevan Stefanović priložio je milion dinara, general Milan Nedić dva miliona, pančevački mlinari poslali su 25.000 kilograma pšenice i kukuruza i 150 kilograma masti. Tanasije Živojinović, predsednik opštine u Resniku, priložio je 50.000 dinara, Milutin Hadži-Vuković 25.000 dinara, a dr Dimitrije Miodragović je deci srpskih izbeglica namenio 10.000 dinara.
Crveni krst Požarevca uputio je 500.000 dinara, Tihomir Dimitrijević iz Požarevačkog Aleksandrovca dao je 5.000 kilograma kukuruza, 2.000 kilograma pšenice i 50 kilograma masti…
Beograd je, strahujući od novih čestitki “saveznika”, noću bio potpuno zamračen. Kazne za krađe i špekulacije bile su sve veće. Milivoje Živanović kažnjen je sa 30 dana zatvora i 100.000 dinara zato što je izbeglicama prodao pet kilograma brašna po ceni od 180 dinara po kilogramu, što je bilo duplo više od uobičajene cene.
Koča ruši škole
Konstantin Koča Popović, 21. jula, predlaže Vrhovnom štabu na Visu šta sve anglo-američkim bombama treba gađati u Beogradu, Nišu, Niškoj Banji, Boru, Vranju, Vladičinom Hanu, Leskovcu, Vučju, Lebanu i Grdelici. Uz nekolicinu vojnih i privrednih objekata spisak beogradskih meta je vrlo precizan: “Zahvatiti žensku učiteljsku školu i gimnaziju u Kraljice Natalije ulici, Narodnu skupštinu, ul. Kralja Aleksandra, pa Trgovačku akademiju, ul. Žorža Klemansoa pa ‘Palatu Albanija’, pa školu Kralja Aleksandra na Topčiderskom brdu, pa jugozapadnu stranu groblja na Banovom brdu…”
Istu kaznu dobio je i Dušan Vuksanović, šofer iz Kragujevca, jer je izbeglicama naplaćivao vožnju deset dinara po kilometru, a siromašne koji nisu imali novac odbio je da vozi. Jovan Ljubinković kažnjen je sa 20 dana zatvora što je konjsko meso prodavao po 600 dinara po kilogramu, a Svetozar Ljubinković je dobio 30 dana zatvora što je isto meso nudio po 600 dinara po kilogramu, tvrdeći da je to goveđe meso.
Azis Pelivanović je kažnjen sa deset dana zatvora zbog toga što je prodavao užegle biskvite. Pekar Ratomir Milošević je prošao još gore. Platio je globu od 200.000 dinara i u zatvoru proveo mesec dana zato što je građanima za kilogram pšeničnog brašna davao kilogram loše pečenog hleba umešenog od neprosejanog pšeničnog i kukuruznog brašna.
Simo Vidović i Jovan Milićević dobili su po deset dana zatvora zbog toga što su proizvodili zabranjeno belo luksuzno pecivo. Jedan kafedžija je zaglavio 30 dana zatvora što je srpske i bugarske cigarete prodavao po zelenaškim cenama. Jedan kuvar je proveo 20 dana na prinudnom radu zbog skuplje prodaje porcije pasulja.
Od raznih špekulanata i crnoberzijanaca svakodnevno su oduzimane stotine kilograma raznih proizvoda koje je vlast u najvećem broju slučajeva delila bolnicama, obdaništima i dečjim domovima.
Deset dana posle uskršnjeg razaranja Beograda Božidar Nedić, član Međunarodne organizacije bivših ratnika i ratnih invalida, presavio je tabak i obratio se kralju Velike Britanije. Ovo pismo, napisano je u Beogradu 27. aprila 1944. godine:
“Njegovom carskom i kraljevskom veličanstvu Džordžu VI
Vaše Veličanstvo,
… Nad mojim narodom, koji je okupiran od jedne od ratujućih stranaka, pa prema tome nalazi se van rata, obezoružan i pokoren, izvršen je strahovit zločin, koga svetska istorija ne poznaje ni po motivima, ni po žestini. Taj zločin izvršen je u ime engleskog naroda, na čijem se čelu Vi nalazite. Eto, zato, što Vaša ličnost simboliše engleski narod, ja se na Vas obraćam, što znači da govorim u isto vreme i engleskom narodu.
“Znam šta ćete mi odmah primetiti. Da Vi imate odgovornu vladu i da se izvolim njoj obratiti. Oprostite, taj put je za mene i moj narod zatvoren, jer mi živimo u dubokom uverenju da ono što Vaša odgovorna vlada radi, bar u pogledu moje zemlje, ne odobrava engleski narod. I zbog toga, ja se obraćam Vama a ne Čerčilu, dakle obraćam se engleskom narodu“.
“Veličanstvo!
