Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Тече 80-та година од почетка Покоља, геноцида почињеног над српским народом од стране НДХ. Осамдесет година од трагедије на Велебиту, личком пољу, острву Пагу.

 

Бојанић: Зар ово не заслужује простор у српским уџбеницима историје?

Датум објаве: понедељак, 1 марта, 2021
Величина слова: A- A+

Организована су и такмичења у логорима да би се видело ко може да прикоље највећи број Срба у задатом временском периоду. Забележени рекорд је постигао студент права Петар Брзица, проглашени краљ „србоклања, који је успео да закоље 1360 Срба у једном дану!

ФОТО: https://www.prevodioci.co.rs/

Главна жеља Хрвата је да се о њиховом колективном злочину ћути, у овом времену када се скрнави и ревидира број српских жртава, а у томе и ми сами џелату помажемо, нашом ћутњом.

Њихов циљ је да нико ништа не говори, да се нигде о њему не пише, а наша треба да буде супротна, да се о томе прича, расправља и што је најважније пише и хвала Богу екранизује (срећом Србија је коначно смогла снаге), јер само екранизовали злочин (филм ,,Дара из Јасеновца“, који је ушао у трку за ОСКАРА) и писани траг остаје за века и векова, а чињеница и извора имамо на претек… а тек колико неоткопаних јама по тој Хрватској има.

Академик Србољуб Живановић (био је члан југословенске Комисије судских антрополога која је 1964. вршила ископавање масовних гробница у усташком логору смрти Јасеновац) записао је, да је утврђено, да је у Хрватској страдало преко милион Срба, што  стоји и на табли у улазу у Јасеновац.

Коме смета данас 700000 страдалих у Јасеновцу?

Изгледа да их је историчаре из Хрватске неко оптеретио… па те умањене бројке стално спомињу, које се крећу од Туђманових 86000 до 130000 невиних жртава од хрвата-усташа.

А око тих истраживања, иако се умањио број (како каже академик Живановић) сложили су се и Немци и комунисти и многи историчари… а све је то записано у књигама и у уџбеницима историје (али, без детаља, са датим малим простором у уџбеницима, што је понизно за жртве а и нас Србе).

Ваљда је ред да се око броја жртава сви ујединимо, попис никада нећемо добити у потпуности, то је данас немогуће… поред толико јама неоткопаних и уклоњених трагова који су уништени и спаљени.

Злочин је и преко 260000 Срба преведено насилно у католичанство, што деце што одраслих.

Предлог за нови филм и екранизацију је зверско старадње и ПОКОЉ Српских ђака у Шарговцу, и наравно да овај запис уђе и у Српске уџбенике.

Усташе су у данашњој Основној школи Ђура Јакшић, у насељу Шарговац заклале 52 српска ученика. Учитељица, Добрила Мартиновић, после рата је дала драгоцену изјаву Лазару Лукајићу, који је написао и књигу, која је записана овако: – “У учионицу је изненада за вријеме часа ушао фратар Мирослав Филиповић са 12 својих усташа, опонашајући Исуса Христа и 12 његових апостола. Њега сам одраније добро познавала.

Познавала су га и дјеца, јер је фратар често пролазио кроз Дракулић, Шарговац и Мотике. Био је обучен у нову усташку униформу. Усташе су стале поред катедре и школске табле, окренути према клупама и дјеци… Затим је фра Филиповић замолио учитељицу да изведе из клупе једно српско дјете. Учитељица, не слутећи шта ће бити, извела је љепушкаст и уредну девојчицу Радојку Гламочанин, ћерку угледног домаћина Ђуре Гламочанина, који је тада био у заробљеништву у Њемачкој и на тај начин преживио рат. Фратар је нежно прихватио дјете, подигао га на катедру и онда почео полако, натенане, да га коље пред осталом дјецом, учитељицом и усташама.

У учионици је настала вриска и паника. Ужаснута дјеца су вриштала и скакала. А Филиповић се смирено и језуитски достојанствено обратио својим усташама: ‘Усташе, ово ја у име Бога покрштавам ове изроде, а ви слиједите мој пут. Ја први примам сав гријех на моју душу, а вас ћу исповједим и разрјешити свих греха.’ Онда је фра Филиповић наредио учитељици да сву српску дјецу изведе у двориште.

