Борисав Ђондовић: Сукоби унутар српске историографије – да ли је обрачун близу?

Сваком историчару је жао када дође до жестоког сукоба у академским круговима, но дужност свакога од нас је да каже истину по сваку цену.

Били смо сведоци задњих година сукоба историчара на одељењу за историју Филозофског факултета у Београду, па и у целини. Тај сукоб је поново интензивиран, после изјаве Дубравке Стојановић, где се противи да улица у Београду добије име по Благоју Јововићу, атентатору на Павелића. У суштини ту поделу можемо да класификујемо на две групације. Бројнију, по научном рангу далеко цењенију и у земљи и свету, српску критичку историографију.

Њене представници су били брутално нападани од ове не толико велике, али добро медијски и логистички покривене групације чији су најеминентније представници Дубравка Стојановић и Никола Самарџић. Њих можемо сагледати као самопроглашену групу либералних антифашиста. Наравно тај антифашизам је у ствари ништа друго, него апсолутни антисрпски шовинизам.

Никола Самарџић је син великог академика Радована Самарџића, који је био велики патриота, сам Никола Самарџић је почео као велики српски патриота те сарадник десних покрета, али се у међувремену окренуо на другу страну.

Њих двоје су водили озбиљне нападе, те застрашујуће ствари радили еминентним колегама Љубодрагу Димићу, академику, Мири Радојевић академику, Александру Животићу, који је далеко пре 40 године живота постао професор Универзитета, Милошу Ковићу, аутору у Енглеској врхунски примљене књиге о Бенџамину Дизраелију, Александру Фотићу, широм света цитираном османисти, Небојши Шулетићу врхунском стручњаку из османистике, Ђорђу Бубалу редовном професору Универзитета, Маји Николић са катедре за византологију, Жарку Петковићу, са катедре за Стари Рим, а античке студије у Београду су међу најтежим и најпризнатијим у свету.

Ту су и Милош Антоновић, Смиља Марјановић-Душанић, редовни професор на Филозофском факултету и гостујући предавач на Сорбони. Оно што је најгоре имали су помоћ неких из интересних разлога у тим нападима.

Колико вреди научни и људски интегритет?

На крају, сада су се њих двоје нашли при апсолутном медијском удару и власти и опозиције, врло бруталном и оштром, који је такође изашао из академских оквира. Наравно добили су подршку у србомрзачким круговима Загреба и Сарајева.

Одмах смо и добили осуду њих коју је потписао академик Василије Крестић, можда и највећи живи српски историчар. Василија Крестића. заједно са недавно преминулим Милорадом Екмечићем и Драгољубом Живојиновићем, ми које се бавимо историјом гледамо као легенде науке и наследнике Јиричека, Станојевића, Руварца и многих других.

Милош Ковић је ову групицу назвао НАТО историчарима, оптужују се за прекрајање српске прошлости, спомињу се и тужбе. У неку руку вратио им се бумеранг, који су сами бацили. Наравно сваком историчару је жао када дође до овога у академским круговима, али дужност свакога од нас је да каже истину по сваку цену, како је то дивно знао да каже проф. др. Љубодраг Димић редовни члан Српске академије наука и уметности, на својим предавањима.

Опрема: Стање ствари

(Војводина инфо, 8. 8. 2020)