Ogromni napori avijacije, natovareni teškim bombama sa oznakom na svojim aparatima engleske trobojnice, izručili su svoj strahovit tovar nad Beogradom, najmnogoljudnijim gradom moje zemlje. To su činili na sam dan pravoslavnog Uskrsa, koji je jedan od najvećih hrišćanskih praznika. Umesto radosti nejakoj deci i ženama za svoj praznik, Vaši avijatičari razneli su utrobe i obezglavili telesa u masama. Samo mrtvih pobijeno je oko 2.000, a sa ranjenima broj žrtava prelazi više hiljada. Možete misliti, Veličanstvo, kakva je nesreća zadesila moj narod, koji je u savezništvu sa Vašom vojskom vodio rat, upropastio zemlju, izgubio državu i za tri godine po savetima Vaše odgovorne vlade sabotirao okupatora, boreći se po šumama, pa je nanizao još milion grobova. Sad je dočekao da ga njegovi ratni drugovi i saveznici, Vaši avijatičari, nagrade na taj način što su mu pobili 10.000 nevinih žrtava i razrušili hiljade domova“.
“Veličanstvo!
Dozvolite jedno pitanje: ‘Je li ovaj zločin izvršen po Vašem naređenju, ili bar sa Vašim saznanjem?’ To što pitamo odnosi se i na engleski narod. Je li on preko Vas dao svoj pristanak?
Znam unapred Vaš odgovor: Nije… u Vašoj prestonici sedi jedna emigrantska vlada koju Vi još priznajete, jer sa njom opštite. Na posletku, u našoj zemlji imate simpatizere, da bi ovakav jedan vandalski akt bio potpuno nerazumljiv. Pa onda zašto je bombardovan Niš, Nikšić i Beograd i zašto je uništeno nekoliko desetina hiljada Srba.
Božidar Đ. Nedić”
Autor: Ivan Miladinović
Izvor: NOVOSTI
Vezane vijesti:
Feljton: Savezničko razaranje naših gradova 1944. godine (1)
Feljton: Savezničko razaranje naših gradova 1944. godine (2)
Feljton: Savezničko razaranje naših gradova 1944. godine (3)
Feljton: Savezničko razaranje naših gradova 1944. godine (4)
Feljton: Savezničko razaranje naših gradova 1944. godine (6)
Feljton: Savezničko razaranje naših gradova 1944. godine (7)
Feljton: Savezničko razaranje naših gradova 1944. godine (8)
3 Responses
teofile slobodni ti smanji odlaske u crkvu vidiš da ti ne prija, tamo ti napune glavu o nekakvim progonima vjernika, a u stvari popovima smanjili profit u vrijeme komunizma jer ljudi inače ne vole ići u crkve i džamije, odvede te tvoj patrijarh vatikanu u zagrljaj, a nas komuniste nem ako gdje da odvede, mi svojom glavom razmišljamo, a ne popovskom i hodžinom. mi smo oslobodili ljudima psihu i dušu, sada ste svi robovi vatikana, a muslimani feudalnih arapa, nikakve vi veze ni sa vjerom ni sa mozgom nemate, samo bi da ubijate u ime boga i nadgornjavate se ko je veći vjernik a u stvari ko je veća budala u poštovanju stvari o kojima niko pojma nema, a najmanje vi vjernici. samo ste topovsko meso
.
Pisac ovog članla sigurno radi za Nijemce, Đinđićeva ekipa, čim sa ovoliko zlobe piše o vojnim akcijama OSLOBAĐANJA Jugoslavije, jer smo istjerali njegove Nijemce
E moj Josife komunjaro, nema u tebi ni pameti ni srca. Uzevši u obzir komunističke progone, logore, jame i antisrbizam, možemo zaključiti da je taj poredak najsličniji fašizmu. Možda su carske tradicije Rusije i Kine uspele da zavrte ovu totalitarnu ideologiju i okrenu je na svoju stranu, možda je nekim komšijama odlično poslužila kao presvlaka za nacističke uniforme, ali za Srbe je komunizam bio katastrofalan. Naosporno je da su Srbi u drugom svetskom ratu strašno postradali od fašizma (najviše od hrvatskog klero-fašizma) i najviše se borili protiv njega. Napadnuti su kao Srbi i branili se kao Srbi, a pušku su prihvatili od onog koji ju je dao. Nije se na Kozari jurišalo za marksizam, još manje za titoizam, već za srpsku slobodu. Našavši se u procepu između dve nihilističke zapadne ideologije (doduše komuno-boljševizam je ruski modifikovani ruski marksizam), Srbi su bili primorani da ili trpe, ili biraju između ta dva zla. Zaista, ima li goreg izbora nego između dve okupacije, odnosno dva totalitarizma?
I ima li veće slave, od slobode? Slobode da budeš i antifašista i antikomunista, da osudiš ono što je loše i slaviš ono što je dobro, ni po babu ni po stričevima. Pobeda nad fašizmom je najbolje što nam se tih mučnih godina dogodilo. Međutim, ono što se potom dogodilo, višestruko je prvazišlo posledice fašističkog masakra nad srbima (broj izgubljenih srpskih duša, tela, teritorija, kulture, tradicije,….). Dakle, komunistički telesni, a pogotovo duhovni masakr nad srbima je bez prmca u našoj krvavoj istoriji (Turci su za komuniste mala deca).