џПотом је отишао у другу учионицу, па је и учитељици Мари Туњић наредио да изведе сву српску дјецу. У дворишту је, на утабаном снијегу, укруг поставио усташе, па наредио дјеци да трче поред њих. Како које дјете налети, усташа га прикоље и измрцвари. И све тако док сва дјеца нису поклана.

Сву нашу ћутњу они вешто користе, што и није чудно… изгледа, желе да сперу љагу крваве историје која им изгледа из јама неда мира.“

О правим размерама монструозности злочина који су систематски  вршени над Србима у концентрационом логору Јасеновац, најбоље сведоче језиви историјски детаљи попут усташког ножа „србосека“. Трагично је да о овом ножу нема ни речи у уџбенику.

Србосек је нож, накачен на чврсту рукавицу, израђен по специјалној поруџбини у немачкој фирми Solingen.

Смишљен је за брзо клање Срба у Независној држави Хрватској. То је најкоришћенији предмет у усташком геноциду, на местима као што је логор Јасеновац, Стара Градишка. Дизајн је направљен тако да омогући брзо клање уз најмање труда. Коришћен је масовно у НДХ. 

Организована су и такмичења у логорима да би се видело ко може да прикоље највећи број Срба у задатом временском периоду. Забележени рекорд је постигао студент права Петар Брзица, усташки стражар (био студент права и загрижени члан предводничке католичке организације зване „Крижари“), проглашени краљ „србоклања―, који је успео да закоље 1360 Срба у једном дану!

Запис који нам је оставио Др.Недо Зец (Отпор у жицама, Сећања заточеника,књ. 1, Београд 1966,) обавезно у уџбенике, а који је записао:

,,А затим сам отишао до тог сељака и од њега сазнао да је он неки Вукашин из села Клепаца код Чапљине, коме су у кући све поубијали, а њега с неких шумских радова послали у Јасеновац. Он је све то говорио с неким недокучивим миром, који је мене теже погађао него сва стравична кукњава око нас. Гледајући и слушајући овог старца, у мени се наједном разбуктала жеља

да му разбијем мир и спокојство најсвирепијим мучењима. Издвојио сам га и посадио на један пањ. Наредио сам му да викне: „Живио поглавник Павелић“ – или, ако то не каже, да ћу му одсјећи ухо. Вукашин је шутио. Откинуо сам му ухо. Он није рекао ни ријечи. Поново сам му рекао да виче: „Живео Павелић“ – или ћу му откинути и друго ухо. Он је и даље шутио.

Откинуо сам му и друго ухо.

Вичи: „Живио Павелић – или ћу ти откинути нос!“ Он је шутио као заливен. Тада сам му откинуо нос. А када сам му и по четврти пут заповједио да викне: „Живио Павелић“ и запријетио да ћу му ножем извадити срце из груди, он ме је погледао и, упријевши поглед некако кроз  мене и преко мене у неизмјерност, полако и разговјетно ми је добацио: „Ради ти, дијете, свој посао!““

Познати италијански писац Курцио Малапарте у књизи ― Капут‖, објављеној у Риму и Милану 1948. године описао је како је у току аудијенције код Павелића на његовом столу приметио корпу за коју му је изгледало да је пуна острига и других морских плодова и ужаснуо се када му је хрватски поглавник рекао: ―То је поклон мојих верних усташа, то је двадесет килограма људских очију.‖ Та корпа очију је најупечатљивији доказ хрватске хиљадугодишње културе. Једноставно говори све о том злочиначком народу.

Све оно негативно, патолошко и злочиначко што је карактерисало нацифашизам и његове слуге достигло је врхунац у геноциду над децом… тај злочин је и најболнији, њега требамо ставити у фокус страдалаштва и патње. Убијајући нејач, хрватски (усташки) крвници су показивали најмрачнију страну свога бића. На најсуровији начин уништавали су животе дечака и девојчица, од којих су многи били још у пеленама. Све ово мора да се зна и светска јавност упозна, то треба да буде наш циљ… штампање књига на свим светским језицима, филмови, документарци… за то мора бити новца, ту је можда и кључ нашег опстанка… у истини, чињеницама и знању.

