Бојанић: Заборављамо све оно што нас је духовно, културно и историјски уназадило и разорило…

Могуће да ће неко рећи да је ово распиривање мржње. Али, ово су само чињенице, које су нам непходне да знамо, да нам се зло не понови. Како видим већина нас слабо зна или брзо заборавља… оваква дешавања затирања Српства су долазила, одлазила и поново се враћала, непромишљено… и лако поново могу да се врате, само ако им дамо простор, ништа другачије не би било и у новој творевини.

Морамо ово знати у времену западне хистерије, времену када омладина носи мајице са заставама америке, енглеске (да ли они носе наш симболе и заставе, зар ми немамо своје?), тако и треба, ту од њих можемо само да учимо… за пар деценија ме не би зачудило да наша омалдина носи и мајице са заставама албаније и хрватске… у периоду када Срби хистерично навијају за Хрватску ногометну репрезентацију. И у времену када на нашем аутопуту можемо да набројимо пар српских застава, за разлику од путева у било којој другој земљи где се са поносом истичу заставе својих земаља.

Да би се боље разумели, ништа ја немам против америчких и енглеских застава или хрватских навијача и њихове репрезентације, они раде најбоље за своју државу, они су национално трезвенији од нас, они имају свој циљ… све то треба поштовати… док ми срљамо у безнађу, уживајући туђу бригу и радост, живимо суживоте гледајући разне риалитије и са одушевљењем читајући жуту таблоидну штампу.

А те наше комшије не желе ни да признају истину, а много пута смо ми пружали руку извињења, а ми од њих никада, сем сталног прогона, иживљавања, лажирања и скрнављења свега што је Српско… докле више? А где смо ми ту? Тешко јесте, такво нам је окружење… али, саткано мржњом и од бивших Срба, који сада покушавају да буду оно што никад бити не могу… до бивши Срби, који су се одрекли својих корена. Ја сам за то да њима треба помоћи и покушати да их вратимо својим коренима и оно што су били, треба покушати… и свим средствима помоћи Србима ван матице.Све ово морамо знати, из једног јединог разлога, да нам се исто не понови по ко зна који пут. Ми смо народ трагичан, због своје неслоге, у задњих сто година делимо се на партизане, четнике, недићевце, љотићевце, звездаше, партизановце, комунисте, сцијалисте, атеисте, монархисте, светосавце, православце, исламисте, католике… и тако заборављамо да смо сви ми само Срби и ништа друго. Спас можемо наћи само у уједињењу, братству и новом Начертанију, националном програму… без тога нам нема спаса, без тога смо врло лак плен, као што и јесмо!

Гледајмо себе, своју државу… љубимо Српство и будимо само СРБИ!

Сада ћу покушати да се осврнем на суштину наше патње, нашег заборава, неразумевања и ћутње…

Главна жеља Хрвата је да се о њиховом колективном злочину ћути, у овом времену када се скрнави и лажира број српских жртава, а у томе и ми сами им помажемо нашом ћутњом. Њихов циљ је да нико ништа не говори, да се нигде о њему не пише, а наша треба да буде супротна, да се о томе прича, расправља и што је најважније пише, јер само писани траг остаје за века и векова, а чињеница и извора имамо на претек… а тек колико неоткопаних јама.

Све оно негативно, патолошко и злочиначко што је карактерисало нацифашизам и његове слуге достигло је врхунац у геноциду над децом… тај злочин је и најболнији, њега требамо ставити у фокус страдалаштва и патње. Убијајући нејач, крвници су показивали најмрачнију страну свога бића. На најсуровији начин уништавали су животе дечака и девојчица, од којих су многи били још у пеленама. Све ово мора да се зна и светска јавност упозна, то треба да буде наш циљ… штампање књига на свим светским језицима, филмови, документарци… за то мора бити новца, ту је можда и кључ нашег опстанка… у истини, чињеницама и знању.

Ти усташки зликовци су децу су стрељали у сталку и пеленама, бебе су набијали на бајонете, коље и шиљате летве од плотова, клали ножевима, брадвама и секирама, спаљивали у кућама и крематоријуму, на Градини код Јасеновца кували у котловима за справљање сапуна, завезану у строже и џакове бацали у реке и бунаре, живу отискивали у шпиље и пећине, гушили цијанкалијем и тровали каустичном содом, сатирали глађу, жеђу и хладноћом.

А ми данас имамо појединце који и маштају и верују у нову заједничку творевину, и то због братства, напретка економије, трговине… то је трагично.

А заборављају да су људи, жене и деца уништавани у Градини на најсвирепији начин. Од 1942. године на терену Градине копане су гробнице 30 метара дужине, 4 метра ширине и 2-3 метра дубине, где су живи људи набијани у гробнице у стојећем ставу, затим су дрвеним мањевима убијани ударцима по глави, поливани живим кречом и затрпавани.

На овај начин убијано је по 1.000 људи у једној гробници. Уништавање је вршено и помоћу 12 челичних казана у којима су кувани људи; зазиђивањем живих људи у зграду без прозора и врата; затварањем у просторије од камена и затрпавањем сламом која је онда паљена; клањем жртава; вешањем на великој тополи која се налазила на обали Уне. …

У Старо-Градишком логору на најзверскији начин поступано је и са болесницима. Болница је била смештена у подруму чији је под био под водом. Болесници су имали кревете, али су морали да спавају на поду у води. Сваког дана накупило би се у овој болници 40—50 људи и жена, које су усташе ноћу извлачили и убијали.

Четири очевица овако сведоче: “У селу Горевцу, 13. септембра 1941. године деца стара око три године била су набијена на колац. У неким местима мајке су се бацале са децом у наручју, и колац је пролазио кроз дете и мајку. А груди неких младих девојака биле су везане или пресечене тако да су неке биле натеране да провуку своје руке кроз њих. Људима су исекли уши и носеве, и ископали очи.”

Познати италијански писац Курцио Малапарте у књизи “Капут”, објављеној у Риму и Милану 1948. године описао је како је у току аудијенције код Павелића на његовом столу приметио корпу за коју му је изгледало да је пуна острига и других морских плодова и ужаснуо се када му је хрватски поглавник рекао: “То је поклон мојих верних усташа, то је двадесет килограма људских очију.” Та корпа очију је најупечатљивији доказ хрватске хиљадугодишње културе. Једноставно говори све о том злочиначком народу.

Дописник из Сплита Жака Исара објавио је 1944. године у Лозани књигу сведочанстава о ратним страхотама под насловом “Виђено у Југославији.” Најстрашнији су следећи примери: “У селу Страдање отворили су утробу једној Српкињи, носећој у четвртом месецу, извукли су јој дете и зашили наместо њега живу мачку.

Један пензионисани стари српски учитељ, ранији председник школе у Травнику, бачен је на земљу и један усташа му је истргао срце, пререзавши га од гркљана на ниже жилетом.”

У злогласној Независној Држави Хрватској се име Србина није смело изговорити, чак ни звање „српско – православна вера“, већ само „грчко – источна вера“.

Егон Бергер је провео 44 месеца као гробар у јасеновачком логору. Ево шта је о томе записао:

„Дневно смо сахрањивали 200 до 300 жртава… Од једног ударца маљем у слепоочницу људи су падали, а затим су докрајчени ударцима сјекире по врату. Надаље су убијани дрвеним клиновима кроз уста тако што се клин стављао окомито у усну шупљину и када је жртва ударена неким тврдим предметом у браду, зашиљени клин је излазио на темену. Ако би се међу заточеницима нашао неко од родбине, Мујица је терао да се убијају међусобно, брат брата, отац сина, кћерка мајку. Био сам присутан када је Мујица једном заточенику изрезао каише на леђима и држећи их у крвавим рукама тјерао жртву да трчи око нас.“

Заточеник Јакоб Финци, који је у Јасеновцу одабран у групу гробара, у свом сећању је записао:

