Serbian
Armenian
Croatian
Dutch
English
French
German
Greek
Hebrew
Hungarian
Italian
Norwegian
Polish
Russian
Slovenian
Spanish
Organizovana su i takmičenja u logorima da bi se videlo ko može da prikolje najveći broj Srba u zadatom vremenskom periodu. Zabeleženi rekord je postigao student prava Petar Brzica, proglašeni kralj „srboklanja, koji je uspeo da zakolje 1360 Srba u jednom danu!
Glavna želja Hrvata je da se o njihovom kolektivnom zločinu ćuti, u ovom vremenu kada se skrnavi i revidira broj srpskih žrtava, a u tome i mi sami dželatu pomažemo, našom ćutnjom.
Njihov cilj je da niko ništa ne govori, da se nigde o njemu ne piše, a naša treba da bude suprotna, da se o tome priča, raspravlja i što je najvažnije piše i hvala Bogu ekranizuje (srećom Srbija je konačno smogla snage), jer samo ekranizovali zločin (film ,,Dara iz Jasenovca“, koji je ušao u trku za OSKARA) i pisani trag ostaje za veka i vekova, a činjenica i izvora imamo na pretek… a tek koliko neotkopanih jama po toj Hrvatskoj ima.
Akademik Srboljub Živanović (bio je član jugoslovenske Komisije sudskih antropologa koja je 1964. vršila iskopavanje masovnih grobnica u ustaškom logoru smrti Jasenovac) zapisao je, da je utvrđeno, da je u Hrvatskoj stradalo preko milion Srba, što stoji i na tabli u ulazu u Jasenovac.
Kome smeta danas 700000 stradalih u Jasenovcu?
Izgleda da ih je istoričare iz Hrvatske neko opteretio… pa te umanjene brojke stalno spominju, koje se kreću od Tuđmanovih 86000 do 130000 nevinih žrtava od hrvata-ustaša.
A oko tih istraživanja, iako se umanjio broj (kako kaže akademik Živanović) složili su se i Nemci i komunisti i mnogi istoričari… a sve je to zapisano u knjigama i u udžbenicima istorije (ali, bez detalja, sa datim malim prostorom u udžbenicima, što je ponizno za žrtve a i nas Srbe).
Valjda je red da se oko broja žrtava svi ujedinimo, popis nikada nećemo dobiti u potpunosti, to je danas nemoguće… pored toliko jama neotkopanih i uklonjenih tragova koji su uništeni i spaljeni.
Zločin je i preko 260000 Srba prevedeno nasilno u katoličanstvo, što dece što odraslih.
Predlog za novi film i ekranizaciju je zversko staradnje i POKOLj Srpskih đaka u Šargovcu, i naravno da ovaj zapis uđe i u Srpske udžbenike.
Ustaše su u današnjoj Osnovnoj školi Đura Jakšić, u naselju Šargovac zaklale 52 srpska učenika. Učiteljica, Dobrila Martinović, posle rata je dala dragocenu izjavu Lazaru Lukajiću, koji je napisao i knjigu, koja je zapisana ovako: – “U učionicu je iznenada za vrijeme časa ušao fratar Miroslav Filipović sa 12 svojih ustaša, oponašajući Isusa Hrista i 12 njegovih apostola. Njega sam odranije dobro poznavala.
Poznavala su ga i djeca, jer je fratar često prolazio kroz Drakulić, Šargovac i Motike. Bio je obučen u novu ustašku uniformu. Ustaše su stale pored katedre i školske table, okrenuti prema klupama i djeci… Zatim je fra Filipović zamolio učiteljicu da izvede iz klupe jedno srpsko djete. Učiteljica, ne sluteći šta će biti, izvela je ljepuškast i urednu devojčicu Radojku Glamočanin, ćerku uglednog domaćina Đure Glamočanina, koji je tada bio u zarobljeništvu u Njemačkoj i na taj način preživio rat. Fratar je nežno prihvatio djete, podigao ga na katedru i onda počeo polako, natenane, da ga kolje pred ostalom djecom, učiteljicom i ustašama.
U učionici je nastala vriska i panika. Užasnuta djeca su vrištala i skakala. A Filipović se smireno i jezuitski dostojanstveno obratio svojim ustašama: ‘Ustaše, ovo ja u ime Boga pokrštavam ove izrode, a vi slijedite moj put. Ja prvi primam sav grijeh na moju dušu, a vas ću ispovjedim i razrješiti svih greha.’ Onda je fra Filipović naredio učiteljici da svu srpsku djecu izvede u dvorište.
džPotom je otišao u drugu učionicu, pa je i učiteljici Mari Tunjić naredio da izvede svu srpsku djecu. U dvorištu je, na utabanom snijegu, ukrug postavio ustaše, pa naredio djeci da trče pored njih. Kako koje djete naleti, ustaša ga prikolje i izmrcvari. I sve tako dok sva djeca nisu poklana.
