Bojanić: SUROVA 1941. PO SRPSKI NAROD, KAKO JE SVE POČELO I DO ČEGA NAS JE DOVELO…

Dok je Drugi svetski rat u Evropi buktao i odnosio ljudske žrtve, mi kao da to zlo nismo razumeli i olako ušli u razaranje, stradalaštvo, podele i bratoubilački rat. Kao da smo zaboravili da smo Srbi. Da li smo mi loše razumeli okruženje ili je okruženje iskoristilo priliku… da bi sve ovo razumeli moramo biti surovo iskreni. A sve dok ne budemo imali trezveni pristup delićemo se i dalje, a svi smo samo SRBI!

Propali pakt

Pod pritiskom fašističkih sila Kraljevina Jugoslavija je 25. marta 1941.god pristupila savezu Nemačke, Italije i Japana (Trojni pakt), odnosno potpisuju bečki protokol.

U Bečkom dvorcu Belevedere, u žutoj dvorani, po odluci Krunskog saveta 25. marta 1941.god, Dragiša Cvetković i Aleksandar Cincar-Marković potpisali su  protokol odnosno ugovor  i tako je Kraljevina Jugoslavija  postigla svoju vojnu neutralnost ali  je samim tim i delimično pristupila  Trojnom paktu sila Osovine.

U posebnim notama koje su potpisali ministar inostranih poslova Nemačke Ribentrop i ministar inostranih poslova Italije Ćano, potvrdili su da poštuju suverenost i teritorijalni integritet Jugoslavije. Utvrđeno je i da se neće postavljati nikakav zahtev  za vojnu pomoć, da Sile osovina za vreme rata neće Jugoslaviji podnositi zahtev za odobravanje prolaza trupa ili transporta preko jugoslovenske teritorije, da će pri novom određivanju granica na Balkanu voditi računa o interesu Jugoslavije kada je u pitanju teritorijalna veza sa Egejskim morem i proširivanjem njenog suvereniteta na grad i luku Solun. Dogovoreno je da se ove odluke čuvaju u strogoj tajnosti .

“BOLjE  RAT NEGO  PAKT! BOLjE  GROB  NEGO  ROB!“

Knez Pavle Karađorđević i vlada Cvetković–Maček su smatrali da će Jugoslavija tako očuvati svoj položaj. Događaji koji su usledili su to i opravdali. Dva dana kasnije, 27.marta, desio se vojni udar (koji je za posledicu imao rat).

Na hiljade ljudi demonstriralo je ulicama Kraljevine Jugoslavije i uzvikivali  parole – ,,BOLjE  RAT NEGO  PAKT! BOLjE  GROB  NEGO  ROB!“ .

Klicalo se i ,,HOĆEMO SAVEZ SA RUSIJOM“ , ,,Sovjetska Rusija“ koja je tad bila u savezu sa Hitlerom (imala ugovor o međusobnom nenapadanju).

Protiv pakta bila je Pravoslavna crkva na čelu sa patrijarhom Gavrilom Dožićem.

Srušena je vlada, pohapšeni su ministri, svrgnuto Namesništvo, a kralj Petar II Karađorđević proglašen punoletnim, šest meseci pre svog osamnaestog rođendana.

Prevrat (puč) od 27. marta 1941. godine koji je izvela zaverenička grupa visokih oficira Jugoslovenske vojske na čelu sa brigadnim generalom vojnog vazduhoplovstva Borivojem Mirkovićem i generalima povezanim sa jednim  delom   jugoslovenske buržoazije i engleskom obaveštajnom službom koja je sve to finansirala novcem sa oko 500.000 funti (među kojima je bilo iskrenih i ubeđenih rodoljuba i antifašista), bila je u isto vreme i odraz revolucionarnog raspoloženja  radničke klase, kao i  svih ostalih rodoljubivih demokratskih i antifašistički raspoloženih snaga. Englezi su tražili novi front da bi se oslobodili od neprestanih napada Nemaca (koji su neprestano do tada bombardovali Engleske gradove, Koventri, London…) to je bilo najlakše odraditi na Balkanu.

Motiv Britanaca da režiraju ove događaje najbolje ilustruje savremenik predsednika vlade u Londonu Lidl Hart koji je napisao: „Čerčil je postao veliki samo zato što je umeo da za život jednog Engleza žrtvuje čitave narode, što je inače crvena nit britanske spoljne politike.“

27. marta 1941. ujutru, Radio Beograd objavio je jednu neobičnu, važnu i značajnu vest – da je maloletni kralj Petar II zbacio svoje namesnike, uzeo vlast y svoje ruke i mandat za sastav vlade poverio armijskom đeneralu Dušanu Simoviću.

Lažna vest i ,,kraljev“ govor  

Radio Beograd je, 27. marta 1941. ujutro, objavio jednu neobičnu, važnu i značajnu vest – da je maloletni kralj Petar II zbacio svoje namesnike, uzeo vlast y svoje ruke i mandat za sastav vlade poverio armijskom generalu, Dušanu Simoviću.

Iako je poslednjih dana marta vladalo jedno napeto raspoloženje, pa se moglo svašta očekivati, mnogi slušaoci posumnjali su y istinitost ove vesti. Ali, uskoro, i oni su prestali da sumnjaju kada su preko radija čuli glas mladoga kralja Petra II kako čita svoju proklamaciju.

Međutim, niti je kralj zbacio svoje namesnike, niti je uzeo vlast y svoje ruke, niti je poverio mandat Simoviću, a najmanje da je čitao na radiju svoju proklamaciju. Sve je to bila laž, prevara, falsifikat, jedna retko drska, gangsterski izvedena mistifikacija od izvesnih lica, koja su htela, posluživši se nedozvoljeno Kraljevim imenom, preokret u svoju komunističku korist. 

Kraljev govor preko radija  Beograd bio je falsifikat. Taj govor, bez znanja Kraljevog, održao je kapetan Jakov Jovović. On je kasnije,u toku rata, pričao o tom govoru i proklinjao je dan 27.mart, kao i one koji su puč izveli.

Cilj ne bira sredstva

Njihov cilj bio je  da sruše zakonitu vladu i uzmu vlast y svoje ruke, da otkažu jedan međunarodni akt, koji je naša vlada morala potpisati kako bi izbegla rat i sigurnu katastrofu; da izazovu Hitlera da nas napadne, ali ne y cilju da sa njime ratuju, već samo da «markiraju rat», da ga puste da nam uđe y kuću, da je zapali i uništi, a oni da sednu y avione, da ponesu sa sobom narodnu zlatnu imovinu i odu u svet da je tamo rasipaju.

Laž se proglašava istinom, ludost mudrošću, nevaljalstvo vrlinom, a kukavičluk heroizmom. 27. mart se slavio kao najveći nacionalni praznik. Obrazuju se nacionalna udruženja pod njegovim imenom.

27. mart  1941. bio je možda i  najcrnji dan istorije srpskog naroda.

Prema najnovijim saznanjima određenu ulogu imala je i KGB preko Mustafe Golubića i Kominterne.

Događaji 27. marta 1941. kojima je srušena vlada i Namesništvo i izabrana nova vlada s generalom Dušanom Simovićem, prekinuli su lanac Hitlerovog lakog pokoravanja evropskih država i u demokratskom svetu izazvali divljenje prema narodu koji je raskinuo pakt i parolama  “Bolje rat nego pakt“ i “Bolje grob nego rob“ povratio svoje “nazovi“ dostojanstvo i počeo ispisivati nove stranice savremene istorije koje će se pokazati kao dosta loše za naš narod.

Izlazak iz ilegale

Taj događaj, kao i Aprilski rat, izvukao je Jugoslaviju iz anonimnosti i na nju skrenuo pažnju celokupne svetske javnosti.

„Srbi su ponovo pronašli svoju dušu“, uzviknuo je ser Vinston Čerčil, 27. marta negde oko podneva, kada mu je poslanik Kembel javio da je puč definitivno uspeo.

To ushićenje Srbima neće dugo trajati. Već krajem te iste godine Votson, britanski profesor univerziteta, reći će nešto drugo: „Mi smo smo ulazak Jugoslavije u rat platili pola miliona funti, pa ne dugujemo Srbima ništa.“

Malo ljudi je govorilo da je to izazivanje najjače vojske sveta i da je poraz neminovan. Uprkos svim saznanjima o nespremnosti Hrvata i svih manjina da se bore, o zastarelosti vojne strategije i tehnike, neostvarenoj mobilizaciji, ipak verovalo se u mitsku i iracionalnu predstavu o srpskom vojniku, nepobedivom kad brani svoju otadžbinu.

Kao da nismo razumeli okolinu i tu videli opasnost, da su sve zemlje sa kojima smo se graničili sem Grčke bili u paktu sa Nemcima… a imali smo opciju neutralnosti.

Izvršioci puča 27. marta 1941. godine znali su vrlo dobro da je ceo narod bio ponesen osećanjima, dakle srcem, protiv potpisivanja pakta, pa su svesno iskoristili to narodno raspoloženje da bi izvršili jedan čin čije su posledice bile nedogledne za Kraljevinu Jugoslaviju, a naročito za mučenički srpski narod.

Komunističkom akcijom (koja je do tog trenutka bila u ilegali) u manifestacijama i demonstracijama 27. marta rukovodio je štab u kome su se nalazili Milovan Đilas, Rade Končar, Svetozar Vukmanović-Tempo i Cana Babović. Na mitinzima su govorili Lola Ribar, Rifat Burdžević, Rade Končar, Sima Milošević, Đorđe Jovanović, Vlado Popović i drugi.

Rat ušao na širom otvorena vrata

Odluka o napadu doneta je 27. marta, po vestima prvim iz Beograda Adolf Hitler je naglasio da je Jugoslavija oduvek bila nesiguran faktor, posebno Srbi koji su neprijatelji Nemaca. Zbog toga je odlučio da se Jugoslavija razbije i vojnički i kao država i da se udari nemilosrdnom žestinom i munjevitom brzinom. Jugoslovenska vojska je bila rastrojena i nespremna za borbu.

Kao pogrešnom se pokazala odluka da se brani cela država, jer vojni vrh nije hteo da ozvaniči nespremnost Hrvata.

U vojsci su se nalazili mnogi agenti Nemačke i Italije, koji su unosili zabunu i vršili sabotaže. Mnogi oficiri nisu hteli da se bore. Hitler je napao Jugoslaviju bez objave rata.

Napad je počeo bez objave rata 5. aprila u 22 časa, prepadom na granične karaule. Oko dva noću Nemci su zauzeli Sipski kanal na Dunavu, a oko pet i deset bombardovani su i aerodromi.

Iznenađenje je u potpunosti uspelo.U bombardovanju 6. aprila 1941. godine stradala je i Narodna biblioteka u Beogradu

Rat je završen za dvanaest dana, a jugoslovenska vojska se raspala kao i država. Sporazum o primirju (kapitulaciji) potpisan je 17. aprila 1941. godine.

Velika Srpska pomoć Rusima da se pripreme za rat

Srbi i Rusi su i u Drugom svetskom ratu bili su na istoj strani, protiv nacističko-fašističke koalicije Nemačke i Italije.

Treba napomenuti, da je srpski narod demonstracijama i pučem od 27. marta 1941. godine, učinio ruskom narodu veliku uslugu i pomoć.

Naime, zbog neplaniranog napada na Srbiju 06. aprila 1941. godine, Nemačka je odložila već spreman prolećni plan za iznenadni napad na Sovjetski Savez za par meseca. Tako da su krenuli na Rusiju u leto što se pokazalo kao pogrešno jer ih je ubrzo sustigla ruska zima. U Drugom svetskom ratu Srbija je svojim postojanjem na Balkanu dala Rusiji vreme, koje Nemačka vojska više nije mogla da nadoknadi, pogotovo kada su nemačke operacije u Rusiji  ušle u kasnu jesen kada su kiša, sneg i niske temperature umanjili nemačku tehnološku prednost, i uvele ih u siguran poraz.

Žrtve puča

U bombardovanju Beograda 1941. poginulo je 3.000 ljudi. Porušeno je 627 zgrada, veoma oštećeno 1.601 zgrada, delimično oštećeno 6.829 zgrada, uključujući deo zgrade Starog dvora. Prva zgrada koja je stradala bila je Narodna biblioteka u Beogradu, naravno, ne slučajno.Teško je oštećena Vaznesenjska crkva u kojoj je bilo vernika, koji su došli na Vaskršnje jutrenje.

Tako su izvršioci puča proigrali  sudbinu celog  jednog naroda i jedne zemlje. Samo za jednu jedinu noć pučisti su prokockali sve ono što je bilo stvarano od Karađorđevog ustanka 1804. pa sve do 1941. godine.