Ти усташки зликовци су децу стрељали у сталку и пеленама, бебе су набијали на бајонете, коље и шиљате летве од плотова, клали ножевима, брадвама и секирама, спаљивали у кућама и крематоријуму, на Градини код Јасеновца кували у котловима за справљање сапуна, завезану у строже и џакове бацали у реке и бунаре, живу отискивали у шпиље и пећине, гушили цијанкалијем и тровали каустичном содом, сатирали глађу, жеђу и хладноћом.

А ми данас имамо појединце који и маштају и верују у нову заједничку творевину, и то због братства, напретка економије, трговине… то је трагично.

Како смо тако брзо заборавили да су  људи, жене и деца уништавани  у Градини, Јасеновцу, Јадовну, Пагу…на најсвирепији начин. Од 1942. године на терену Градине копане су гробнице 30 метара дужине, 4 метра ширине и 2-3 метра дубине, где су живи људи набијани у гробнице у стојећем ставу, затим су дрвеним маљевима убијани ударцима по глави, поливани живим кречом и затрпавани.

На овај начин убијано је по 1.000 људи у једној гробници. Уништавање је вршено и помоћу 12 челичних казана у којима су кувани људи; зазиђивањем живих људи у зграду без прозора и врата; затварањем у просторије од камена и затрпавањем сламом која је онда паљена; клањем жртава; вешањем на великој тополи која се налазила на обали Уне. …

Хрвати су имали логоре за децу и бебе, а о њима скоро ни речи у уџбеницима, зашто штитимо џелата… па то је злочин.

Нашом ћутњом хрвати и њихова стратегија су успели из злочина да буду у истој равни са нама, ту је и највећа трагедија.

Велики број католичких фратара, њих преко  1.200  је  учествовао  убијању и клању Срба, а папа би да без извињења посети Србију… и за то је крива наша ћутња и нејасноћа нас самих. Као да не знамо шта хоћемо.

Препоручујем дело Виктора Новака, али није ми јасно зашто се код нас не користи најзначајније дело Виктора Новака, капитална књига „Магнум Кримен (Велики злочин) – Пола века клерикализма у Хрватској “ у којој аутор открива спрегу Римокатоличке цркве и усташтва и државе НДХ… коју до скоро нисмо имали у свим поглављима, зашто се толико дуго скривала од нас самих, ко је скривао?

Ако хоћете да уништите један народ … уништите његову историју… за то вам рат не треба !!!

То се нажалост нама десило и дешава… време је да се расвестимо !!!

ДОК НАМ СРПСКА ИСТОРИЈА НЕ БУДЕ ПРИОРИТЕТ И ДВОГЛЕД, ДОК НЕ ПОЧНЕМО ДА УЧИМО ИЗ ЊЕ И САГЛЕДАВАМО БУДУЋНОСТ И РАЗУМЕМО ОПАСНОСТ… биће тешко по нас,  а ако је разумемо, видећемо и будућност као што из ње видимо прошлост, тако ћемо сагледати и опасност. Ми морамо учити из сопствених грешака… а имамо их на претек.

Сходно научним принципима требамо узети све чињенице у разматрање, и што више користити све изворе, трагати за изворима и чињеницама, и што више расправљати аргументовано о том проблему. Једино се тако долази до истине!

Данас у уџбеницима историје имамо минимум о Српском страдалаштву, зашто?

Зашто немамо Маузолеј за све српске страдалнике?

Зашто смо тек сада смогли снаге да екранизујемо истину, зашто смо се тека сада пробудили, ко нам је бранио… ко су кривци за наше незнање и спавање? Ко и због чега је бранио да истина изађе на светло… зашто нам се тек после 75.год дешава да тек сада сви медији, портали, телевизије пишу и говоре о овом геноциду? То је морало много пре, али, јасно је где је проблем. То је већ за другу тему.

Хвала Антонијевићу за ,,Дару из Јасеновца“, хвала слободна Србијо, после оволико деценија си смогла снаге!

