Ж | Ž
Share on facebook
Share on twitter
Share on linkedin
Share on whatsapp
Share on pinterest
Share on vk
Share on email

Подијелите вијест:

БРАНКО ТЕПИЋ, ДЈЕЧАК СА СКРИГИНОВЕ ФОТОГРАФИЈЕ – ИЗБЈЕГЛИЦА ОД РОЂЕЊА

Дјечак са фотографије Жоржа Скригина, снимљене за вријеме фашистичке офанзиве на Козару, и данас је избјеглица – у Хрватској не може да врати своје, у Републици Српској нема гдје.

Бранкo Тепић

Извор: „Глас Српске“, Бања Лука, 9. јул 2002. године; Аутор: Радован Јовић


МРАКОВИЦА – Међу бројним учесницима и гостима на Мраковици, који су присуствовали обиљежавању 60. годишњице битке на Козари, пронашли смо и Бранка Тепића (60) из Градишке.

Ријеч је о лицу са познате фотографије Георгија – Жоржа Скригина, која на најупечатљивији начин свједочи о козарској епопеји.

Скригинова фотографија под називом „Збјег“, на којој се налази мајка Козарчанка са двоје малољетне дјеце, обишла је читав свијет и данас се налази у многим музејским витринама, историјским архивима, а објављена је у бројним књигама и публикацијама.

– Фотографију на којој су мајка Милица, сестра Драгица и ја први пут сам видио почетком педесетих година у школском уџбенику. Мајку су препознали рођаци и комшије, који су у вријеме ратних страдања такође тумарала по разним збјеговима са краја на крај Козаре – прича Тепић.

Поред непроцјењиве умјетничке вриједности, на овој фотографији саткана је сва симболика, људска трагедија и голгота кроз коју је прошао српски народ у козарачком крају током Другог свјетског рата.

– Рођен сам 1942. године у збјегу у вријеме офанзиве на Козари, када је страдао велики број српских бораца, цивила и дјеце. Само мјесец дана прије мог рођења Нијемци су заробили једну групу бораца, међу којима се налазио и мој отац Владо. Одвели су их у Козарску Дубицу, гдје су их јавно погубили вјешањем на улици. О том злочину, такође, постоје докази, а послије рата подигнут је споменик на којем су уклесана имена српских мученика – подсјећа Тепић.

По завршетку рата 1945. године мајка Козарчанка враћа се са својом дјецом у породичну кућу у село Комленац код Дубице. Неким чудом једино је њихова кућа на ширем простору остала читава, док су све остале биле попаљене и порушене.

– Због ратних патњи и исцрпљености у збјеговима мајка је умрла 1949. године. Послије њене смрти бригу о мени и сестри преузео је ујак, који нас је одвео код себе у селу Јошика. Тамо смо завршили основу школу. За разлику од сестре, ја сам наставио школовање у Дубици, гдје сам завршио средњу пољопривредну школу, а потом сам се уписао на Педагошку академију у Петрињи. Заједно са супругом, два сина и кћерком живјели смо као скромна породица, без неких великих прохтјева, али нисмо ни у чему оскудијевали – сјећа се Тепић срећнијих дана.

Судбина се поново поиграла са породицом Тепић. Почетком деведесетих година прошлог вијека у Сиску, као и другим дијеловима Хрватске, почела су политичка превирања, а потом и ратни сукоби. Стицајем околности, у јулу 1991. године породица Тепић је одлучила да годишњи одмор проведе у породичној кући у Паукову на Банији.

– Управо тих дана дошло је до блокаде пута према Сиску, тако да смо остали на територији која је припадала Републици Српској Крајини. Учествовали смо у свим ратним догађањима и тамо смо остали све до августа 1995. године.

У ноћи 4. августа кренули смо у избјеглиштво.

Прешли смо преко моста у Костајници, затим смо преко Новог Града и Приједора стигли у Градишку, гдје смо се смјестили код сина и кћерке сестре Драгице, која је умрла 1983. године. Касније смо од општине добили на коришћење једну напуштену кућу, а у фебруару ове године морали смо да се иселимо, пошто се вратио њен власник.

Власти нису имале никакво разумијевање према нама, без обзира на то што нисмо у могућности да вратимо нашу имовину у Хрватској, односно кућу и трособан стан у Сиску – упозорава Тепић.

За себе каже да је вјечито у избјеглиштву, али му много теже од тога пада чињеница да су тим стопама кренула и његова дјеца, па чак и унуци.

– Био бих најсрећнији када би се у овом вијеку дефинитивно ставила тачка на све српске сеобе од Чарнојевића до данашњих дана. Ја сам био избјеглица прије него што сам дошао на свијет, родио се у збјегу и наставио живот у избјеглишту.

Козара је опомена за сва времена, али Козара је и херој и симбол борбе и отпора нашег народа за своју слободу. Овај народ не жели ништа друго осим да буде свој на своме – поручио је на крају Бранко Тепић.

Р. ЈОВИЋ

Share on facebook
Share on twitter
Share on linkedin
Share on whatsapp
Share on pinterest
Share on vk
Share on email

Подијелите вијест:

Помозите рад удружења Јадовно 1941. уплатом преко PayPal-a:

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани без упозорења.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Пратите нас на друштвеним мрежама: