Бокан: Слава, вјера и ћирилица чине свето српско уточиште и не смију се издати (ВИДЕО)

Знајући да нам је све даровано они нису могли да се плаше онако силно и страшно као ми. Они су служили ономе који им је све подарио. То службовање није било служба роба или слуге, већ служба сина, у славу Божју, са свјешћу о томе да не постоје побједе и порази, већ постоји подвиг на једној страни и издаја на другој страни.

Оснивач Института за националну стратегију Драгослав Бокан истакао је да српско уточиште мора да се чува, а то уточиште чине слава, вјера и ћирилично писмо.

Он је то казао на недавно одржаном Округлом столу на тему „Прошлост, садашњост и будућност ћирилице као дјела српске баштине“.

Бокан је рекао да у данима у којима ватра пријети да уништи читав наш живот и све оно у шта вјерујемо , попут дана 24. марта 1999. или 28. јуна 1389. године, у тим моментима се наша свијест сужава, како је казао, на најбољи начин, „и тада од 1000 имамо само један једини проблем“.

Како је објаснио Бокан, најважније за човјека је само његово искуство, јер му оно никада неће понудити лажне одговоре и фалсификовану реалност. Уз вјеру, казао је он, једино је искуство чврста упоришна тачка која нам помаже само разумјевањем свега оног што је најважније.

Искуство је, истакао је он, искључиво везано за оно најстрашније што нам се догађа.

“Искуства су везана за пораза, дубок је смисао пораза и захваљјући њима многи народи успјевају да се поново врате на напуштени пут, да буду оно што су били, као потомци својих предака на истом путу као и они, са истим плановима у срцу. Искуство пораза је почетка тачка коју Срби треба да имају пред собом кад размишљају о свом даљем путу, куда да закораче“, указао је он.

Он је објаснио како је пораз 15. вијек у ком су наступили ,,насртаји са свих страна“, потом нестанак српске државе, вјере, средњовјековља, и свега што је чинило културни круг хришћанства које је “опточио у тврђаву“ Свети Сава био само физички и да је Србија до свог ослобођења пружала побједнички отпор.

У 15. вијеку, подсјетио је, нестала је српска држава, нестала је, како је казао, симфонија Световаска између цркве, народа и државе која је одликовала српско средњовјековље.

“У 15. вијеку смо задобили физички пораз, али нисмо духовно поражени. Тај наизглед велики пораз је почетак великог подвига“, објашњава он.

Бокан је истакао како је храброст и сигурност средњовјековног српског бића почивала у његовој спознаји како му ништа не припада и како је сваком човјеку све даровано.

“Знајући да нам је све даровано они нису могли да се плаше онако силно и страшно као ми. Они су служили ономе који им је све подарио. То службовање није било служба роба или слуге, већ служба сина, у славу Божју, са свјешћу о томе да не постоје побједе и порази, већ постоји подвиг на једној страни и издаја на другој страни“, рекао је.

Славе српске су, казао је он, постали кућни олтари и свака је српска кућа била и твррђава и црква и племићко гнијездо у коме живе духовни племиће.

“Кад изађу из куће изгледали су као робови, као поражени, као они који тешким радом зарађују за корицу хлеба, али када уђу унутра у своју тврђаву и цркву, кроз своју породицу, сваки је Србин је заспјевао као духовни племић и сваким даном је доказивао своје племство тиме што није прелазио на страну својих непријатеља, тзв побједника“, прича Бокан о храбрим српским прецима.

Додао је како су они знали да помијешана истина и лаж постају лаж, као и да помијешано зло и добро на крају постаје зло, то су, увјерен је Бокан, преци разумјели и осјећали, иако то вјероватно не би знали ријечима да објасне.

“Преживјели смо захваљујући томе ,јер је наш народ имао шта да чува“, казао је он.

Како је истакао Бокан, српски народ је крвљу ковао и стварао велике људе као што су вожд Карађорђе или прота Матеја Ненадовић. Нису се они родили тек тако, како он тврди, већ је постојање таквих јунака народ крвљу платио, цијеном соптвених живота.

А онда се ипак, подсјећа Бокан, догодило нешто страшно, доказ како побједа, кад постоји издаја изнутра, може донијети горе последице од самог пораза. Побједа 1918. године за коју је најжаслужније српско оружје оставила је, иронично, највеће последице управо на српски народ. Србија је ту побједу платила са милион живота, а та побједа се претворила у издају.

Наследник вожда Карађорђа поклонио је побједу, али је са побједом поклонио и све оно што је чинило језгро српске идеје, што је припадало нашем завјету, поклонио је нашим крвним непријатељима, који ће због тога постати још гори непријатељи него прије тога.

Укинуо је, како каже, све свето и српско што је вјековима чувано, и створена је мултинационална безбожничка држава Југославија, Србија бачена у амбис, а непријатељи прозвани браћом.

На скупу су говорили су истакнути говорници који су подсјећали на вишевјековне муке са којима се српски народ крваво борио у настојању да сачува своју вјеру, традицију и будућа покољења од уништења и заборава.

Говорници Округлог стола који је одржан у Културном центру “Ћирилица“ у Београду били су познати дјелатници у својим областима: Драгослав Бокан, редитељ и оснивач Института за националну стратегију, проф. Драгољуб Збиљић, оснивач првог удружења „Ћирилица“ из Новог Сада, проф. др Радомир Батуран, писац и издавач двојезичног часописа „Људи говоре“ из Канаде, Верољуб Вукашиновић, пјесник и директор Народне библиотеке Јефимија из Трстеника, проф. др филозофије и писац Милан Младеновић и Мирко Марковић, оснивач „Интернет клуба“ из Љига и суоснивач Регистра националног интернет домена Србије (РНИДС).

Скуп је почео „Завештањем књиге и писма“ из збирке Милета Медића „Завештања великог жупана српског Стефана Немање своме сину Светом Сави“ које је говорио првак Народног позоришта из Београда, глумац Лепомир Ивковић.

Извор: ИН4С