Дара из Јасеновца мора да уђе у школски програм за средње школе, што је најавио и министар просвете Бранко Ружић.

Уџбенике историје, српског језика и географије морају да буду јединствени, иза којих мора да стане држава. И да прођу јавну расправу.

Добра вест је да је данас (27.феб) најавио и председник Србије Александар Вучић, да ће држава да пише уџбенике из историје, српског језика и географије… што је одлична вест.

Гостујући у емисији Јутро на ТВ Прва, председник Републике Србије Александар Вучић говорио је и о уџбеницима… нека ме нападају и мрзе али сада ћу вам открити да ћу поднети захтев  да се, ако се сложи влада, донесе одлука да уџбенике из српског језика, историје и географије, може штампати само држава Србија.

– ,,Па, нека неко њима одузме дете из наручја (Данак у крви), нека пишу како је то била добра прилика. Да вам Јасеновац буде 10 минута једног часа, то окачите мачку о реп“ – рекао је Вучић.

,,Упамтићу оно што је Гага Антонијевић рекао “неки нису могли, а други нису смели, Вучић је и могао и сме” и хвала му на томе“ – истакао је председник Србије Александар Вучић.

Живимо у миру и већ једном будимо добре комшије, истину на обе стране морамо знати и не смемо опростити… више од тога нам није потребно.

Приредио: Ђорђе Бојанић, главни уредник сајта СРПСКА ИСТОРИЈА

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Један одговор на „Бојанић: Зар ово не заслужује простор у српским уџбеницима историје?“

Душан Буковић каже:

СЕЛО ПОЛАЧА У БОБИ ЗА СЛОБОДУ

Не улазећи ни у какве друге коментаре, данас смо били у прилици да посетимо велику Универзитетску библиотеку у којој се налази преко два милиона књига, страних и домаћих, где смо пронашли и овај чланак Јове Ивекића који је објављен у Ђујићевој „Србији“, под насловом “Полача у борби за слободу“, где између осталог стоји:

„У подножју кршне и поносне Динаре истиче се познато српско село Полача у Далмацији. Оно се састоји од већег броја мањих засеока, груписаних у Великој и Малој Полачи и Подинарју. Полача по броју становника спада у већа насеља у Далмацији. Пред рат је имала око 3. 500 становника…

Црква у Полачи, подигнута у славу св. Апостола Петра и Павла, је отворена 1458. г. благословом зетског митрополита Јосифа…
Горостасна и гранитна Динара је имала снажног утицаја на формирање духа и лика полачког човека. Полачанац је поносан Динарац, одлучан (који се не мрчи, ако ковати неће), истрајан, радљив и издржљив (чак и онда кад га снег и мећава са Динаре заспу), честит, поносан и до крајности пожртвован. Једном речју, он је изразити представник нашег динарског типа. Као такав, а уз то Богу, Српству и Светосављу одан и веран, полачки сељак од увек је био предмет мржње његових опаких суседа, Хрвата села Кијева, који су дисали усташким духом још пре него су крволочне усташе дошле на власт…

То усташко село Кијево се налази између Полаче и Врлике. Одкад се за њега зна, оно је увек дисало антисрпским духом. Пре рата било је познато по својој франковачкој оријентацији. Оно никад није крило своју мржњу против Срба Полаче и чекало је само згодну прилику па да ту своју мржњу искали над невиним народом овог мирног српског села. Динарска чобаница Марија Вучковић, у једној визији уочи самог рата, видела је оно крваво слово у облику коњске потковице (U), под којим ће се та сатанска мржња искалити и коштати близу милион српских живота, међу којима велики број домаћина и домаћица села Полаче. Трагична 1941. година пружила је кијевским усташама прилику да своје злочиначке планове у потпуности остваре.

Замишљен, збуњен и огорчен полачки сељак је пратио развој догађаја после неславног слома Југославије 1941. Тешко је њему, као и свему српском народу, било да се помири са Хитлеровим недоношчртом – ндх. Знајући да су његови суседи села Кијева одушевљено поздравили стварање срамне „назависнице“ и положили заклетву на верност крвавом безглавнику, Полачани су почели да брину. Поготово од оног дана када су им усташе одвеле из цркве, за време службе Божје, њиховог драгог свештеника о. Михаила Поповића, сина националног првака Далмације и мученика из Првог светског рата, Онисима Поповића. Свештеник Поповић је одведен на Спасовдан, да би неколико дана доцније, после тешких мучења (зликовци су му кљештима чупали зубе и браду), био убијен у Промини заједно са још 40 Срба мученика из Книна и околине. У мучењу и убијању ових Срба учествовали су кнински фратар Симић, Јуцо Рукавина и Фране Араповић.

Срби Полаче, огорчени губитком свога свештеника, знали су да им нема спаса ако се не организују за одбрану. И припреме за организовање одбране већ су биле почеле кад усташки суседи из Кијева упадају у Полачу и на превару одведу 50 домаћина. Одведу их тамо одакле се никад више нису вратили. Као и стотине хиљада Срба и Српкиња и ови мученици су негде побијени или живи у јаму побацани. Њихов нестанак је био последњи сигнал осталим Србима села Полаче да се припреме за одбрану од усташа убрзају.

КРВАВЕ БОРБЕ СА УСТАШАМА

У међувремену почеле су да се оре српске пушке слободарске по Босанским планинама и да осветничком песмом објвљују слободу потлаченом српском роду. Тада се и српска Полача диже на устанак. Под вођством свога командира Глише Мирковића, полачки Срби ступају у тродневну борбу против усташа, које је предводио Јурај Бубло, бивши југословенски официр. Борба је вођена на Сивим Брдима 29, 30, и 31 јуна. Немогући да одоле снажном јуришу српских бораца, усташе су настојале да се освете мирном становништву, те су тако, приликом повлачења ухватили и заклали Стевана Вучковића, Милицу Тодоровић и Илију Вранића, а ранили Марицу Вучковић, сестру Јове Ивекића, тадашњег помоћника командира чете, Глише Мирковића. Огорчени борци, чувши за нова зверства, навале на усташку станицу, разоружају и заробе 18 усташа. Командир усташки Иван Грљевић и његов заменик Иван Брзина, нажалост , успеше да побегну. Исти Грљевић је сада код Тита виши официр, што није никакво чудо кад се зна да усташе и комунисти имају један те исти циљ: уништење Српства.

Праведна Божја и српска казна стигле је једног по једног усташког крвника, а међу њима и усташког логорника села Кијева, одговорног за убиство 50 домаћина полачких, и то у моменту његовог покушаја бегства за Загреб…

ИМЕНА ПОБИЈЕНИХ СРБА И СРПКИЊА ОД УСТАШКИХ КРВОЛОКА

Да вео заборава не би покрио имена светлих српских жртава села Полаче побијених од усташких звери, намера нам је да их у овом допису поименично поменемо:

Глишо Ј. Боснић, Илија Боснић, Илија И. Боснић, Илија Ј. Боснић, Миле Буква, Сава Буква, Илија Б. Вранић, Давид В. Вучковић, Ђуро П. Вучковић, Јован П. Вучковић, Никола Л. Вучковић, Петар Л. Вучковић Раде С. Вучковић, Стеван Н. Вучковић, Тодор Т. Вучковић, Аница Д. Ђурић, Аспазија М. Ђурић, Васо Ј. Ђурић, Ђуро С. Ђурић, Илија Љ. Ђурић, Јандрија Ј. Ђурић, Лука М. Ђурић, Марко Т. Ђурић, Милан С. Ђурић, Никола М. Ђурић, Петар Љ. Ђурић, Стеван Љ. Ђурић, Стеван М. Ђурић, Саво Н. Драгичевић, Глишо С. Мирковић, Ђуро П. Мирковић, Миле С. Мирковић, Јово Н. Миливојевић, Васо П. Пецер, Милица И. Тодоровић, Стеван Г. Тодоровић, Бранко С. Чинбур, Бошко Чинбур, Васо Б. Чинбур, Илија Т. Чинбур, Јован Ј. Чинбур, Никола С. Чинбур, Сава Т. Чинбур, Тодор И. Чинбур, Бошко Г. Црногорац, Ђуро Г. Црногорац, Душан В. Црногорац, Љубо В. Црногорац…