Svu našu ćutnju oni vešto koriste, što i nije čudno… izgleda, žele da speru ljagu krvave istorije koja im izgleda iz jama neda mira.“
O pravim razmerama monstruoznosti zločina koji su sistematski vršeni nad Srbima u koncentracionom logoru Jasenovac, najbolje svedoče jezivi istorijski detalji poput ustaškog noža „srboseka“. Tragično je da o ovom nožu nema ni reči u udžbeniku.
Srbosek je nož, nakačen na čvrstu rukavicu, izrađen po specijalnoj porudžbini u nemačkoj firmi Solingen.
Smišljen je za brzo klanje Srba u Nezavisnoj državi Hrvatskoj. To je najkorišćeniji predmet u ustaškom genocidu, na mestima kao što je logor Jasenovac, Stara Gradiška. Dizajn je napravljen tako da omogući brzo klanje uz najmanje truda. Korišćen je masovno u NDH.
Organizovana su i takmičenja u logorima da bi se videlo ko može da prikolje najveći broj Srba u zadatom vremenskom periodu. Zabeleženi rekord je postigao student prava Petar Brzica, ustaški stražar (bio student prava i zagriženi član predvodničke katoličke organizacije zvane „Križari“), proglašeni kralj „srboklanja―, koji je uspeo da zakolje 1360 Srba u jednom danu!
Zapis koji nam je ostavio Dr.Nedo Zec (Otpor u žicama, Sećanja zatočenika,knj. 1, Beograd 1966,) obavezno u udžbenike, a koji je zapisao:
,,A zatim sam otišao do tog seljaka i od njega saznao da je on neki Vukašin iz sela Klepaca kod Čapljine, kome su u kući sve poubijali, a njega s nekih šumskih radova poslali u Jasenovac. On je sve to govorio s nekim nedokučivim mirom, koji je mene teže pogađao nego sva stravična kuknjava oko nas. Gledajući i slušajući ovog starca, u meni se najednom razbuktala želja
da mu razbijem mir i spokojstvo najsvirepijim mučenjima. Izdvojio sam ga i posadio na jedan panj. Naredio sam mu da vikne: „Živio poglavnik Pavelić“ – ili, ako to ne kaže, da ću mu odsjeći uho. Vukašin je šutio. Otkinuo sam mu uho. On nije rekao ni riječi. Ponovo sam mu rekao da viče: „Živeo Pavelić“ – ili ću mu otkinuti i drugo uho. On je i dalje šutio.
Otkinuo sam mu i drugo uho.
Viči: „Živio Pavelić – ili ću ti otkinuti nos!“ On je šutio kao zaliven. Tada sam mu otkinuo nos. A kada sam mu i po četvrti put zapovjedio da vikne: „Živio Pavelić“ i zaprijetio da ću mu nožem izvaditi srce iz grudi, on me je pogledao i, uprijevši pogled nekako kroz mene i preko mene u neizmjernost, polako i razgovjetno mi je dobacio: „Radi ti, dijete, svoj posao!““
Poznati italijanski pisac Kurcio Malaparte u knjizi ― Kaput‖, objavljenoj u Rimu i Milanu 1948. godine opisao je kako je u toku audijencije kod Pavelića na njegovom stolu primetio korpu za koju mu je izgledalo da je puna ostriga i drugih morskih plodova i užasnuo se kada mu je hrvatski poglavnik rekao: ―To je poklon mojih vernih ustaša, to je dvadeset kilograma ljudskih očiju.‖ Ta korpa očiju je najupečatljiviji dokaz hrvatske hiljadugodišnje kulture. Jednostavno govori sve o tom zločinačkom narodu.
Sve ono negativno, patološko i zločinačko što je karakterisalo nacifašizam i njegove sluge dostiglo je vrhunac u genocidu nad decom… taj zločin je i najbolniji, njega trebamo staviti u fokus stradalaštva i patnje. Ubijajući nejač, hrvatski (ustaški) krvnici su pokazivali najmračniju stranu svoga bića. Na najsuroviji način uništavali su živote dečaka i devojčica, od kojih su mnogi bili još u pelenama. Sve ovo mora da se zna i svetska javnost upozna, to treba da bude naš cilj… štampanje knjiga na svim svetskim jezicima, filmovi, dokumentarci… za to mora biti novca, tu je možda i ključ našeg opstanka… u istini, činjenicama i znanju.