„Десет дана сам у Градини закопавао лешеве без главе, без руку, с потрганим прстима, располућеним главама, исеченим сполним органима, с набијеним дрвеним клиновима у уста и ексерима у грудима и на друге начине изнакажене људе, жене и децу. За то време моја је група покопала више од 3.000 изнакажених лешева.“

Мржња кроз изјаве водећих усташа

Када је под заштитом немачког оружја 10. априла 1941. године проглашена Независна Држава Хрватска, усташке звери су направиле паклени план о „дефинитивном решавању српског питања“ већ је био састављен, а одмах затим и озакоњен. Са колико је нагомилане мржње према „нижој раси“ припреман и извођен велики злочин, види се из сачуваних докумената и изјава водећих личности усташке државе, које су већ тада имале програмски карактер.

Анте Павелић, усташки поглавник: „Из слободне Независне Државе Хрватске биће искоријењен сав коров што га је туђинска душманска рука била посијала.“

Миле Будак, министар за наставу и богоштовје НДХ: „Један дио Срба ћемо побити, други раселити, а остале превести на католичку вјеру и тако претопити у Хрвате.“

Милован Жанић, усташки законодавац: „Ово има бити земља Хрвата и никога другог. И нема те методе коју ми нећемо као усташе употријебити да начинимо ову земљу збиља Хрватском и да је очистимо од Срба.“

Виктор Гутић, један од најистакнутијих представника НДХ у Босанској крајини, овако је говорио: „Ове српске цигане послаћемо у Србију, једне жељезницом, а друге Савом без лађа. Непожељни елементи биће искоријењени тако да ће им се затрти сваки траг и једино што ће остати биће зло сјећање на њих. Сву српску гамад од 15 година па навише ми ћемо поубијати, а њихову дјецу смјестити у клостере и од њих ће бити добри католици.“

Дионизије Јуричевић, усташа и свештеник у Павелићевом и Артуковићевом верском одсеку: „У овој земљи не може нико да живи осим Хрвата, а ко неће да се покрсти ми знадемо куда ћемо с њим. Данас није грехота убити и мало дијете које смета усташком покрету. Немојте мислити што сам свећеник да не могу узети стројницу у своје руке и таманити све до колијевке, све оно што је против усташке власти и државе.“

Ево и једне занимљиве изјаве кољача Мирослав Филиповић „Фра Сотона“ бранећи се, кољач судији каже: „Па господине мој, нисам то радио само ја. Убијао је свако Србе ко је стигао и свако лаже ко каже да није убијао!“

Све ово је врло битно да знамо, из јединог разлога да нам се злочин не понови… а не да се светимо, то нама ни вера не дозвољава… али не смемо да заборавимо и опростимо!

Нашом ћутњом хрвати су успели из злочина да буду у истој равни са нама, ту је и највећа трагедија.

Велики број католичких фратара, њих преко 1.200 је учествовао убијању и клању Срба, а папа би да без извињења посети Србију… и за то је крива наша ћутња и нејасноћа нас самих. Као да не знамо шта хоћемо.

Није ми јасно зашто се не користи најзначајније дело Виктора Новака, капитална књига „Магнум Кримен (Велики злочин) – Пола века клерикализма у Хрватској “ у којој аутор открива спрегу Римокатоличке цркве и усташтва и државе НДХ… коју до скоро нисмо имали у свим поглављима, зашто се толико дуго скривала од нас смих?

Испред логора у Дахау је записано:

„Ко жели да се жртве забораве, тај жели да се оне понове“.

У српском народу о усташким мучењима по логорима остало је забележено да се говорило да „бити убијен метком, значило срећу“.

Јасеновац мора бити порука и опомена генерацијама које стасају да се зло које се десило у овом времену више ником и никад не понови .

