Бојанић: СУРОВА 1941. ПО СРПСКИ НАРОД, КАКО ЈЕ СВЕ ПОЧЕЛО И ДО ЧЕГА НАС ЈЕ ДОВЕЛО…

Док је Други светски рат у Европи буктао и односио људске жртве, ми као да то зло нисмо разумели и олако ушли у разарање, страдалаштво, поделе и братоубилачки рат. Као да смо заборавили да смо Срби. Да ли смо ми лоше разумели окружење или је окружење искористило прилику… да би све ово разумели морамо бити сурово искрени. А све док не будемо имали трезвени приступ делићемо се и даље, а сви смо само СРБИ!

Пропали пакт

Под притиском фашистичких сила Краљевина Југославија је 25. марта 1941.год приступила савезу Немачке, Италије и Јапана (Тројни пакт), односно потписују бечки протокол.

У Бечком дворцу Белеведере, у жутој дворани, по одлуци Крунског савета 25. марта 1941.год, Драгиша Цветковић и Александар Цинцар-Марковић потписали су  протокол односно уговор  и тако је Краљевина Југославија  постигла своју војну неутралност али  је самим тим и делимично приступила  Тројном пакту сила Осовине.

У посебним нотама које су потписали министар иностраних послова Немачке Рибентроп и министар иностраних послова Италије Ћано, потврдили су да поштују сувереност и територијални интегритет Југославије. Утврђено је и да се неће постављати никакав захтев  за војну помоћ, да Силе осовина за време рата неће Југославији подносити захтев за одобравање пролаза трупа или транспорта преко југословенске територије, да ће при новом одређивању граница на Балкану водити рачуна о интересу Југославије када је у питању територијална веза са Егејским морем и проширивањем њеног суверенитета на град и луку Солун. Договорено је да се ове одлуке чувају у строгој тајности .

“БОЉЕ  РАТ НЕГО  ПАКТ! БОЉЕ  ГРОБ  НЕГО  РОБ!“

Кнез Павле Карађорђевић и влада Цветковић–Мачек су сматрали да ће Југославија тако очувати свој положај. Догађаји који су уследили су то и оправдали. Два дана касније, 27.марта, десио се војни удар (који је за последицу имао рат).

На хиљаде људи демонстрирало је улицама Краљевине Југославије и узвикивали  пароле – ,,БОЉЕ  РАТ НЕГО  ПАКТ! БОЉЕ  ГРОБ  НЕГО  РОБ!“ .

Клицало се и ,,ХОЋЕМО САВЕЗ СА РУСИЈОМ“ , ,,Совјетска Русија“ која је тад била у савезу са Хитлером (имала уговор о међусобном ненападању).

Против пакта била је Православна црква на челу са патријархом Гаврилом Дожићем.

Срушена је влада, похапшени су министри, свргнуто Намесништво, а краљ Петар II Карађорђевић проглашен пунолетним, шест месеци пре свог осамнаестог рођендана.

Преврат (пуч) од 27. марта 1941. године који је извела завереничка група високих официра Југословенске војске на челу са бригадним генералом војног ваздухопловства Боривојем Мирковићем и генералима повезаним са једним  делом   југословенске буржоазије и енглеском обавештајном службом која је све то финансирала новцем са око 500.000 фунти (међу којима је било искрених и убеђених родољуба и антифашиста), била је у исто време и одраз револуционарног расположења  радничке класе, као и  свих осталих родољубивих демократских и антифашистички расположених снага. Енглези су тражили нови фронт да би се ослободили од непрестаних напада Немаца (који су непрестано до тада бомбардовали Енглеске градове, Ковентри, Лондон…) то је било најлакше одрадити на Балкану.

Мотив Британаца да режирају ове догађаје најбоље илуструје савременик председника владе у Лондону Лидл Харт који је написао: „Черчил је постао велики само зато што је умео да за живот једног Енглеза жртвује читаве народе, што је иначе црвена нит британске спољне политике.“

27. марта 1941. ујутру, Радио Београд објавио је једну необичну, важну и значајну вест – да је малолетни краљ Петар II збацио своје намеснике, узео власт y своје руке и мандат за састав владе поверио армијском ђенералу Душану Симовићу.

Лажна вест и ,,краљев“ говор  

Радио Београд је, 27. марта 1941. ујутро, објавио једну необичну, важну и значајну вест – да је малолетни краљ Петар II збацио своје намеснике, узео власт y своје руке и мандат за састав владе поверио армијском генералу, Душану Симовићу.

Иако је последњих дана марта владало једно напето расположење, па се могло свашта очекивати, многи слушаоци посумњали су y истинитост ове вести. Али, ускоро, и они су престали да сумњају када су преко радија чули глас младога краља Петра II како чита своју прокламацију.

Међутим, нити је краљ збацио своје намеснике, нити је узео власт y своје руке, нити је поверио мандат Симовићу, а најмање да је читао на радију своју прокламацију. Све је то била лаж, превара, фалсификат, једна ретко дрска, гангстерски изведена мистификација од извесних лица, која су хтела, послуживши се недозвољено Краљевим именом, преокрет у своју комунистичку корист. 

Краљев говор преко радија  Београд био је фалсификат. Тај говор, без знања Краљевог, одржао је капетан Јаков Јововић. Он је касније,у току рата, причао о том говору и проклињао је дан 27.март, као и оне који су пуч извели.

Циљ не бира средства

Њихов циљ био је  да сруше закониту владу и узму власт y своје руке, да откажу један међународни акт, који је наша влада морала потписати како би избегла рат и сигурну катастрофу; да изазову Хитлера да нас нападне, али не y циљу да са њиме ратују, већ само да «маркирају рат», да га пусте да нам уђе y кућу, да је запали и уништи, а они да седну y авионе, да понесу са собом народну златну имовину и оду у свет да је тамо расипају.

Лаж се проглашава истином, лудост мудрошћу, неваљалство врлином, а кукавичлук хероизмом. 27. март се славио као највећи национални празник. Образују се национална удружења под његовим именом.

27. март  1941. био је можда и  најцрњи дан историје српског народа.

Према најновијим сазнањима одређену улогу имала је и КГБ преко Мустафе Голубића и Коминтерне.

Догађаји 27. марта 1941. којима је срушена влада и Намесништво и изабрана нова влада с генералом Душаном Симовићем, прекинули су ланац Хитлеровог лаког покоравања европских држава и у демократском свету изазвали дивљење према народу који је раскинуо пакт и паролама  “Боље рат него пакт“ и “Боље гроб него роб“ повратио своје “назови“ достојанство и почео исписивати нове странице савремене историје које ће се показати као доста лоше за наш народ.

Излазак из илегале

Тај догађај, као и Априлски рат, извукао је Југославију из анонимности и на њу скренуо пажњу целокупне светске јавности.

„Срби су поново пронашли своју душу“, узвикнуо је сер Винстон Черчил, 27. марта негде око поднева, када му је посланик Кембел јавио да је пуч дефинитивно успео.

То усхићење Србима неће дуго трајати. Већ крајем те исте године Вотсон, британски професор универзитета, рећи ће нешто друго: „Ми смо смо улазак Југославије у рат платили пола милиона фунти, па не дугујемо Србима ништа.“

Мало људи је говорило да је то изазивање најјаче војске света и да је пораз неминован. Упркос свим сазнањима о неспремности Хрвата и свих мањина да се боре, о застарелости војне стратегије и технике, неоствареној мобилизацији, ипак веровало се у митску и ирационалну представу о српском војнику, непобедивом кад брани своју отаџбину.

Као да нисмо разумели околину и ту видели опасност, да су све земље са којима смо се граничили сем Грчке били у пакту са Немцима… а имали смо опцију неутралности.

Извршиоци пуча 27. марта 1941. године знали су врло добро да је цео народ био понесен осећањима, дакле срцем, против потписивања пакта, па су свесно искористили то народно расположење да би извршили један чин чије су последице биле недогледне за Краљевину Југославију, а нарочито за мученички српски народ.

Комунистичком акцијом (која је до тог тренутка била у илегали) у манифестацијама и демонстрацијама 27. марта руководио је штаб у коме су се налазили Милован Ђилас, Раде Кончар, Светозар Вукмановић-Темпо и Цана Бабовић. На митинзима су говорили Лола Рибар, Рифат Бурџевић, Раде Кончар, Сима Милошевић, Ђорђе Јовановић, Владо Поповић и други.

Рат ушао на широм отворена врата

Одлука о нападу донета је 27. марта, по вестима првим из Београда Адолф Хитлер је нагласио да је Југославија одувек била несигуран фактор, посебно Срби који су непријатељи Немаца. Због тога је одлучио да се Југославија разбије и војнички и као држава и да се удари немилосрдном жестином и муњевитом брзином. Југословенска војска је била растројена и неспремна за борбу.

Као погрешном се показала одлука да се брани цела држава, јер војни врх није хтео да озваничи неспремност Хрвата.

У војсци су се налазили многи агенти Немачке и Италије, који су уносили забуну и вршили саботаже. Многи официри нису хтели да се боре. Хитлер је напао Југославију без објаве рата.

