Bosna, naopakog sećanja

Ono što je Tolstoj rekao za porodicu, važi i za društvo: srećna društva nalikuju jedno na drugo, a nesrećna su nesrećna na svoj način. Bosanskohercegovačko društvo nesrećno je na svoj način.

Na dan odavanja počasti srpskim žrtvama u Kravici, odnosno tri dana pred odavanje počasti bošnjačkim žrtvama u Potočarima, neformalna „AntiDayton Group” postavila je u centru Sarajeva mapu Republike Srpske, po kojoj su rasute kosti i bačena pohabana odeća i obuća. Prema rečima moderatora, cilj performansa je bio da se „mladima pokaže da je Republika Srpska genocidna tvorevina”.

Sarajevski kantonski zvaničnici, poput mudrih efendija, nisu ničim dali da znanja da se to dogodilo: oksimoronski su prećutali da su dali mig da se to učini, odnosno čaršijski mudro otćutali kada se od Sarajeva do Banjaluke prosuo jedak krik. Frustrirani građani Sarajeva, po ko zna koji put, slegli su ramenima kao da kažu: „Tko muči, dvije uči!”

Nasuprot njima, zvaničnici Srpske nisu mogli ni da otćute, ni da prećute. Protestovali su odlučno i stisnutih zuba.

Sam događaj je dokaz u kolikoj meri je BiH podeljena, trusna etnička zona, društvo koje je toliko naborano da se ničim ne da ispeglati. Krunski je dokaz da se rat u BiH i danas produžava, i to kroz sećanja, antagonizam individualnih i kolektivnih konstrukcija prošlosti.

Dominacija naopakog sećanja veliki je problem kulture sećanja. Negativno (naopako) sećanje nije autentično – nego lažno, sećanje pod kojim se podrazumeva kako nesvesno menjanje, tako i svesno falsifikovanje, a sve u zavisnosti od konteksta sećanja, različitih socijalnih okvira. Sećanje je različito u različitim vremenima i na različitim mestima.

U BiH je nekultura sećanja, više od bilo čega drugog, dve decenije posle rata, uzrokovala neviđenu provalu etničke mržnje.

A Bošnjaci su u Dejtonu ostvarili svoju najveću istorijsku pobedu – priznati su kao moderna nacija. Depresivna sarajevska politička i kulturna elita ovu činjenicu zaboravlja. Umesto što se okuplja oko minornog pokreta „AntiDayton Group”, koji zagovara ukidanje Republike Srpske, ona bi trebalo da slavi Dejtonski sporazum. Ovim međunarodnim dokumentom prvo je priznata nacija Bošnjaci, pa tek onda država BiH. Čak i kad bi izgubili BiH kao državu, Bošnjaci ne bi mogli ostati bez svoje države. Državu BiH nije stvorila nijedna nacija – ni Bošnjaci, ni Srbi, ni Hrvati – niti je ona (BiH) sama stvorila neku od njih. Istorijski gledano, „država je ta koja stvara naciju, a ne nacija državu” (puk. K. Pulsudski). Sve je obrnuto od onoga što radi bošnjačka politička elita. Država koju bi mogli da čine bošnjački kantoni jedina je država koja može čuvati i razvijati bošnjački identitet.

Pokret poput „AntiDayton Group” zagovara program po kojem bi se problem nacionalne heterogenosti mogao rešiti kroz BiH kao nacionalnu državu Bosanaca. Naime, Bosna bi bila država Bosanaca, kao nacije koju bi činili zavičajni Bošnjaci, Srbi i Hrvati. Tako bi bosanskohercegovački muslimani po drugi put ostali bez nacije. Prvi put im se to dogodilo s Muslimanima kao nacijom bratstva i jedinstva. Ove nakaradne, od strane komunista naopako priznate nacije, Bošnjaci su se oslobodili ratujući protiv Srba i Hrvata u ratu 1992–1995.

Rat u BiH je substantia completa bio borba za nacionalno priznanje Bošnjaka, čega je najsvesniji bio Alija Izetbegović, otac bošnjačke nacije. Drugo, to nije bio građanski rat, poput Španskog građanskog rata. Zapravo, on jeste iniciran raspadom Jugoslavije, kao novonastale prilike koju su Bošnjaci iskoristili za rešavanje svog nacionalnog pitanja. Bošnjaci treba da se okrenu sebi, da svoje priznanje krunišu svojom nacionalnom državom, ali nikako na štetu Hrvata i Srba. Takođe, ne bi trebali smetnuti s uma da se njihov nacionalni identitet delimično oblikuje i od strane drugih nacija i zajednica, a za Bošnjake su to pre svih Srbi i Hrvati, kao njima najsrodniji narodi.

*Prof. univerziteta u penziji, sociolog

Izvor: Politika

Vezane vijesti:

Dr Edvard Herman: Zločin u Srebrenici je džinovska politička prevara

Čedomir Antić: Kako bi danas izgledao Balkan da nije bilo Srebrenice

Andrej Fajgelj: Rasizam za srpske žrtve