Ми данас живимо у времену у коме се наша историја скрнави, лажира и изврће, чак и суве чињенице… а ми ћутимо, ћутимо и за србина Скендербега (Ђурађа Кастриота), отеше нам га албанци, споменика по Албанији и Косову и Метохији свуда, величају га као албанског националног хероја и заснивају историју на њему, лажу да су потомци Илира, отимају и скрнаве нам Немањиће, Милош Обилића, Карађорђа. Други нам лажирају жртве Јасеновачких мученика, умањују бројку, а тамо јаме још затрпане и препуне. У Црној Гори више нема места у образовању за Јована Дучића, Десанку Максимовић, , Јову Змаја… стварају неку другу цркву, скрнаве српско писмо и језик… историја без чињеница, историја која се заснива на извртању чињеница, присвајању, отимању и крађи идентитета оног коме ни сами не припадају… У жељи да формирају вештачку заједницу… па сурово газе по чињеницама и истини до свог накарадног циља, циља да створе себе у оно што нису и коме не припадају.

Данас имамо и неке нове ,,Македонци“ који и не знају како им се зове земља, а кажу да су били ,,под окупацијом“ Србије. Македонци… вратите се својим коренима. Ваша земља је ЈУЖНА СРБИЈА, увек била и биће! Подршка свим Србима у Македонији, да буду оно што јесу, СРБИ!

Питам се да ли ми баш све требамо да им препустимо… тим чињењем и не реаговањем на адекватан начин и ми сами им помажемо да брже стигну до циља, а да нисмо ни свесни тога. Морамо се већ једном сложити и ујединити, бар око националних циљева… потребан нам је оквир и стратегија, тај оквир морамо бранити и штитити свим средствима.

Срамно је да „МЕМОРИЈАЛНИ ЦЕНТАР СВИМ СРПСКИМ ЖРТВАМА“ ми ни данас немамо и да га одавно нисмо већ саградили. Угледајмо се на Јевреје који са посвећеношћу чувају од заборава своје жртве. Споменик жртвама геноцида, као симбол и опомена, требало би да подсећа на Јад Вашем у Јерусалиму. Па ваљда су ове жртве заслужиле бар један скроман МЕМОРИЈАЛНИ ЦЕНТАР. Јесу сигурно, заслужили су не скраоман него грандиозан МЕМОРИЈАЛНИ ЦЕНТАР. Зар је оволико година требало… а надам се да нећемо јиш дуго чекати… пошто се ради на њему!

Једноставно, уколико се затре свест о жртвама, уништава се то неопходно ткиво националне свести а то је солидарност. Несрећницима који су настрадали та солидарност данас не значи много али би значила њиховим породицама.

Ко се данас још сећа ненаоружаних војника мучки побијених по Словнији, небројаних цивила у Хрватској ( Олуја…), Босни и Херцеговини (Братунац…), Космету (Паштрику, Кошарама и свима онима којима су органи ваћени у жутој кући).

Мирнодопско стање (без рата) је нешто највредније што човек може да има а то најбоље говори наша историја !

ОВО НИ ЈЕДАН СРБИН НЕ ТРЕБА ДА ЗАБОРАВИ, ЈЕР ТО НАМ НЕ ДОЗВОЉАВАЈУ НАШИ ИЗМУЧЕНИ И НА НАЈСВИРЕПИЈИ НАЧИН УБИЈАНИ И ЗВЕРСКИ МУЧЕНИ ПРЕЦИ ! СЛАВА ИМ !

Ако хоћете да уништите један народ … уништите његову историју… за то вам рат не треба !!!

То се нажалост нама десило и дешава… време је да се расвестимо !!!

ДОК НАМ СРПСКА ИСТОРИЈА НЕ БУДЕ ПРИОРИТЕТ И ДВОГЛЕД, ДОК НЕ ПОЧНЕМО ДА УЧИМО ИЗ ЊЕ И САГЛЕДАВАМО БУДУЋНОСТ И РАЗУМЕМО ОПАСНОСТ… биће тешко по нас, а ако је разумемо, видећемо и будућност као што из ње видимо прошлост, тако ћемо сагледати и опасност. Ми морамо учити из сопствених грешака… а имамо их на претек.

Ко разуме… разумео је.

Сходно научним принципима требамо узети све чињенице у разматрање, и што више користити све изворе, трагати за изворима и чињеницама, и што више расправљати аргументовано о том проблему. Једино се тако долази до истине !

Aутор: Ђорђе Бојанић

Извор: СРПСКА ИСТОРИЈА