Ti ustaški zlikovci su decu streljali u stalku i pelenama, bebe su nabijali na bajonete, kolje i šiljate letve od plotova, klali noževima, bradvama i sekirama, spaljivali u kućama i krematorijumu, na Gradini kod Jasenovca kuvali u kotlovima za spravljanje sapuna, zavezanu u strože i džakove bacali u reke i bunare, živu otiskivali u špilje i pećine, gušili cijankalijem i trovali kaustičnom sodom, satirali glađu, žeđu i hladnoćom.
A mi danas imamo pojedince koji i maštaju i veruju u novu zajedničku tvorevinu, i to zbog bratstva, napretka ekonomije, trgovine… to je tragično.
Kako smo tako brzo zaboravili da su ljudi, žene i deca uništavani u Gradini, Jasenovcu, Jadovnu, Pagu…na najsvirepiji način. Od 1942. godine na terenu Gradine kopane su grobnice 30 metara dužine, 4 metra širine i 2-3 metra dubine, gde su živi ljudi nabijani u grobnice u stojećem stavu, zatim su drvenim maljevima ubijani udarcima po glavi, polivani živim krečom i zatrpavani.
Na ovaj način ubijano je po 1.000 ljudi u jednoj grobnici. Uništavanje je vršeno i pomoću 12 čeličnih kazana u kojima su kuvani ljudi; zaziđivanjem živih ljudi u zgradu bez prozora i vrata; zatvaranjem u prostorije od kamena i zatrpavanjem slamom koja je onda paljena; klanjem žrtava; vešanjem na velikoj topoli koja se nalazila na obali Une. …
Hrvati su imali logore za decu i bebe, a o njima skoro ni reči u udžbenicima, zašto štitimo dželata… pa to je zločin.
Našom ćutnjom hrvati i njihova strategija su uspeli iz zločina da budu u istoj ravni sa nama, tu je i najveća tragedija.
Veliki broj katoličkih fratara, njih preko 1.200 je učestvovao ubijanju i klanju Srba, a papa bi da bez izvinjenja poseti Srbiju… i za to je kriva naša ćutnja i nejasnoća nas samih. Kao da ne znamo šta hoćemo.
Preporučujem delo Viktora Novaka, ali nije mi jasno zašto se kod nas ne koristi najznačajnije delo Viktora Novaka, kapitalna knjiga „Magnum Krimen (Veliki zločin) – Pola veka klerikalizma u Hrvatskoj “ u kojoj autor otkriva spregu Rimokatoličke crkve i ustaštva i države NDH… koju do skoro nismo imali u svim poglavljima, zašto se toliko dugo skrivala od nas samih, ko je skrivao?
Ako hoćete da uništite jedan narod … uništite njegovu istoriju… za to vam rat ne treba !!!
To se nažalost nama desilo i dešava… vreme je da se rasvestimo !!!
DOK NAM SRPSKA ISTORIJA NE BUDE PRIORITET I DVOGLED, DOK NE POČNEMO DA UČIMO IZ NjE I SAGLEDAVAMO BUDUĆNOST I RAZUMEMO OPASNOST… biće teško po nas, a ako je razumemo, videćemo i budućnost kao što iz nje vidimo prošlost, tako ćemo sagledati i opasnost. Mi moramo učiti iz sopstvenih grešaka… a imamo ih na pretek.
Shodno naučnim principima trebamo uzeti sve činjenice u razmatranje, i što više koristiti sve izvore, tragati za izvorima i činjenicama, i što više raspravljati argumentovano o tom problemu. Jedino se tako dolazi do istine!
Danas u udžbenicima istorije imamo minimum o Srpskom stradalaštvu, zašto?
Zašto nemamo Mauzolej za sve srpske stradalnike?
Zašto smo tek sada smogli snage da ekranizujemo istinu, zašto smo se teka sada probudili, ko nam je branio… ko su krivci za naše neznanje i spavanje? Ko i zbog čega je branio da istina izađe na svetlo… zašto nam se tek posle 75.god dešava da tek sada svi mediji, portali, televizije pišu i govore o ovom genocidu? To je moralo mnogo pre, ali, jasno je gde je problem. To je već za drugu temu.
