fbpx
Претрага
Close this search box.
Ж | Ž

Подијелите вијест:

Бошко Н. Костић: За историју наших дана – После слома (II. део)

Бомбардовање - Београд 1941
(Фото: Википедија)

У прилог последњих дешавања где комунисти опет лажима скривају истину и криве историју својим подметањима и клеветама, а у вези са поступком рехабилитације ђенерала Милана Недића, Васељенска ТВ ексклузивно објављује делове политичко – историјске књиге Бошка Н. Костића у издању „Нове Искре“, савременика и сарадника Димитрија Љотића и Милана Недића и учесника догађаја током Другог светског рата.

После слома – Глава прва

На дан 6. априла 1941. Немачка је извршила напад на Југославију.

Рано изјутра, без објаве рата, тешко је бомбардована престоница Београд. Бомбардовање је било страшно. Неприпремљен народ није ни слутио да ће га непријатељ са таквом жестином мучки напасти. Стога је и било онолико жртава…

Немцима је пошло за руком да овим крвавим варварским нападом, још првог дана рата, у Београду покидају све везе тако да није било једног водећег места које би наређивало и давало инструкције, шта би у овим претешким часовим, ваљало да се чини. Могло се још првог дана рата видети да је слом Југославије, која је нападнута са свих страна, неминован и да она не може издржати тако силне нападе осовинских сила…Ову народну несрећу одмах су почели да искоришћују сви елементи који су сачињавали такозвану пету колону; то су усташе, комунисти, фолксдојчери, Мађари и Арнаути.

Првог дана рата јавио сам се на своју војну дужност где сам распоређен ратним војним распоредом. Мој распоред је гласио:“Команда саобраћајне мреже Министарства војске и морнарице“.

Комадант ми је био капетан фрегате Владимир Костањевац.

Капитулација ме је затекла у Босни, у малом среском месту Горажду. Дан-два пред улазак Немаца у Горажње, говорило се међу нама како ће Немци окупирати један део Југославије, а да ће други – Црну Гору, делове Босне и Херцеговине и Далмације – оставити неокупираним, тако да ће се у нашој земљи створити неко слично стање као што је било у Француској (после слома 1940.). О овоме сам највише говорио са ђенералом Чедом Скекићем, који је био начелник штаба Шесте армије. Многи смо у ово поверовали. Доласком прве немачке јединице у Горажде и одвођењем армијског ђенерала Димитрија Живковића увидео сам, да нашем народу ништа добро не претстоји и да почињу тешки и претешки дани.

Тога дана чули смо и вест радио Загреба који је донео проглас о стварање Павелићеве „Независне Државе Хрватске“.

Један део домаћих муслимана извесно под утицајем усташке пропаганде, дочекао је Немце као „ослободиоце“, поздравио их на хитлеровски начин – дизањем руку; у тајности спремао је напад на нас Србе који смо се тамо нашли. Истине ради морам да нагласим, да нам је на овај припремани напад обратио пажњу један угледам муслиман из Горажда. Благодарећи њему овај напад је осујећен.

Пошто је армијски ђенерал Данило Калафатовић потписао капитулацију, нас око четрдесет познаника договорисмо се да се и ми вратимо за Београд, јер су возови почели да саобраћају.

У Београд сам приспео после православног Васкрса. Пошто је београдска станица била разорена, возови су пристајали само до станице у предграђу, до Чукарице где смо се искрцали. Одмах смо сазнали да Немци купе официре, подофицире и војнике и воде их у заробљеништво. Због овога, договорио сам се са мојим сапутницима да не идемо у групи, већ да један по један полако напуштамо станицу и улазимо у Београд, да нам се не би десило, да нас, такорећи, са кућног прага, Немци одведу.

Када сам пролазио поред главне београдске станице видео сам на Вилсоновом тргу много наших официра и војника које су Немци спроводили за Панчево – у заробљенички саборни логор. Видећи једног свог познаника, а знајући да он припада јединици којом је командовао пуковник Милош Масаловић, запитао сам га да ли зна шта је са пуковником. Мој познаник, поручник Павловић, одговорио ми је да се Масаловић бори против Немаца код Горњег Милановца и да им је ту уништио два тенка.

Чим сам дошао својој кући моји ми одмах рекоше да су чули да усташе и Мађари већ врше терор над Србима и да у самом Београду прилично узнемирење, јер нико не зна шта ће бити са нама Србима који смо се нашли на територији предкумановске Србије коју држе Немци.

Остале наше крајеве окупирали су Мађари, Бугари, Арнаути, Италијани и Немци, а усташе створиле своју „Независну Државу Хрватску“… Стара мајка ми рече: „Сине, доћи ће страшно време за нашу земљу“…

У Београду је ситуација била страшна. Рушевине на све стране, гареж, поломљено стакло на улицама, град без воде, а услед тога и забрана употребе клозета. Немци убијају псе и мачке у сред бела дана не обраћајући пажњу на цивилно становништво. Нарочито нам је било тешко гледати наше војнике који по стражом Немаца чисте улице, поправљају канализацију, слажу цигле од порушених кућа… Добацивали смо овим нашим заробљеним војницима цивилна одела, која су они у рушевинама облачили; тиме им је пружена могућност да напусте заробљеништво и да оду својим кућама.

Кретање по Београду дозвољено је до 19.часова.