Напад је почео без објаве рата 5. априла у 22 часа, препадом на граничне карауле. Око два ноћу Немци су заузели Сипски канал на Дунаву, а око пет и десет бомбардовани су и аеродроми.

Изненађење је у потпуности успело.У бомбардовању 6. априла 1941. године страдала је и Народна библиотека у Београду

Рат је завршен за дванаест дана, а југословенска војска се распала као и држава. Споразум о примирју (капитулацији) потписан је 17. априла 1941. године.

Велика Српска помоћ Русима да се припреме за рат

Срби и Руси су и у Другом светском рату били су на истој страни, против нацистичко-фашистичке коалиције Немачке и Италије.

Треба напоменути, да је српски народ демонстрацијама и пучем од 27. марта 1941. године, учинио руском народу велику услугу и помоћ.

Наиме, због непланираног напада на Србију 06. априла 1941. године, Немачка је одложила већ спреман пролећни план за изненадни напад на Совјетски Савез за пар месеца. Тако да су кренули на Русију у лето што се показало као погрешно јер их је убрзо сустигла руска зима. У Другом светском рату Србија је својим постојањем на Балкану дала Русији време, које Немачка војска више није могла да надокнади, поготово када су немачке операције у Русији  ушле у касну јесен када су киша, снег и ниске температуре умањили немачку технолошку предност, и увеле их у сигуран пораз.

Жртве пуча

У бомбардовању Београда 1941. погинуло је 3.000 људи. Порушено је 627 зграда, веома оштећено 1.601 зграда, делимично оштећено 6.829 зграда, укључујући део зграде Старог двора. Прва зграда која је страдала била је Народна библиотека у Београду, наравно, не случајно.Тешко је оштећена Вазнесењска црква у којој је било верника, који су дошли на Васкршње јутрење.

Тако су извршиоци пуча проиграли  судбину целог  једног народа и једне земље. Само за једну једину ноћ пучисти су прокоцкали све оно што је било стварано од Карађорђевог устанка 1804. па све до 1941. године.

ПРОГЛАШЕЊЕ НЕЗАВИСНЕ ДРЖАВЕ ХРВАТСКЕ (НДХ) УСТАШКО – ГЕНОЦИДНЕ ТВОРЕВИНЕ

Немачке јединице су 10. априла 1941. ушле у Загреб, непосредно после тога проглашена је НДХ (Независна држава Хрватска). Славко Кватерник прочитао је на радију проглас о успостављању Независне државе Хрватске (НДХ).

У Загребу су Немци дочекани са одушевљењем које су пре тога још доживели само у Линцу (Хитлеров родни град).

РАСПАРЧАВАЊЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ

После капитулације југословенске војске, Хитлер је поделио нашу земљу између Немачке и њених савезника, и довео на власт у Србији и Хрватској такозване домаће издајнике. Немачка је узела један део Словеније и Банат, а Србија је била под немачком окупацијом. Италија је добила један део Словеније, Далмацију, Црну Гору и Косово и Метохију без Косовске Митровице и Трепче. Мађарска је окупирала Бачку и Барању са Међумурјем. Бугарска је добила већи део Македоније и југоисточну Србију.

ПРИПРЕМА ЗА УСТАНАК

Целокупну ситуацију комунисти су знали добро да употребе у своју корист. Још у току краткотрајног априлског рата КПЈ је предузела одређене мере за одбрану земље, позивајући своје чланство да уђе у прве борбене линије за одбрану отаџбине од фашистичких завојевача.

А да ли смо тада размишљали о Србима у Босни, Хрватској, Македонији, Словенији, и шта ће се њима догодити?

Овај позив КПЈ био је путоказ свим комунистима да већ у данима разбијања и предавања југословенске војске окупаторима почну прикупљање и скривање оружја и муниције “ за предстојећу борбу “ која се наговештавала. Већ тада се скоро при свим партијским комитетима оснивају војне комисије које су у току припрема, осим прикупљања оружја, муниције и остале ратне опреме, обучавале млађе борце који нису служили војску, а затим организовали течајеве прве помоћи и слично.

Једна од највећих тешкоћа у раду на припремама за оружани устанак била је подела територије Југославије, коју је извршио окупатор.