PROGLAŠENjE NEZAVISNE DRŽAVE HRVATSKE (NDH) USTAŠKO – GENOCIDNE TVOREVINE

Nemačke jedinice su 10. aprila 1941. ušle u Zagreb, neposredno posle toga proglašena je NDH (Nezavisna država Hrvatska). Slavko Kvaternik pročitao je na radiju proglas o uspostavljanju Nezavisne države Hrvatske (NDH).

U Zagrebu su Nemci dočekani sa oduševljenjem koje su pre toga još doživeli samo u Lincu (Hitlerov rodni grad).

RASPARČAVANjE JUGOSLAVIJE

Posle kapitulacije jugoslovenske vojske, Hitler je podelio našu zemlju između Nemačke i njenih saveznika, i doveo na vlast u Srbiji i Hrvatskoj takozvane domaće izdajnike. Nemačka je uzela jedan deo Slovenije i Banat, a Srbija je bila pod nemačkom okupacijom. Italija je dobila jedan deo Slovenije, Dalmaciju, Crnu Goru i Kosovo i Metohiju bez Kosovske Mitrovice i Trepče. Mađarska je okupirala Bačku i Baranju sa Međumurjem. Bugarska je dobila veći deo Makedonije i jugoistočnu Srbiju.

PRIPREMA ZA USTANAK

Celokupnu situaciju komunisti su znali dobro da upotrebe u svoju korist. Još u toku kratkotrajnog aprilskog rata KPJ je preduzela određene mere za odbranu zemlje, pozivajući svoje članstvo da uđe u prve borbene linije za odbranu otadžbine od fašističkih zavojevača.

A da li smo tada razmišljali o Srbima u Bosni, Hrvatskoj, Makedoniji, Sloveniji, i šta će se njima dogoditi?

Ovaj poziv KPJ bio je putokaz svim komunistima da već u danima razbijanja i predavanja jugoslovenske vojske okupatorima počnu prikupljanje i skrivanje oružja i municije “ za predstojeću borbu “ koja se nagoveštavala. Već tada se skoro pri svim partijskim komitetima osnivaju vojne komisije koje su u toku priprema, osim prikupljanja oružja, municije i ostale ratne opreme, obučavale mlađe borce koji nisu služili vojsku, a zatim organizovali tečajeve prve pomoći i slično.

Jedna od najvećih teškoća u radu na pripremama za oružani ustanak bila je podela teritorije Jugoslavije, koju je izvršio okupator.

ŠTA KAŽU ENGLEZI…

„Srbi su ponovo pronašli svoju dušu“, uzviknuo je ser Vinston Čerčil, 27. marta negde oko podneva, kada mu je poslanik Kembel javio da je puč definitivno uspeo. Znao je da će front biti prebačen na Balkan i da će englezi predahnuti od  avionskih napada i razaranja, a to je i paltio engleskim funtama. To ushićenje Srbima neće dugo trajati. Već krajem te iste godine Siton Votson, britanski profesor univerziteta, reći će nešto drugo: „Mi smo ulazak Jugoslavije u rat platili pola miliona funti, pa ne dugujemo Srbima ništa.“

KAO DA NISMO RAZUMELI OKOLINU

Kao da nismo razumeli okolinu (a hrvati odnosno ustaše su to jedva čekali, to naše bunilo i opčinjenost jugoslovenstvom i bratstvom i jedinstvom) i tu videli opasnost, da su sve zemlje sa kojima smo se graničili sem Grčke bili u paktu sa Nemcima… a imali smo opciju neutralnosti, do određenih strateških momenata i napredovanja saveznika.

Kao da smo zaboravili, kako smo osakaćeni izašli iz Velikog rata sa skoro 1.300,000 žrtava. Srbija je u Velikom ratu izgubila 62 odsto muškog stanovništva od 18 do 55 godina, od čega je 60 odsto poginulo, a deset odsto je bilo trajnih invalida. Srbija je u Velikom ratu  „žrtvujući sve za ljubav jedinstvene države pomogla samo Hrvatima i Slovencima, koji bi, da se nisu našli u Jugoslaviji, morali da plaćaju Srbiji ratnu odštetu a ne da je obilato iskorišćavaju“. Ali, za sve to ,,zahvaliće“ nam se naša ,,braća“ ustaše, znamo na koji način… dečijim logorima i sa 700,000 poklanih i izmasakriranih Srba, bacani u jame, rake i krvlju natopljenu Savu. A te zatrpane jame ni danas nisu otvorene.

Taj POKOLj koji nam se desio je stravičan.