Одахнуло је Србима кад су усташе биле протеране из српских села, но борба тим није била завршена. Почела је нова борба, борба против нових усташа – Брозових партизана. И у овој новој и намртнутој борби село Полача остаје на свом историјском српском националном путу. И у овој борби Полача даје свој допринос. Заставу националне борбе против комунистичких измећара већ је био развио на Динари Дражин следбеник војвода Момчило Ђујић. Војводи се придружило све што је српско на Тромеђи, све што српским духом дише и што ћирилицом пише. Оснива се прослављена Динарска четничка дивизија у чији састав улазе и полачки четници, организовани као полачки батаљон у пуку Онисима Поповића (доцније Динарске бригаде, којом је командовао Јован Грубнић). За команданта полачког батаљона Војвода је поставио Јову Ивекић (1942). Од дана уласка у састав Динарске четничке Дивизије, четници села Полаче учествују у свим борбама које се воде против партизана, нарочито оним на Динари и околним брдима. Пламен ватре коју су четници ложили на Динарским висовима био је увек знак слободе на Динари, а у исто време и симбол наде у слободу српског народа.

ИМЕНА ПАЛИХ У БОРБИ ПРОТИВ КОМУНИСТИЧКИХ КРВОЛОКА

Како борбу против усташа, тако и ову против усташке браће партизана, четници села Полаче су запечатили својом крвљу и обележили гробовима своје браће сабораца. Њихова бесмртна дела не смеју да се забораве. Њихова имена треба да су дубоко урезана у срцима преживелих Срба-четника, њихових сабораца. Помињући у овом допису њихова имена ми желимо да освежимо успомену на њих:

Јово Т. Буква, Сава Т. Буква, Илија С. Боснић, Никола Н. Боснић, Ђуро Ј. Вучковић, Драгиња С. Вучковић, Илија С. Вучковић, Милица Ј. Вучковић, Саво Л. Вучковић (68 година стар, одведен од куће, мучен и убијен), Тодор, Б. Вучковић, Сава Вучковић, Сава Ђурић, Сава Ј. Ђурић, Крстан К. Ивекић, Дамјан Ј. Лазић, Душан И. Маглов, Јован П. Миливојевић, Глишо С. Мирковић, Крстан И. Миливојевић, Илија Љ. Мирковић, Јован П, +. Мирковић, Љубо П. Мирковић, Љубо Г. Мирковић, Љубо Мирковић, Дмитар М. Радиновић, Никола Радуловић, Илија С. Чинбур, Петар И. Чинбур, Тодор С. Чинбур, Јован Е. Црногорац, Павле Црногорац…

При крају овог дописа желимо да нагласимо да Срби Полаче нису страдали само од усташа и комуниста, већ и од окупатора, па чак и од „савезника“.

ИМЕНА ОНИХ КОЈЕ СУ ПОБИЛИ „САВЕЗНИЦИ“

Од савезничког бомбардовања погинули су: Никола С. Боснић, Сава Ј. Боснић. Ђуро С. Вучковић, Марта П. Вучковић, Амђелија С. Ђурић.

ИМЕНА ПАЛИХ У БОРБИ ПРОТИВ ФАШИСТА

У борби против италијанског окупатора положили су своје животе: Марија С. Вучковић, Шпиро Р. Вучковић, Ђуро М. Лазић и Стана М. Лазић, а борби против Немаца: Милица М. Миливојевић, Јованка М. Црногорац, Коста А. Црногорац и Милица П. Црногорац…

Према својој националној улози коју је одиграло у току рата, као и према жртвама које је положило на олтар Отаџбине, село Полача се достојно одужило Богу и српском народу. Жеља писца ових редака је била да оваковечи имена оних див-јунака са горде Динаре који несебично положише своје животе за Краља и Отаџбину, за веру прадедовску и за све узвишене идеале вечите и непобедиве Србије…“ (Види: Јован Ивекић, Полача у борби за слободу, „Србија – Serbia“, јун 1978, Fruitland, Ont., Canada).

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top