Boris Begović: Čas anatomije zla

Usvajanje rasnih zakona u NDH nije bila puka imitacija nacističkih, nirnberških zakona, već je postojao visok stepen autonomije u tom zlokobnom poslu

Piše prof dr. Boris Begović

Retke su naučne konferencije koje počinju minutom ćutanja. Ovaj minut je jako dugo trajao. S jedne strane je vladala turobna atmosfera zbog teme konferencije, a sa druge strane se rasplamsavala diskusija i istraživački entuzijazam naučnika koji su pripremili referate o „Pravnom poretku NDH”.

Upravo tako je nazvana konferencija koja je održana u četvrtak na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu.

Otvarajući skup, dekan Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu Sima Avramović  je naglasio da se u ovom slučaju radi o poretku zla, odnosno o poretku koji je proizvodio zlo.

U uvodnim napomenama je rečeno da je cilj konferencija „spoznaja pravne anatomije Nezavisne Države Hrvatske: njenog pravnog kostura, mišića, svih ostalih elementa građe njenog poretka i njihova međusobna veza“. Osnovna pretpostavka od koje su učesnici konferencije pošli, jeste da je NDH bila država.

O pravnosti poretka NDH govorio je Miloš Zdravković, naglašavajući da suštinski problem pravnog poretka leži u činjenici da velikom broju ljudi on nije pružao nikakve racionalne razloge na osnovu kojih su oni mogli da usmere svoje ponašanje. Jednostavno, propisi tog zakonodavstva nisu obezbeđivali opstanak značajnog broja ljudi. Upravo suprotno, ugrožavali su njihovu egzistenciju, pa nije postajo niti jedan racionalan razlog da ih ti ljudi poštuju. Zdravković je zaključio da je poredak NDH bio takav da njegova pravnost mora da ide pod znake navoda.

Više o tom pravu smo saznali od Zorana Mirkovića koji se bavio rasnim zakonodavstvom u NDH. Pokazalo se da usvajanje rasnih zakona u NDH nije bila puka imitacija nacističkih, nirnberških zakona, već je postojao visok stepen autonomije u tom zlokobnom poslu. Istina je da je nacistička nemačka diktirala rasističku „modu” u mnogim zemljama, ali je samostalni doprinos hrvatske političke elite tog vremena bio sve, samo ne zanemarljiv. Počev od komisije sa značajnim imenima tadašnje akademske zajednice, koja je jasno stavila do znanja da Jevreji i Romi nisu „arijskog“ porekla. Jeste da Srbi nisu svrstani u „rasni talog“, ali su nađeni drugi načini da se svedu na građane drugog reda, na one koje ne zavređuju pravnu zaštitu. Naprotiv, NDH je po organizovanim logorima smrti, još u proleće 1941. godine, bila svojevrsna „avangarda zločina”, čak i za nacističku Nemačku.

Istina je da je nacistička Nemačka diktirala rasističku „modu“ u mnogim zemljama, ali je samostalni doprinos hrvatske političke elite tog vremena bio sve samo ne zanemarljiv

No, profesor Mirković ukazuje i na pragmatizam tog režima. Početkom maja 1945. godine ukinuti su rasni zakoni, a isti oni koji su formulisali i sprovodili rasne zakone počeli su da pričaju o demokratiji i sami sebi dodeljivali ulogu bedama protiv boljševizma.

Tanasije Marinković je naglasio da NDH nije imala ustav, niti je on, u svom standardnom značenju, bio potreban takvoj državi. Kada pravo, kao u slučaju NDH i njenih uzora, služi isključivo organizaciji državne vlasti, a ne zaštiti pojedinaca od te vlasti, ustav, zaista, predstavlja samo smetnju. A kada elementi državne vlasti imaju zakonom definisanu ulogu „da se brinu da u hrvatskoj državi uvek i svuda vlada samo hrvatski narod, te da on bude potpuni gospodar svih materijalnih i duhovnih dobara u svojoj zemlji“, postaje jasno o čemu se tu radi. A na čelu je Poglavnik. Ničim sputan. Njegova reč je zakon.

Da ovakvo ustavnopravno rešenje nije palo sa neba, potvrdio je u svom komentaru referata, akademik Ljubodrag Dimić, ukazavši na kontinuitet politike klerikalizacije hrvatskog društva, započet davno pre nastanka NDH. Dimić je ukazao na koncepciju da je katoličanstvo neizostavni deo hrvatskog identiteta i da je crkva ključni društveni činilac. Crkva koja je „iznad politike“, a aktivno se bavi politikom. Politički dela, a ne snosi političke posledice tog delanja.

Referat Marka Davinića baca svetlo na pravno ustrojstvo vojnih i policijskih snaga NDH. I dok slušate sve detalje tog ustrojstva, sve to vam se čini poznato. Zaista, gotovo da postoji paralela između nacističke Nemačke i NDH. Domobrani kao Vermaht i ustaše kao SS. Sa svim funkcijama SS-a, uključujući i onu osnovnu: istrebljenje onih koji nisu podobni, koji nisu dostojni da žive, koji truju životni prostor, što nemačkog, što hrvatskog naroda.

Verovatno da je najmučniji utisak ostavila veoma detaljna prezentacija Igora Vukovića o krivinom pravu u NDH. Kada se kao objekat krivičnopravne zaštite navede „čast i životni interes hrvatskog naroda“, što može da znači sve i svašta, krivično pravo gubi svoju osnovnu funkciju, ono tada postaje metod stvaranja oznakonjene represije nad svima koji nisu podobni. Kada se tome dodaju preki sudovi, „vanredno krivično pravosuđe“, odnosno suđenje po kratkom postupku sa samo jednom kaznom koja se izvršava po izricanju, mehanizam represije postoje sva jasniji.

I onda sledi obrt. Celokupan ovaj krivičnopravni mehanizam represije imao je zanemarljiv udeo u projektu istrebljenja nepodobnih . Taj projekat je, u određenoj meri, realizovan upravnim merama, upućivanjem nepodobnih u koncetracione (sabirne) logore, a u najvećoj meri bez ikakve pravne osnove – hladnokrvnim ubistvima.

Međunarodnopravnim statusom NDH su se bavili Ivana Krstić i Miloš Jovanović. Zanimljivi argument u prilog i protiv teze da je NDH u međunadornopravnom smislu bila država, ali ako je bila, svakako da nije bila marionetska država. Jer, po kriterijumima međunarodnog prava, marionetskom se samo smatra samo ona država koja je uspostavljanju suprotno željama većine njenog stanovništva. A zlokobna fotografija na plakatu konferencije, sa masom u crnim košuljama koja podignutom desnom rukom pozdravlja zastavu NDH, zorno pokazuje na kojoj su strani bile mase. Miloš Jovanović je efektno citirao Franju Tuđmana iz 1990. godine: „NDH je bila i izraz… povijesnih težnji hrvatskog naroda za svojom samostalnom državom”. Upravo tako, neće biti da je bila nametnuta, da se sve svodi na nekoliko kamiona iz Italije pristiglih ustaša.

U izlaganju Dejana Popovića prikazano je poređenje NDH i samostalne Slovačke, dva sablasna izdanja pod Hitlerovim patronatom i gotovo podjednaka strast u istrebljenju Jevreja. Ali su istaknute razlike u tretmanu Čeha i Srba. Česima se, bar od Slovaka,  ništa strašno nije dogodilo. Verovatno da odgovor leži u šizmi, kako prvaci Katoličke crkve u Hrvatskoj nazivaju pravoslavlje. Popović izdvaja i nekoliko tvrdnji nadbiskupa Stepinca  o Srbima “koji su u dvadeset godina svoje vladavine počinili ozbiljne zločine”.

Profesor Popović citira reči nadbiskupa Alojzija Stepinca iz 28. aprila 1941. godine koje zlokobno odjekuju konferencijskom salom: “Nema nikoga među vama, koji u ovo posljednje vrijeme nije bio svjedokom najzamašnijih događaja u životu hrvatskog naroda…Događaji su ovo, koji su narod naš donijeli ususret davno sanjanom i željkovanom idealu. Časovi su ovo, u kojima više ne govori jezik, nego krv svojom tajanstvenom povezanošću sa zemljom, u kojoj smo ugledali svijetlo Božje i s narodom iz kojega smo nikli.”

Celokupan krivičnopravni mehanizam represalije imao je zanemarljiv udeo u projektu istrebljenja nepodobnih. Taj projekat je, u određenoj meri, realizovan upravnim merama, upućivanjem nepodobnih u koncetracione (sabirne) logore, a u najvećoj meri bez ikakve pravne osnove hladnokrvnim ubistvima

Nekoliko meseci kasnije, 21. jula 1941. godine, Stepinac u pismu Paveliću, ne dovodi u pitanje slanje Jevreja u logore, ali apeluje na humani postupak pri transportu. Ali se Stepinčev pristup menja, kako se menja i ratna sreća nacističke Nemačke: 25. oktobra 1942. godine, Stepinac drži propoved u kojoj se suprotstavlja teoriji o superiornim i inferiornim rasama i narodima i praksi koja se iz te teorije izvodi.

Potom profesor Popović objašnjava poreski sistem NDH. Celokupan poreski postupak i administraciju države koja je osnovala i sopstvenu crkvu: Hrvatsku pravoslavnu crkvu, o čemu je svoje nalaze izneo Dalibor Đukić.

Sve su napravili, jedini problem je bio to što nije bilo vernika. Današnji pokušaji osnivanja Hrvatske pravoslavne crkve bili bi groteskni, da nemaju pozadinu zasnovanu na genocidu, nasilnom prekrštavanju i rasnim zakonima. Tada bi se moglo reći da su konkurenti za patrijarhe – neki živopisni likove kojima je pre mesto u stripu.

Bolnu sistematičnost časa pravne anatomije NDH u organizaciji profesora Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu završila je Nina Kršljanin razjašnjavajući pravni režim nepokretnosti u NDH. Propise koji se mogu podeliti u tri kategorije, a prvu čine oni koji su očigledno diskriminatori, dok kod druge kategorije taj karakter nije očigledan, ali ne znači da ne postoji. A tamo gde postoji diskriminacija, nema pravde, a tamo gde nema pravde – nema prava, zaključila je Kršljaninova.

Ipak je, dalo se zaključiti na ovoj konferenciji, Nezavisna Država Hrvatska bila država. Država zla.

Autor: Boris Begović

Izvor: Nedeljnik

Vezane vijesti:

AUDIO: Dalibor Đukić: Pravni položaj Hrvatske pravoslavne crkve

AUDIO: Tanasije Marinković: Organizacija vlasti NDH

AUDIO: Zoran Mirković: Rasno zakonodavstvo u NDH

AUDIO: Miloš Jovanović i Ivana Krstić: Međunarodnopravni status NDH

AUDIO: Dejan Popović: Poresko pravo u NDH

AUDIO – Boris Begović, Miloš Zdravković: Pravni poredak Nezavisne Države Hrvatske

U Beogradu održana konferencija „Pravni poredak Nezavisne Države Hrvatske“

Boris Begović: Čas pravne anatomije | Jadovno 1941.

Prof. dr Boris Begović: Logori u NDH – državni projekti …

Boris Begović: To što radimo je zbog nas, a ne zbog drugih …

Dr Boris Begović: Kako li je bilo našim precima te 1941 …

Boris Begović: Uzdizanje krsta nad Katinom jamom | Jadovno …

Boris Begović: Tri četvrtine veka | Jadovno 1941.

Avangarda najmračnijeg perioda | Jadovno 1941.