Izvršioci puča 27. marta 1941. godine znali su vrlo dobro da je ceo narod bio ponesen osećanjima, dakle srcem, protiv potpisivanja pakta, pa su svesno iskoristili to narodno raspoloženje da bi izvršili jedan čin čije su posledice bile nedogledne za Kraljevinu Jugoslaviju, a naročito za mučenički srpski narod, naravno ne za hrvate i slovence.

Umesto toga, Jugoslavija je upala u rat bez plana, bila uništena, a njen većinski, srpski narod, fizički desetkovan i politički razoren. Pučisti su se razbežali a drugi gledali da iz tog javašluka preuzmu kontrolu ne gledajući na žrtve i svakodnevno razaranje… u toj tmini Srbi su počeli da se dele i preuzimaju novu ideologiju zaboravljajući čak i na oca, brata, crkvu, slavu, pravoslavlje, kraljevinu… sve suprotno od te ideologije bilo je surovo kažnjavano. I tako olakšasmo okupatoru i uđosmo u sramni građanski rat gde je brat brata ubijao (bilo na kojoj strani).

Glavno žarište bilo je slobodna teritorija u Srbiji i Užička Republika, koja je odolevala puna tri meseca ofanzivi Nemaca. Nemci su krenuli punom žestinom tokom oktobra i novembra 1941. godine. Vršili su masovne represije i zverstva nad srpskim stanovništvom.

Radi odmazde, Nemci su izdali naredbu po kojoj će za jednog ubijenog nemačkog vojnika streljati sto Srba. Ta naredba je nažalost primenjivana.

PATNjA U KRALjEVU

Prvi veći masakr desio se u Kraljevu, streljanje nedužnih civila se dogodio u znak odmazde zbog ustaničke aktivnosti u okolini grada, odnosno kako bi se deblokirao grad. Prvi taoci od strane nacista (nemaca) su uzeti 14. oktobra, potom je u noći 15/16. oktobra streljano 1736 ljudi. Ukupno u Kraljevu je streljano oko 2200 nedužnih ljudi.

Odmah ubrzo posle Kraljeva desio se i novi surovi zločin nacista u Kragujevcu

U Kragujevcu su u znaku odmazde zatvorili više od 7000 nedužnih građana i đaka i streljali oko 2.800 građana 21. oktobra 1941. godine, među kojima i cele razrede đaka (decu) kragujevačke gimnazije, zločinci su streljali više od 300 nedužne dece. Kragujevac je bio zavijen u crno, tuga nebeska… surovi genocidni nacisti i fašisti su bili nemilosrdni.

Uzrok ove teške kragujevačke tragedije je možda i nepromišljeni napad udruženih partizana i četnika  na nemačku kolonu na putu između Gornjeg Milanovca i Kragujevca. U tom napadu je poginulo 10 i ranjeno 26 nemačkih vojnika. Kada su se nemački vojnici povukli prema Kragujevcu, vodili su sa sobom i svoje ranjenike, ali su ostavili mrtve vojnike. To je izazvalo još veći bes i težnju za osvetom kod Nemaca.

Nemačka vrhovna komanda donela je sredinom septembra 1941.godine jednu surovu odluku: da za svakog ubijenog nemačkog vojnika strelja 100, a za svakog ranjenog vojnika strelja 50 nevinih ljudi (talaca). Ova odlika saopštena je srpskom narodu putem štampe, radija i plakata. Najčudnije je to što su za sve to znali i partizani i četnici! Ali i taj napad partizana i četnika moramo sa jedne strane razumeti u tom tminom obavijenom vremenu fašističkog pakla.

Evo i detalja koji je nastupio posle napada… koji opisuje tu neopisivu strašnu patnju u Kragujevcu.

Neverovatno, nacisti su krenuli da se svete i nad decom, gde je tu biće i razum čoveka? Ne, to su bile genocidne zveri.

Lazar Pantelić, direktor druge muške gimnazije u Kragujevcu, bio je izdvojen iz grupe za streljanje. Kada je video mnogo svojih đaka, pitao je nemačkog oficira: “Kuda će ova deca? Ja sam njihov direktor. Molim vas, pustite njih, a mene vodite!“ “Ne može“ glasio je odgovor. “Onda meni nije mesto ovde. Meni je mesto sa svojim đacima!“ Otišao je u smrt sa svojim đacima, ostavljajući kod kuće petoro svoje dece.

