Бранко Брковић: Поклану чељад загрн`ли су оне комшије шокци

Након 30 година, када се под притиском породица покланих Срба из Дракулића, Шарговца и Мотика подигла спомен-костурница, кости из дворишта је народ ископавао и носио у костурницу. Помагали су ископавати и исти они који су их ту и покопали, који су куће одмах након покоља и опљачкали…

Аутентично свједочење Бранка Брковића:

„Ја се извучем испод амбара. Усташа нема више. Отац Ђорђо и стриц Павле леже сасјечени пред кућом. Братове цурце, Нада и Јованка, дјеца, и њиова мајка Даница, сна моја, леже откривене и крваве. Силовало то туј на пртини, па убило.

Уђем у кућу.

Све сасјечено. Није клано, већ сјечено сикирицама. Ја се скаменијо. Не могу о томе да причам. […]

Дође неђе у љето 1942. да се врати свак на своје. Ја дођем кући. Ниђе ништа, брате. Поклану чељад загрнли су оне комшије шокци. Ено, одма ниже куће била гробница. Ђе су крмци купали се била она велика локва. И само свукли у локву и затрпали. Добро и затрпали.

Исјекли шљиве, па ставли на гробнице. Зато крмци нијесу више туда ровили. Шта ће им кад су били оглодани? Ја откопаво и друге гробнице.

И кад сам ја пито чоека, шокца, Марка Ковачевића: Марко, како сте саранили? Мој комшија бијо. Он је и опљачко. Кае: Јесам, комшо, јебем ти душу. Јесам, јесам. Све. Не бој се! Све главе право по реду.

Он је мислијо да нећемо вадити ми то.

Кад сам ја откопо, Бог те не јебо, пас мој озго преко мога ћаће. Убли пса и преко Ђорђе мога. Побацали, вако. […]

Жене, дјецу. Дјеца – и не знаш. Погледаш по оним старим. Неко вој, неко нако. Неког свог познаш, некога не. Земља, брате. Сасјечено то. Кости смо вадили послије рата, 20 година послије покоља.

Није имо ко да гледа ископавање и да познаје своје. Журло се. Није се то ни разгласило. Ко да се крило. Ја сам позно своје све. И оца, и све. Најприје сам ја дошо. Откопо. Откино комад обале. Било суша. И ја оно поткопаво. И тамо ашовом долазим до тијела. Подуватијо цјелу гробницу ону. Кад је одвалијо се бусен, крсти, ти знаш шта су крсти у чоека – у мог оца крсти вако леже…

Овај, онај… Вичу: Дај, немој! Не плачи! Стрпи се. Ајд вамо! Попи! Смири се!

Ја нијесам ћео пити ни чаше. Ништа. Купи оне главуче, купи оно све. Исјечен отац. Његове зубе. […]

Он је толко година имо, а није ни зуба извадијо. И стриц тако исто. Кости се раставиле, брате, све. А све се зна. Да могу ја ово да… видим и скупим. Полако. Они зглобови између тога и оно… Нијесу расути. Само прстићи. Јоој, то мораш купити. Све голом руком. Ма, какве рукавице. Онда лубање. Старога одма све се зна како је. Како сам ја и видијо кад је сјечен.

Покојног стрица лубања читава. Само није уз њега. Зуби, све и један у глави. У покојне снаје Данице нема ни зуба. Аа, јооој! Разнијело нечим вилицу. Тако смо и скупили и однијели у заједничку костурницу у Дракулићу. Туј је сада споменик.

Послије рата позно сам ја своје ствари код комшија шокаца. Каце и… вако… Код тог Ковачевић Марка, што ми је затрпаво чељад, препозно сам свој млин за каву, своју кацу, па буре, таву. […]

Па, било је туј стварчица које ја нијесам ни ћео, знаш. Касније, кад сам ја доселијо овде, они доносли кашике, доносли су… Ко ће знати чије је то!

Од Марка Ковачевића тражијо сам своју кацу. Кажем му: Ово је моја каца. Кае: Јест, душе ми. Ја ћу то доћерати теби. И он је доћера. Каца била од 10 метара, за шљиве…“

Извор: Фејсбук страница Бојан Милијашевић ; Лазар Лукајић: ФРАТРИ И УСТАШЕ КОЉУ; стр. 275

Везани прилози:

Усташки злочини на подручју Бањалуке: Из таме изашли, у таму враћени

Дракулић: Осам деценија заборава

Тихомир Левајац: Прича која лута свиетом

Служен парастос за 52 убијена ученика у Шарговцу