Boško N. Kostić: Za istoriju naših dana – Posle sloma (II. deo)

U prilog poslednjih dešavanja gde komunisti opet lažima skrivaju istinu i krive istoriju svojim podmetanjima i klevetama, a u vezi sa postupkom rehabilitacije đenerala Milana Nedića, Vaseljenska TV ekskluzivno objavljuje delove političko – istorijske knjige Boška N. Kostića u izdanju „Nove Iskre“, savremenika i saradnika Dimitrija Ljotića i Milana Nedića i učesnika događaja tokom Drugog svetskog rata.

Posle sloma – Glava prva

Na dan 6. aprila 1941. Nemačka je izvršila napad na Jugoslaviju.

Rano izjutra, bez objave rata, teško je bombardovana prestonica Beograd. Bombardovanje je bilo strašno. Nepripremljen narod nije ni slutio da će ga neprijatelj sa takvom žestinom mučki napasti. Stoga je i bilo onoliko žrtava…

Nemcima je pošlo za rukom da ovim krvavim varvarskim napadom, još prvog dana rata, u Beogradu pokidaju sve veze tako da nije bilo jednog vodećeg mesta koje bi naređivalo i davalo instrukcije, šta bi u ovim preteškim časovim, valjalo da se čini. Moglo se još prvog dana rata videti da je slom Jugoslavije, koja je napadnuta sa svih strana, neminovan i da ona ne može izdržati tako silne napade osovinskih sila…Ovu narodnu nesreću odmah su počeli da iskorišćuju svi elementi koji su sačinjavali takozvanu petu kolonu; to su ustaše, komunisti, folksdojčeri, Mađari i Arnauti.

Prvog dana rata javio sam se na svoju vojnu dužnost gde sam raspoređen ratnim vojnim rasporedom. Moj raspored je glasio:“Komanda saobraćajne mreže Ministarstva vojske i mornarice“.

Komadant mi je bio kapetan fregate Vladimir Kostanjevac.

Kapitulacija me je zatekla u Bosni, u malom sreskom mestu Goraždu. Dan-dva pred ulazak Nemaca u Goražnje, govorilo se među nama kako će Nemci okupirati jedan deo Jugoslavije, a da će drugi – Crnu Goru, delove Bosne i Hercegovine i Dalmacije – ostaviti neokupiranim, tako da će se u našoj zemlji stvoriti neko slično stanje kao što je bilo u Francuskoj (posle sloma 1940.). O ovome sam najviše govorio sa đeneralom Čedom Skekićem, koji je bio načelnik štaba Šeste armije. Mnogi smo u ovo poverovali. Dolaskom prve nemačke jedinice u Goražde i odvođenjem armijskog đenerala Dimitrija Živkovića uvideo sam, da našem narodu ništa dobro ne pretstoji i da počinju teški i preteški dani.

Toga dana čuli smo i vest radio Zagreba koji je doneo proglas o stvaranje Pavelićeve „Nezavisne Države Hrvatske“.

Jedan deo domaćih muslimana izvesno pod uticajem ustaške propagande, dočekao je Nemce kao „oslobodioce“, pozdravio ih na hitlerovski način – dizanjem ruku; u tajnosti spremao je napad na nas Srbe koji smo se tamo našli. Istine radi moram da naglasim, da nam je na ovaj pripremani napad obratio pažnju jedan ugledam musliman iz Goražda. Blagodareći njemu ovaj napad je osujećen.

Pošto je armijski đeneral Danilo Kalafatović potpisao kapitulaciju, nas oko četrdeset poznanika dogovorismo se da se i mi vratimo za Beograd, jer su vozovi počeli da saobraćaju.

U Beograd sam prispeo posle pravoslavnog Vaskrsa. Pošto je beogradska stanica bila razorena, vozovi su pristajali samo do stanice u predgrađu, do Čukarice gde smo se iskrcali. Odmah smo saznali da Nemci kupe oficire, podoficire i vojnike i vode ih u zarobljeništvo. Zbog ovoga, dogovorio sam se sa mojim saputnicima da ne idemo u grupi, već da jedan po jedan polako napuštamo stanicu i ulazimo u Beograd, da nam se ne bi desilo, da nas, takoreći, sa kućnog praga, Nemci odvedu.