Jedan od nastavnika, koji je zagrlio dete pored sebe, pre nego što su ga meci presekli po telu, izgovorio je: „Pucajte, ja i dalje držim čas!“.

Uhhh…

U komunstičkom časopisu „Borba” u broju 14 od 15. novembra 1941 o samom streljanju piše:
„Sav taj narod je dovođen u logor opkoljen bodljikavom žicom. Tu su ih čuvali Nemci i nedinjevci. Streljanje je vršeno po grupama od po 50-60 ljudi na pet mesta u gradu. Nemci i nedićevci zajednički su izvodili ljude do gubilišta, tu su im naređivali da kleknu, a zatim bi ih kosili mitraljezom. U toj gužvi uspelo je da pobegne nekoliko ljudi, od kojih je veći broj ranjen. Mnogi od njih su izdahnuli u susednim selima – Drenovcu, Divostinu, Barama…”

Tragično je što broj nedužno stradalih nikada tačno nije utvrđen.

Ali, i ovo moramo znati (i ovo je istorija), da je General Milan Nedić bio zabrinut zbog svega onoga što se dešava u Srbiji, uputio je 2. novembra 1941. godine poruku i opomenu „onima u šumi“ pokušavajući da bar neke od njih urazumi od zla koji donosi fašizam, a on je to najbolje znao kao njihov saradnik. On im je rekao: „Vi vašom bezumnom akcijom izazivate odmazde okupatora. Za jednu nemačku glavu uzima se sto srpskih. Jel to hoćete vi? Želite li vi streljanje srpskog naroda? Kažite šta hoćete? Vi bežite u šumu, a ostavljate nezaštićene svoje mile i drage, roditelje i porodice, selo i grad. Hoćete li njih da dovedete u opasnost?… Šta ste postigli dosadašnjim svojim radom i akcijom? Samo zlo. Samo uništenje. Samo bezbrojne ugašene srpske živote. Samo tešku prolivenu krv. Srpsku krv.“

Srpski narod u okupiranom delu Srbije našao se pred alternativom  da sa partizanima krene u tada besmislenu borbu sa desetostruko jačim protivnikom (okupatorom) do samouništenja (i general Dragoljub Mihajlović je govorio da se sačeka bolje vreme za borbu i otpor, ali su i četnici ušli ubrzo u borbu sa nemcima)  ili da sa generalom Milanom Nedićem (ma koliko hoćemo da ga sklonimo, i on je bio deo tog vremena i imao viziju, kakvu takvu…) krene sa okupatorom  protiv komunističke revolucije (one koja je 1917. i carsku Rusiju razorila) i da na taj način pokuša da spase opasnost od biološkog istrebljenja i opstanka Srba.

Žalosno je što Srbi nisu stali u jedan nacionalani i rodoljubivi stroj, tako su nažalost dobili mogućnost da biraju više formacija (partizani, četnici, nedićevci, ljotićevci i četnici Koste Pećanca), i kad tome dodaš ustaše, nemačke naciste i fašiste… zlo je bilo neminovno. Sve ove formacije imale su i svoje dobre i loše strane. Najtragičnije je da i posle tog Drugog svetskog rata mi Srbi ulazimo u tvorevinu sa onima koji su nam decu klali, ubijali i pili srpsku krv i te iste ponovo nazivamo ,,braćom“ i sve to zaboravljamo sa petokrakom na čelu. Kao omađijani.

Niko nema pravo da za račun neke ideje, političkih interesa ili ideala žrtvuje ceo narod. U Drugom svetskom ratu narod je ipak bio žrtvovan od strane svih srpskih ideoloških formacija. Tu je i tragedija, koja nas je razjedinila… a korene možemo tražiti u jugoslovenstvu i zajedničkoj veštačkoj tvorevini, koja je kulminirala ratovima devedesetih. Mislim da smo svesni danas te zablude, od koje ni danas ne možemo da se oporavimo i od repova koje još vučemo.

U ratovima se žrtvuje vojska da bi se zaštitio narod, a u revoluciji se to radi obrnuto. Komunisti su, međutim, produžili svojim putem. Njima nije bilo stalo ni do naroda ni do njegove slobode. Zaneti iluzijama i pohlepni na vlast, oni su, bezobzirno gazeći preko hiljada žrtava nedužnih ljudi i preko zgarišta srpskih sela i gradova, uporno išli svojim putem – ostvarivali svoju revoluciju za svoje interese koje će iskoristiti posle rata, što se  pokazalo kao tačno (na žalost, za nas SRBE).