Hvala Antonijeviću za ,,Daru iz Jasenovca“, hvala slobodna Srbijo, posle ovoliko decenija si smogla snage!
Dara iz Jasenovca mora da uđe u školski program za srednje škole, što je najavio i ministar prosvete Branko Ružić.
Udžbenike istorije, srpskog jezika i geografije moraju da budu jedinstveni, iza kojih mora da stane država. I da prođu javnu raspravu.
Dobra vest je da je danas (27.feb) najavio i predsednik Srbije Aleksandar Vučić, da će država da piše udžbenike iz istorije, srpskog jezika i geografije… što je odlična vest.
Gostujući u emisiji Jutro na TV Prva, predsednik Republike Srbije Aleksandar Vučić govorio je i o udžbenicima… neka me napadaju i mrze ali sada ću vam otkriti da ću podneti zahtev da se, ako se složi vlada, donese odluka da udžbenike iz srpskog jezika, istorije i geografije, može štampati samo država Srbija.
– ,,Pa, neka neko njima oduzme dete iz naručja (Danak u krvi), neka pišu kako je to bila dobra prilika. Da vam Jasenovac bude 10 minuta jednog časa, to okačite mačku o rep“ – rekao je Vučić.
,,Upamtiću ono što je Gaga Antonijević rekao “neki nisu mogli, a drugi nisu smeli, Vučić je i mogao i sme” i hvala mu na tome“ – istakao je predsednik Srbije Aleksandar Vučić.
Živimo u miru i već jednom budimo dobre komšije, istinu na obe strane moramo znati i ne smemo oprostiti… više od toga nam nije potrebno.
Priredio: Đorđe Bojanić, glavni urednik sajta SRPSKA ISTORIJA
One Response
SELO POLAČA U BOBI ZA SLOBODU
Ne ulazeći ni u kakve druge komentare, danas smo bili u prilici da posetimo veliku Univerzitetsku biblioteku u kojoj se nalazi preko dva miliona knjiga, stranih i domaćih, gde smo pronašli i ovaj članak Jove Ivekića koji je objavljen u Đujićevoj „Srbiji“, pod naslovom “Polača u borbi za slobodu“, gde između ostalog stoji:
„U podnožju kršne i ponosne Dinare ističe se poznato srpsko selo Polača u Dalmaciji. Ono se sastoji od većeg broja manjih zaseoka, grupisanih u Velikoj i Maloj Polači i Podinarju. Polača po broju stanovnika spada u veća naselja u Dalmaciji. Pred rat je imala oko 3. 500 stanovnika…
Crkva u Polači, podignuta u slavu sv. Apostola Petra i Pavla, je otvorena 1458. g. blagoslovom zetskog mitropolita Josifa…
Gorostasna i granitna Dinara je imala snažnog uticaja na formiranje duha i lika polačkog čoveka. Polačanac je ponosan Dinarac, odlučan (koji se ne mrči, ako kovati neće), istrajan, radljiv i izdržljiv (čak i onda kad ga sneg i mećava sa Dinare zaspu), čestit, ponosan i do krajnosti požrtvovan. Jednom rečju, on je izraziti predstavnik našeg dinarskog tipa. Kao takav, a uz to Bogu, Srpstvu i Svetosavlju odan i veran, polački seljak od uvek je bio predmet mržnje njegovih opakih suseda, Hrvata sela Kijeva, koji su disali ustaškim duhom još pre nego su krvoločne ustaše došle na vlast…
To ustaško selo Kijevo se nalazi između Polače i Vrlike. Odkad se za njega zna, ono je uvek disalo antisrpskim duhom. Pre rata bilo je poznato po svojoj frankovačkoj orijentaciji. Ono nikad nije krilo svoju mržnju protiv Srba Polače i čekalo je samo zgodnu priliku pa da tu svoju mržnju iskali nad nevinim narodom ovog mirnog srpskog sela. Dinarska čobanica Marija Vučković, u jednoj viziji uoči samog rata, videla je ono krvavo slovo u obliku konjske potkovice (U), pod kojim će se ta satanska mržnja iskaliti i koštati blizu milion srpskih života, među kojima veliki broj domaćina i domaćica sela Polače. Tragična 1941. godina pružila je kijevskim ustašama priliku da svoje zločinačke planove u potpunosti ostvare.