Све се склања и повлачио у домове и пре овог часа. Све улице београдске биле су излепљене окупаторским плакатима, разним наредбама, које су скоро све завршаване претњом смртном казном.

У Београду ситуација из дана у дан постаје све тежа и тежа. Нарочито што већ пристижу гласови о ужасним и језивим злочинима усташа, а потом и осталих окупатора: Мађара, Бугара и Арнаута.

На улицама се виде само озбиљна, забринута лица а мног жене иду плачући.

Једног дана чујем да је нека жена, на улици, клекла пред неким човеком, који је личио на бившег председника владе Драгишу Цветковића, молећи га и преклињући да се заузме код Немаца за наш несрећни народ.

Немци поверавају Драгом Јовановићу да организује полицију и општинску управу у Београду..

Тих дана сретнем на улици бившег министра унутрашњих дела, Милана Аћимовића, који ме пита да ли знам где је Љотић. Одговарам да не знам, већ ми је познато само то, да је отишао у Бијељину као резервни потпуковник на војну дужност. Аћимовић ме моли, да ако шта сазнам о Љотићу, одмах обавестим, јер му је хитно потребан. Питам Аћимовића, да ли он зна шта ће бити са нама, на шта ми је одговорио да је наша ситуација претешка, да је он са многим нашим виђеним политичарима већ разговарао и да је почео да води разговоре са Немцима ради образовања српске цивилне управе. Он би желео – нагласио ми је Аћимовић – да и са Љотићем лично хитно разговара по истом питању о коме је са осталим нашим политичарима већ разговарао.

Доцније сам чуо да је Аћимовић дошао у везу са Љотићем преко инжењера Милосава Васиљевића, директора Београдског Сајма.

Чим сам чуо да се Љотић налази у Београду, то је било крајем априла, потражио сам га у његовом стану, у Његошевој улици бр 10, где сам сазнао да се код њега баш тада налазе Милан Аћимовић, Јеремија Протић, бивши помоћник министра финансија, Душан Летица, бивши министар финансија, Ристо Јојић, бивши министар и др Лаза Костић, професор универзитета. Они су разгловарали о условима под којима би могли да приме вођење цивилне управе под окупацијом. Пошто ме је ово много интересовало, остао сам да сачекам, и евентуално чујем нешто детаљније.

По завршетку састанка, Љотић је нама сакупљеним у претсобљу рекао, да су баш сада редиговали услове под којима би се политички људи примили вођења цивилне управе. Услове ће Немцима предати Милан Аћимовић, који је већ почео са њима те разговоре. Љотић нам рече, да су тражили од Немаца да поштују одредбе Међународног права, да остану у снази нашу грађански и кривични закони, као и наше судске власти, пошто је постављање полиције и наше службе безбедности од наших органа сама југословенска влада предвидела уговором о примирју; да српска православна црква има да настави несметано свој рад и са истом организацијом и у новој ситуацији, а наше власти имају је у томе и даље помагати; да наша домаћа управа мора располагати са свим финансијама да би била у стању да чини неопходне помоћи, као: исплате помоћи породицама ратних затвореника и помоћи невољника, рачунајући ту и избеглице из осталих крајева Југославије; да с чланови српске цивилне управе у Београду зову комесарима министарстава и имају се сматрати адвокатима нашег народа пред окупационим властима. У овом смислу потребна нам је и званична повртда од стране врховног представника немачких окупационих власти на нашем земљишту; да се у црквама за време службе има и даље помињати име Њ. К. В. Краља Петра другог и српског Патријарха као и надлежних Архијереја и да слике Краља Петра по надлештвима и приватним домовима имају остати и бити поштоване, јер ми остајемо и даље верни поданици своме краљу; да судови имају пресуде да изричу у име Њ. К. В. Краља Петра другог (Немци на овај услов нису пристали); да српска цивилна управа у Београду има права доношења уредби ради регулисања насталих проблема у народноме животу; да има право постављања и отпуштања свих чиновника, а лица у која окупатор не буде имао поверења и чије остајање на положајима буде сматрао угрожењем своје безбедости, окупатор ће оптужити пред нашом цивилном управом, која ће даље поступати према одредбама Међународног права и закона осталих на снази; да се приватна и црквена својина, као и она државна која не служи непосредном рау, имају поштовати.

Колико се сећам, Љотић нам је тада рекао да он лично неће улазити у ту цивилну управу, али ће је помагати и у исту дати своје представнике. Он се нада – рекао је – да ће се наша ситуација нешто поправити, јер Немци траже контакт са представницима свих политичких партија. Ако би хтели да владају са људима који ће их слепо слушати, онда би, евентуално, нашли десетак људи који би њихова наређења извршавали. Љотић нам је још рекао, да је са своје стране војном заповедничком генералу Ферстеру припремио два меморандума.

У првом меморандуму моли за наређење усташким, бугарским и мађарским властима, да пусте из затвора многе хиљаде похапшених Срба и да зауставе прогоне, покоље и уништавање српског народа.

У другом меморандуму моли, да се наши официри и војници не одводе у немачко заробљеништво, већ да се као у Грчкој, пусте својим кућама.

Бошко Н. Костић (1949)

Приредила: Весна Веизовић

 

Извор: ВАСЕЉЕНСКА

 

Везане вијести:

Бошко Н. Костић: За историју наших дана – предговор (I део)

 

Подијелите вијест:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани без упозорења.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Пратите нас на друштвеним мрежама: