Борово, некад и јад

Децениjама уназад, а ево богами и цело jедно столеће прође, како на атарима боровским, а на земљи Српске православне цркве, ту на десноj обали Дунава, ниче гигант светских размера – Комбинат Борово. Зов моћних турбина и мотора, као и благодат живота достоjног човека, мамили су народ са свих страна некадашње држава, па чак и много даље изван њених граница. Не броjаше се тада крвна зрнца, а комбинат и оближње радничко насеље расло jе и ширило се. Слава и бренд Борова проносила се широм Европе и света а гумено-технички производи, обућа, ремење и гуме беjаху квалитетом познати и надасве цењени.

Радничко насеље – Борово, као и миран, питоми градић на обронцима Фрушке Горе и ушћу Вуке у Дунав, продисаше пуним плућима. И као што хуче моћне машине у погонима Борова, jеднако дању као и ноћу, тако и сам град са околном скупином српских села, насељених jош у време Чарноjевића, али и много раниjе, постаде жива кошница и жила куцавица економиjе бивше државе.

Наjбоље своjе дане и наjвећу експанзиjу Борово имаде у првоj половини прошлог века, када jе на његовом челу био легендарни Тома Максимовић, међу Србима познат и признат и као предесдник општине Борово, те председник српског привредног друштва „Привредник“.

Дођоше потом и године несретног рата и Хитлерове инвазиjе на Југославиjу. Дошле су и неке нове, том времену прикладне управе, па дође и време преброjавања крвних зрнаца, те Срби постадоше непожељни. Али гле чуда: Борово беше комбинат коjи лежи на српскоj земљи, те га градише махом српске руке, а до наjвеће славе и домета водио га jе управо Србин. И постаде Тома Максимовић непожељан, баш као и десетине хиљада Срба, чиjе jе животе спашавао од фашистичког терора.

Но не замре Борово чак ни тада, док jе Европом и светом беснио рат до тада невиђених размера, jер требало направити чизму. Исту ону чизму коjа намераваше целу Европу да прегази и створи jедну сасвим нову и изопачену цивилизациjу, на гробовима Срба, Јевреjа и осталих слободољубивих народа.

И преживи Комбинат и ово зло, као што преживеше Срби и оваj погром, ко зна коjи по реду. Замреше и бубњеви рата, те постадосмо опет браћа, па у jединству и слозимо градисмо оно што смо већ jедном у jедниству градили.

Из године у годину, децениjе у децениjу, подизали смо Борово, те га вратисмо на стазе старе славе и утабасмо неке нове. Борово поново постаде бренд у светским оквирима и заjедно са Вупиком, Вутексом, Луком Вуковар, учинише Вуковар и околину привредном Меком целог Балкана. Броjаше тада Борово преко 24 000 запослених и jош бар толико посредно запослених у фимама коjе такођер живеше у симбиози и зависности од Комбината, чинећи са њим jедну логичну и здраву привредну целину.

Но, не лези враже, врло брзо се та недомакратска „тамница народа“ , познатиjа као Југославиjа, коjа тако дрско хранише свака уста, не питавши притом за веру или нациjу, поче убрзано распадати, повлачивши превасходно Србе у нове погроме, патњу и агониjу.

Поделивши судбину Срба на овом простору, од самог настанка па до данас, кренула jе и агониjа комбината Борово. Сепаратизам и екстремизми оставише болне ожиљке и Комбинат jе кренуо незаустављиво да тоне, завршивши у понорима нових ратних страхота и разарања, чиjе jе неми сведок и наjвећа жртва, али и jедан од узрока, рекао бих.

И заиста jе парадоксално како jедан од симбола просперитета и благостања, преко ноћи постаjе симболом патње и страдања, те колатералном штетом jош jедног покушаjа решавања „српског питања“ у Хрватскоj.

Иза jош jедног ратног лудила и разарања, на згариштима сабласног града, девастиран, разрушен, опљачкан и на коленима стаjаше ту на истом месту, као што и Срби остадоше, вековима уназад. Но оваj пут нем и осакаћен, суморан и немоћан – Комбинат Борово. И први пут од постанка, угасло jе све, тек лупа лимова, фиjук ветра и лепет крила голубова коjи се ту настанише, одjекуjе пространим и сабласним халама доjучерашњег гиганта.

Али попут феникса, jош jедном, вредне руке боровских радника, дизале су комбинат из пепела, покрећући jедну по jедну машину, спашаваjући шта се спасити може. И свима jе већ сада jасно, да jе Борово само испиjена сенка, оног некадашњег дива, но и даље храни гладна уста те се и даље име његово помиње с посебном сетом и поштовањем, али и неизмерном тугом.

Мирном реинтеграциjом Подунавља у уставно-правни поредак Републике Хрватске, Комбинат Борово чини се улази у завршну фазу свога 100 година дугог постоjања, а поново као колатерална штета нерешеног „српског питања“.

Наставља се дискриминациjа и понижавање боровских радника српске националности, паралелно са прогоном ћирилице у граду на Вуки и Дунаву. Бившим радницима комбината Борово хрватске националности исплаћене су новчане отпремнине, док се радницима српске националности ово законско право, баш као и многа друга не признаjу. Србима се jош jедном шаље jасна порука како су грађани другог реда.

У управи комбината већ поодавно Срби нису пожељни, те он данас циљано и смишљено иде ка свом коначном слому, континуитет jе то исте оне политике коjа чизмом и ножем ниjе успела да реши „српско питање“, па га сада решава бедом и глађу.

Погони Борова у коjима су Срби до скора чинили већину, затвараjу се jедан за другим и гасе под маском нерентабилности. Премда управо за те погоне постоjи интерес страних фирми за приватизациjом и наставком производње, сваки покушаj приватизациjе саботиран jе под веома чудним и сумњивим околностима, па данас комплетан комбинат Борово плеше на ивици стечаjа и по речима градоначелника Вуковара, одброjава своjе последње дане.
Горан Челар

Извор: СРПСКИ НАРОДНИ ФОРУМ

Везане виjести:

Подjармљивање Срба: Поглавље дjечиjи вртић … – Jadovno 1941.

САСТАНАК С УДРУЖЕЊИМА ИЗ ХРВАТСКЕ И РС – Jadovno 1941.

У Борову отворена изложба и одржано предавање Моjе Јадовно …