Zamišljen, zbunjen i ogorčen polački seljak je pratio razvoj događaja posle neslavnog sloma Jugoslavije 1941. Teško je njemu, kao i svemu srpskom narodu, bilo da se pomiri sa Hitlerovim nedonoščrtom – ndh. Znajući da su njegovi susedi sela Kijeva oduševljeno pozdravili stvaranje sramne „nazavisnice“ i položili zakletvu na vernost krvavom bezglavniku, Polačani su počeli da brinu. Pogotovo od onog dana kada su im ustaše odvele iz crkve, za vreme službe Božje, njihovog dragog sveštenika o. Mihaila Popovića, sina nacionalnog prvaka Dalmacije i mučenika iz Prvog svetskog rata, Onisima Popovića. Sveštenik Popović je odveden na Spasovdan, da bi nekoliko dana docnije, posle teških mučenja (zlikovci su mu klještima čupali zube i bradu), bio ubijen u Promini zajedno sa još 40 Srba mučenika iz Knina i okoline. U mučenju i ubijanju ovih Srba učestvovali su kninski fratar Simić, Juco Rukavina i Frane Arapović.
Srbi Polače, ogorčeni gubitkom svoga sveštenika, znali su da im nema spasa ako se ne organizuju za odbranu. I pripreme za organizovanje odbrane već su bile počele kad ustaški susedi iz Kijeva upadaju u Polaču i na prevaru odvedu 50 domaćina. Odvedu ih tamo odakle se nikad više nisu vratili. Kao i stotine hiljada Srba i Srpkinja i ovi mučenici su negde pobijeni ili živi u jamu pobacani. Njihov nestanak je bio poslednji signal ostalim Srbima sela Polače da se pripreme za odbranu od ustaša ubrzaju.
KRVAVE BORBE SA USTAŠAMA
U međuvremenu počele su da se ore srpske puške slobodarske po Bosanskim planinama i da osvetničkom pesmom objvljuju slobodu potlačenom srpskom rodu. Tada se i srpska Polača diže na ustanak. Pod vođstvom svoga komandira Gliše Mirkovića, polački Srbi stupaju u trodnevnu borbu protiv ustaša, koje je predvodio Juraj Bublo, bivši jugoslovenski oficir. Borba je vođena na Sivim Brdima 29, 30, i 31 juna. Nemogući da odole snažnom jurišu srpskih boraca, ustaše su nastojale da se osvete mirnom stanovništvu, te su tako, prilikom povlačenja uhvatili i zaklali Stevana Vučkovića, Milicu Todorović i Iliju Vranića, a ranili Maricu Vučković, sestru Jove Ivekića, tadašnjeg pomoćnika komandira čete, Gliše Mirkovića. Ogorčeni borci, čuvši za nova zverstva, navale na ustašku stanicu, razoružaju i zarobe 18 ustaša. Komandir ustaški Ivan Grljević i njegov zamenik Ivan Brzina, nažalost , uspeše da pobegnu. Isti Grljević je sada kod Tita viši oficir, što nije nikakvo čudo kad se zna da ustaše i komunisti imaju jedan te isti cilj: uništenje Srpstva.
Pravedna Božja i srpska kazna stigle je jednog po jednog ustaškog krvnika, a među njima i ustaškog logornika sela Kijeva, odgovornog za ubistvo 50 domaćina polačkih, i to u momentu njegovog pokušaja begstva za Zagreb…
IMENA POBIJENIH SRBA I SRPKINjA OD USTAŠKIH KRVOLOKA
Da veo zaborava ne bi pokrio imena svetlih srpskih žrtava sela Polače pobijenih od ustaških zveri, namera nam je da ih u ovom dopisu poimenično pomenemo:
Glišo J. Bosnić, Ilija Bosnić, Ilija I. Bosnić, Ilija J. Bosnić, Mile Bukva, Sava Bukva, Ilija B. Vranić, David V. Vučković, Đuro P. Vučković, Jovan P. Vučković, Nikola L. Vučković, Petar L. Vučković Rade S. Vučković, Stevan N. Vučković, Todor T. Vučković, Anica D. Đurić, Aspazija M. Đurić, Vaso J. Đurić, Đuro S. Đurić, Ilija Lj. Đurić, Jandrija J. Đurić, Luka M. Đurić, Marko T. Đurić, Milan S. Đurić, Nikola M. Đurić, Petar Lj. Đurić, Stevan Lj. Đurić, Stevan M. Đurić, Savo N. Dragičević, Glišo S. Mirković, Đuro P. Mirković, Mile S. Mirković, Jovo N. Milivojević, Vaso P. Pecer, Milica I. Todorović, Stevan G. Todorović, Branko S. Činbur, Boško Činbur, Vaso B. Činbur, Ilija T. Činbur, Jovan J. Činbur, Nikola S. Činbur, Sava T. Činbur, Todor I. Činbur, Boško G. Crnogorac, Đuro G. Crnogorac, Dušan V. Crnogorac, Ljubo V. Crnogorac…