Kada sam prolazio pored glavne beogradske stanice video sam na Vilsonovom trgu mnogo naših oficira i vojnika koje su Nemci sprovodili za Pančevo – u zarobljenički saborni logor. Videći jednog svog poznanika, a znajući da on pripada jedinici kojom je komandovao pukovnik Miloš Masalović, zapitao sam ga da li zna šta je sa pukovnikom. Moj poznanik, poručnik Pavlović, odgovorio mi je da se Masalović bori protiv Nemaca kod Gornjeg Milanovca i da im je tu uništio dva tenka.

Čim sam došao svojoj kući moji mi odmah rekoše da su čuli da ustaše i Mađari već vrše teror nad Srbima i da u samom Beogradu prilično uznemirenje, jer niko ne zna šta će biti sa nama Srbima koji smo se našli na teritoriji predkumanovske Srbije koju drže Nemci.

Ostale naše krajeve okupirali su Mađari, Bugari, Arnauti, Italijani i Nemci, a ustaše stvorile svoju „Nezavisnu Državu Hrvatsku“… Stara majka mi reče: „Sine, doći će strašno vreme za našu zemlju“…

U Beogradu je situacija bila strašna. Ruševine na sve strane, garež, polomljeno staklo na ulicama, grad bez vode, a usled toga i zabrana upotrebe klozeta. Nemci ubijaju pse i mačke u sred bela dana ne obraćajući pažnju na civilno stanovništvo. Naročito nam je bilo teško gledati naše vojnike koji po stražom Nemaca čiste ulice, popravljaju kanalizaciju, slažu cigle od porušenih kuća… Dobacivali smo ovim našim zarobljenim vojnicima civilna odela, koja su oni u ruševinama oblačili; time im je pružena mogućnost da napuste zarobljeništvo i da odu svojim kućama.

Kretanje po Beogradu dozvoljeno je do 19.časova.

Sve se sklanja i povlačio u domove i pre ovog časa. Sve ulice beogradske bile su izlepljene okupatorskim plakatima, raznim naredbama, koje su skoro sve završavane pretnjom smrtnom kaznom.

U Beogradu situacija iz dana u dan postaje sve teža i teža. Naročito što već pristižu glasovi o užasnim i jezivim zločinima ustaša, a potom i ostalih okupatora: Mađara, Bugara i Arnauta.

Na ulicama se vide samo ozbiljna, zabrinuta lica a mnog žene idu plačući.

Jednog dana čujem da je neka žena, na ulici, klekla pred nekim čovekom, koji je ličio na bivšeg predsednika vlade Dragišu Cvetkovića, moleći ga i preklinjući da se zauzme kod Nemaca za naš nesrećni narod.

Nemci poveravaju Dragom Jovanoviću da organizuje policiju i opštinsku upravu u Beogradu..

Tih dana sretnem na ulici bivšeg ministra unutrašnjih dela, Milana Aćimovića, koji me pita da li znam gde je Ljotić. Odgovaram da ne znam, već mi je poznato samo to, da je otišao u Bijeljinu kao rezervni potpukovnik na vojnu dužnost. Aćimović me moli, da ako šta saznam o Ljotiću, odmah obavestim, jer mu je hitno potreban. Pitam Aćimovića, da li on zna šta će biti sa nama, na šta mi je odgovorio da je naša situacija preteška, da je on sa mnogim našim viđenim političarima već razgovarao i da je počeo da vodi razgovore sa Nemcima radi obrazovanja srpske civilne uprave. On bi želeo – naglasio mi je Aćimović – da i sa Ljotićem lično hitno razgovara po istom pitanju o kome je sa ostalim našim političarima već razgovarao.

Docnije sam čuo da je Aćimović došao u vezu sa Ljotićem preko inženjera Milosava Vasiljevića, direktora Beogradskog Sajma.

Čim sam čuo da se Ljotić nalazi u Beogradu, to je bilo krajem aprila, potražio sam ga u njegovom stanu, u Njegoševoj ulici br 10, gde sam saznao da se kod njega baš tada nalaze Milan Aćimović, Jeremija Protić, bivši pomoćnik ministra finansija, Dušan Letica, bivši ministar finansija, Risto Jojić, bivši ministar i dr Laza Kostić, profesor univerziteta. Oni su razglovarali o uslovima pod kojima bi mogli da prime vođenje civilne uprave pod okupacijom. Pošto me je ovo mnogo interesovalo, ostao sam da sačekam, i eventualno čujem nešto detaljnije.

Po završetku sastanka, Ljotić je nama sakupljenim u pretsoblju rekao, da su baš sada redigovali uslove pod kojima bi se politički ljudi primili vođenja civilne uprave. Uslove će Nemcima predati Milan Aćimović, koji je već počeo sa njima te razgovore. Ljotić nam reče, da su tražili od Nemaca da poštuju odredbe Međunarodnog prava, da ostanu u snazi našu građanski i krivični zakoni, kao i naše sudske vlasti, pošto je postavljanje policije i naše službe bezbednosti od naših organa sama jugoslovenska vlada predvidela ugovorom o primirju; da srpska pravoslavna crkva ima da nastavi nesmetano svoj rad i sa istom organizacijom i u novoj situaciji, a naše vlasti imaju je u tome i dalje pomagati; da naša domaća uprava mora raspolagati sa svim finansijama da bi bila u stanju da čini neophodne pomoći, kao: isplate pomoći porodicama ratnih zatvorenika i pomoći nevoljnika, računajući tu i izbeglice iz ostalih krajeva Jugoslavije; da s članovi srpske civilne uprave u Beogradu zovu komesarima ministarstava i imaju se smatrati advokatima našeg naroda pred okupacionim vlastima. U ovom smislu potrebna nam je i zvanična povrtda od strane vrhovnog predstavnika nemačkih okupacionih vlasti na našem zemljištu; da se u crkvama za vreme službe ima i dalje pominjati ime Nj. K. V. Kralja Petra drugog i srpskog Patrijarha kao i nadležnih Arhijereja i da slike Kralja Petra po nadleštvima i privatnim domovima imaju ostati i biti poštovane, jer mi ostajemo i dalje verni podanici svome kralju; da sudovi imaju presude da izriču u ime Nj. K. V. Kralja Petra drugog (Nemci na ovaj uslov nisu pristali); da srpska civilna uprava u Beogradu ima prava donošenja uredbi radi regulisanja nastalih problema u narodnome životu; da ima pravo postavljanja i otpuštanja svih činovnika, a lica u koja okupator ne bude imao poverenja i čije ostajanje na položajima bude smatrao ugroženjem svoje bezbedosti, okupator će optužiti pred našom civilnom upravom, koja će dalje postupati prema odredbama Međunarodnog prava i zakona ostalih na snazi; da se privatna i crkvena svojina, kao i ona državna koja ne služi neposrednom rau, imaju poštovati.

Koliko se sećam, Ljotić nam je tada rekao da on lično neće ulaziti u tu civilnu upravu, ali će je pomagati i u istu dati svoje predstavnike. On se nada – rekao je – da će se naša situacija nešto popraviti, jer Nemci traže kontakt sa predstavnicima svih političkih partija. Ako bi hteli da vladaju sa ljudima koji će ih slepo slušati, onda bi, eventualno, našli desetak ljudi koji bi njihova naređenja izvršavali. Ljotić nam je još rekao, da je sa svoje strane vojnom zapovedničkom generalu Fersteru pripremio dva memoranduma.

U prvom memorandumu moli za naređenje ustaškim, bugarskim i mađarskim vlastima, da puste iz zatvora mnoge hiljade pohapšenih Srba i da zaustave progone, pokolje i uništavanje srpskog naroda.

U drugom memorandumu moli, da se naši oficiri i vojnici ne odvode u nemačko zarobljeništvo, već da se kao u Grčkoj, puste svojim kućama.

Boško N. Kostić (1949)

Priredila: Vesna Veizović

Izvor: VASELjENSKA

Vezane vijesti:

Boško N. Kostić: Za istoriju naših dana – predgovor (I deo)