Isto tako, dobro se znalo kakva nam je strategija i vojna opremljenost, u tom trenutku kao da smo bili omađijani, nismo znali šta je cilj i želja vekovna hrvata (oni su to najbolje iskoristili u svoju korist, a mi i posle rata sa njima u bratstvo u krvavom zagrljaju, koji bi to narod prihvatio i svo stradalaštvo zversko zaboravio?)… mislim da je smer sigurnog stradanja dosta jasan kao i cilj male mase nesvesnih ljudi koji su narod odveli u sigurno stradanje… da li je u to vreme neko brinuo o Srbima u Hrvatskoj, a znalo se za Jasenovac, Gradišku, Pag, Jadovno… srpsko masovno stradalaštvo, neki ,,Tito“ je tamo bio, naravno o tome se ćutalo (najtragičnije što se i danas se ćuti), jedini spas tim ljudima  bio je jedino u takozvanoj ,,Nedićevoj Srbiji“ tamo im je bio jedini spas, to je činjenica, i danas ga pojedini zbog toga nazivaju ,,srpskom majkom“. Na kraju sve su to iskoristili mudro oni Srbi koji nisu voleli da se nazivaju SRBI već jugosloveni i oni koji nisu bili SRBI!!! 

Lažu oni koji kažu da je narod ko i trava – kosiš ga, a on se podmlađuje (kako reče Milutin). Šta će ti država, polja, oranice, sela… ako nemaš narod. A iskustvo u stradanju nam je ogromno, A GDE NAM JE PAMET da sve to olako prihvatimo, a pameti je svakako bilo?

Zbog čega je to tako, ostaje veliko pitanje… da bi to vreme fašističkog i nacističkog zla razumeli, moramo svo to vreme sagledati iz više uglova i okolnosti u kojima smo se nalazili, a ne da stanemo iza ljudi koji nisu želeli da se nazivaju Srbima (jugosloveni) i iza onih koji nisu bili Srbi (hrvati) a brinuli su o svom narodu i naravno imali strategiju i cilj koji je danas vidljiv.

Naravno, lako je danas govoriti iz ove perspektive… ali ovo su danas činjenice, koje moramo znati i sve to drugačije sagledavati, ne sigurno onako kao u komunističkom periodu, gde se dosta toga previdelo i namerno prećutalo, zarad ponovnog ,,bratstva i jedinstva“, koje je trajalo do novog srpskog stradalaštva, krvoprolića i genocida.

Neponovilo se!

Da ne zaboravimo i na 20. oktobar 1944. i oslobađanje Beograda, to je  jedana od najvećih i najznačajnijih bitaka na Balkanu u Drugom svetskom ratu. Operacija je trajala od 12. do 20. oktobra 1944. godine i predstavljala je deo plana Crvene armije i  NOVJ, nadovezujući se bez zastoja na operacije u istočnoj Srbiji i nastavljajući se gonjenjem neprijatelja kroz Srem, što i nije iskreno bilo potrebno, znalo se da Sovjetska vojska samo što nije ušla u Srem, a Ruse niko nije mogao da zaustavi.

Par reči i o Sremskom frontu, da bi razumeli suštinu stradalaštva… Na Sremskom frontu, koji se prostirao od Dunava do Bosuta, vođene su žestoke borbe. Marta 1945. godine u Srbiji je mobilisano preko 250 000 mladića i devojaka, koji će svoje prve ratne okršaje doživeti na Sremskom frontu.

Srpska vojska nije imala iskustva u vođenju frontalne borbe, pa su zato stradali brojni srpski mladići (preko 14000), tek mobilisani borci Srbije (deca koja nisu ni znala šta je puška), poginulo je i oko 1200 Rusa i oko 600 bugarskih vojnika.

Ima tvrdnji koje govore da je stradalo i do 30000 Srba na Sremskom frontu.

Snage za proboj Sremskog fronta su najvećim delom prikupljane u Srbiji i to nasilnom mobilizacijom (deca su bila preplašena, neiskusna i bez vojne obuke).

Svakako, hvala Ruskoj braći koji su nas branili i gonili okupatora fašističkog iz Srbije, da njih nije bilo ko zna kako bi Beogradi i cela Srbija bili razoreni pri povlačenju okupatora!

Definitivno, najveće zlo koje se desilo čovečanstvu je brutalni nacizam i fašizam!