Odahnulo je Srbima kad su ustaše bile proterane iz srpskih sela, no borba tim nije bila završena. Počela je nova borba, borba protiv novih ustaša – Brozovih partizana. I u ovoj novoj i namrtnutoj borbi selo Polača ostaje na svom istorijskom srpskom nacionalnom putu. I u ovoj borbi Polača daje svoj doprinos. Zastavu nacionalne borbe protiv komunističkih izmećara već je bio razvio na Dinari Dražin sledbenik vojvoda Momčilo Đujić. Vojvodi se pridružilo sve što je srpsko na Tromeđi, sve što srpskim duhom diše i što ćirilicom piše. Osniva se proslavljena Dinarska četnička divizija u čiji sastav ulaze i polački četnici, organizovani kao polački bataljon u puku Onisima Popovića (docnije Dinarske brigade, kojom je komandovao Jovan Grubnić). Za komandanta polačkog bataljona Vojvoda je postavio Jovu Ivekić (1942). Od dana ulaska u sastav Dinarske četničke Divizije, četnici sela Polače učestvuju u svim borbama koje se vode protiv partizana, naročito onim na Dinari i okolnim brdima. Plamen vatre koju su četnici ložili na Dinarskim visovima bio je uvek znak slobode na Dinari, a u isto vreme i simbol nade u slobodu srpskog naroda.
IMENA PALIH U BORBI PROTIV KOMUNISTIČKIH KRVOLOKA
Kako borbu protiv ustaša, tako i ovu protiv ustaške braće partizana, četnici sela Polače su zapečatili svojom krvlju i obeležili grobovima svoje braće saboraca. Njihova besmrtna dela ne smeju da se zaborave. Njihova imena treba da su duboko urezana u srcima preživelih Srba-četnika, njihovih saboraca. Pominjući u ovom dopisu njihova imena mi želimo da osvežimo uspomenu na njih:
Jovo T. Bukva, Sava T. Bukva, Ilija S. Bosnić, Nikola N. Bosnić, Đuro J. Vučković, Draginja S. Vučković, Ilija S. Vučković, Milica J. Vučković, Savo L. Vučković (68 godina star, odveden od kuće, mučen i ubijen), Todor, B. Vučković, Sava Vučković, Sava Đurić, Sava J. Đurić, Krstan K. Ivekić, Damjan J. Lazić, Dušan I. Maglov, Jovan P. Milivojević, Glišo S. Mirković, Krstan I. Milivojević, Ilija Lj. Mirković, Jovan P, +. Mirković, Ljubo P. Mirković, Ljubo G. Mirković, Ljubo Mirković, Dmitar M. Radinović, Nikola Radulović, Ilija S. Činbur, Petar I. Činbur, Todor S. Činbur, Jovan E. Crnogorac, Pavle Crnogorac…
Pri kraju ovog dopisa želimo da naglasimo da Srbi Polače nisu stradali samo od ustaša i komunista, već i od okupatora, pa čak i od „saveznika“.
IMENA ONIH KOJE SU POBILI „SAVEZNICI“
Od savezničkog bombardovanja poginuli su: Nikola S. Bosnić, Sava J. Bosnić. Đuro S. Vučković, Marta P. Vučković, Amđelija S. Đurić.
IMENA PALIH U BORBI PROTIV FAŠISTA
U borbi protiv italijanskog okupatora položili su svoje živote: Marija S. Vučković, Špiro R. Vučković, Đuro M. Lazić i Stana M. Lazić, a borbi protiv Nemaca: Milica M. Milivojević, Jovanka M. Crnogorac, Kosta A. Crnogorac i Milica P. Crnogorac…
Prema svojoj nacionalnoj ulozi koju je odigralo u toku rata, kao i prema žrtvama koje je položilo na oltar Otadžbine, selo Polača se dostojno odužilo Bogu i srpskom narodu. Želja pisca ovih redaka je bila da ovakoveči imena onih div-junaka sa gorde Dinare koji nesebično položiše svoje živote za Kralja i Otadžbinu, za veru pradedovsku i za sve uzvišene ideale večite i nepobedive Srbije…“ (Vidi: Jovan Ivekić, Polača u borbi za slobodu, „Srbija – Serbia“, jun 1978, Fruitland, Ont., Canada).