Krvavo kragujevačko stradalaštvo najbolje je opisala naša Desanka

Krvava bajka je pesma koju je srpska pesnikinja Desanka Maksimović napisala 1941. godine nakon što je čula detalje masakra koje su nemačke okupatorske snage izvele u Kragujevcu, odnosno kako su žrtve masakra bili celi razredi gimnazijalaca. 

Pesma je objavljena tek nakon završetka Drugog svetskog rata.

Veliki školski čas se od 1971. godine održava svake godine kraj spomenika streljanim đacima i profesorima u Šumaricama svakog 21. oktobra.

Veliki školski čas opominje na ljudskost i patnju, koju ne smemo zaboraviti!!!

Retorsko pitanje

Do današnjeg dana prećutkuje se odgovor na pitanje – da li je bilo pametno ući u rat sa dosta nadmoćnijom vojskom (sigurno jednom od najjače na svetu), a dobro se znalo kakvo nam je okruženje i da smo u zajednici imali hrvate, i da su i Rusi imali neki vid sporazuma sa Nemcima.

Isto tako, dobro se znalo kakva nam je strategija i vojna opremljenost… mislim da je smer sigurnog stradanja dosta jasan kao i cilj male mase nesvesnih ljudi koji su narod odveli u sigurno stradanje… i na kraju sve su to iskoristili mudro oni Srbi koji nisu voleli da se nazivaju SRBI!!!

Za ulazak u rat ipak je trebalo sačekati bolje i pogodnije vreme.

Lažu oni koji kažu da je narod ko i trava – kosiš ga, a on se podmlađuje (kako reče Milutin). Šta će ti država, polja, oranice, sela… ako nemaš narod. A iskustvo u stradanju nam je ogromno, A GDE NAM JE PAMET da sve to olako prihvatimo, a pameti je svakako bilo?

Zbog čega je to tako, ostaje veliko pitanje…

TRAGIČNO JE ŠTO NI DANAS NEMAMO POPISANE ŽRTVE, NEMAMO NI MAUZOLEJ, NISMO SMOGLI SNAGE NI DA ZATRAŽIMO OD DžELATA RATNU ODŠTETU!

KO NAM JE KRIV?

KRIVI SMO MI…

ZLO NACIZMA I FAŠIZMA

Apel… Žalosno je danas videti kako pojedine individue kače po svojim FB profilima i žvrljaju po fasadama zgrada simbole fašizma i nacizma （Hitler, kukasti krst, nacistički pozdrav…).

Žalosno je danas videti kako pojedine individue kače po svojim FB profilima i žvrljaju po fasadama zgrada simbole fašizma i nacizma （Hitler, kukasti krst, nacistički podrav…).

Pitam se da li smo uopšte svesni kakvo zlo nama Srbima su nam naneli nacisti i fašisti. Izgleda da ništa ne znaju o zlu nacizma i fašizma.

Da li znamo da su pod tim simbolima ustaše klale našu decu i rod?
Zar zaboravljamo i zlo koje su nam priredili na današnji dan u Kragujevcu, kada su i decu (đake) streljale genocidne nacističke i fašističke zveri.

Kao urednika sajta Srpska istorija i kao nastavnika istorije ta pojava me dosta brine.
Zar mi nemamo naše simbole (zastave, grbove, generale, kraljeve, careve, patrijarhe, pozdrav sa spojena tri prsta…)?

Što dalje od tih surovih ideologija i simbola, koje nam ništa dobro nisu donele… sem ubistva, patnju i razaranja.

Okupimo se i ujedinimo se oko svoje istorije i simbola, to nama pripada, to smo mi.

Da li je moglo biti sve dugačije… U vremenu najvećeg zla koje se desilo čovečanstvu, u vremenu brutalnog nacizam i fašizam! !????

Nekada moramo i politiku da razumemo, iz današnjeg gledišta znamo ko je i kako se ponaša NATO, EU… probali smo i ratom, i čak i tada prkosili (znamo kako smo prošli)… najlakše je objaviti nekome rat i ginuti, ali je ipak pametnije pregovarati i sačuvati narod. Ne zaboravite sve manje nas je, a i dalje se delimo. Ali, to je već druga teme.

Znam i da je lako biti general posle bitke… ali, ovo su samo surove činjenice.

Priredio – Đorđe Bojanić, prof. istorije i glavni urednik sajta Srpska istorija