ШТА КАЖУ ЕНГЛЕЗИ…

„Срби су поново пронашли своју душу“, узвикнуо је сер Винстон Черчил, 27. марта негде око поднева, када му је посланик Кембел јавио да је пуч дефинитивно успео. Знао је да ће фронт бити пребачен на Балкан и да ће енглези предахнути од  авионских напада и разарања, а то је и палтио енглеским фунтама. То усхићење Србима неће дуго трајати. Већ крајем те исте године Ситон Вотсон, британски професор универзитета, рећи ће нешто друго: „Ми смо улазак Југославије у рат платили пола милиона фунти, па не дугујемо Србима ништа.“

КАО ДА НИСМО РАЗУМЕЛИ ОКОЛИНУ

Као да нисмо разумели околину (а хрвати односно усташе су то једва чекали, то наше бунило и опчињеност југословенством и братством и јединством) и ту видели опасност, да су све земље са којима смо се граничили сем Грчке били у пакту са Немцима… а имали смо опцију неутралности, до одређених стратешких момената и напредовања савезника.

Као да смо заборавили, како смо осакаћени изашли из Великог рата са скоро 1.300,000 жртава. Србија је у Великом рату изгубила 62 одсто мушког становништва од 18 до 55 година, од чега је 60 одсто погинуло, а десет одсто је било трајних инвалида. Србија је у Великом рату  „жртвујући све за љубав јединствене државе помогла само Хрватима и Словенцима, који би, да се нису нашли у Југославији, морали да плаћају Србији ратну одштету а не да је обилато искоришћавају“. Али, за све то ,,захвалиће“ нам се наша ,,браћа“ усташе, знамо на који начин… дечијим логорима и са 700,000 покланих и измасакрираних Срба, бацани у јаме, раке и крвљу натопљену Саву. А те затрпане јаме ни данас нису отворене.

Тај ПОКОЉ који нам се десио је стравичан.

Извршиоци пуча 27. марта 1941. године знали су врло добро да је цео народ био понесен осећањима, дакле срцем, против потписивања пакта, па су свесно искористили то народно расположење да би извршили један чин чије су последице биле недогледне за Краљевину Југославију, а нарочито за мученички српски народ, наравно не за хрвате и словенце.

Уместо тога, Југославија је упала у рат без плана, била уништена, а њен већински, српски народ, физички десеткован и политички разорен. Пучисти су се разбежали а други гледали да из тог јавашлука преузму контролу не гледајући на жртве и свакодневно разарање… у тој тмини Срби су почели да се деле и преузимају нову идеологију заборављајући чак и на оца, брата, цркву, славу, православље, краљевину… све супротно од те идеологије било је сурово кажњавано. И тако олакшасмо окупатору и уђосмо у срамни грађански рат где је брат брата убијао (било на којој страни).

Главно жариште било је слободна територија у Србији и Ужичка Република, која је одолевала пуна три месеца офанзиви Немаца. Немци су кренули пуном жестином током октобра и новембра 1941. године. Вршили су масовне репресије и зверства над српским становништвом.

Ради одмазде, Немци су издали наредбу по којој ће за једног убијеног немачког војника стрељати сто Срба. Та наредба је нажалост примењивана.

ПАТЊА У КРАЉЕВУ

Први већи масакр десио се у Краљеву, стрељање недужних цивила се догодио у знак одмазде због устаничке активности у околини града, односно како би се деблокирао град. Први таоци од стране нациста (немаца) су узети 14. октобра, потом је у ноћи 15/16. октобра стрељано 1736 људи. Укупно у Краљеву је стрељано око 2200 недужних људи.

Одмах убрзо после Краљева десио се и нови сурови злочин нациста у Крагујевцу

У Крагујевцу су у знаку одмазде затворили више од 7000 недужних грађана и ђака и стрељали око 2.800 грађана 21. октобра 1941. године, међу којима и целе разреде ђака (децу) крагујевачке гимназије, злочинци су стрељали више од 300 недужне деце. Крагујевац је био завијен у црно, туга небеска… сурови геноцидни нацисти и фашисти су били немилосрдни.

Узрок ове тешке крагујевачке трагедије је можда и непромишљени напад удружених партизана и четника  на немачку колону на путу између Горњег Милановца и Крагујевца. У том нападу је погинуло 10 и рањено 26 немачких војника. Када су се немачки војници повукли према Крагујевцу, водили су са собом и своје рањенике, али су оставили мртве војнике. То је изазвало још већи бес и тежњу за осветом код Немаца.

Немачка врховна команда донела је средином септембра 1941.године једну сурову одлуку: да за сваког убијеног немачког војника стреља 100, а за сваког рањеног војника стреља 50 невиних људи (талаца). Ова одлика саопштена је српском народу путем штампе, радија и плаката. Најчудније је то што су за све то знали и партизани и четници! Али и тај напад партизана и четника морамо са једне стране разумети у том тмином обавијеном времену фашистичког пакла.

Ево и детаља који је наступио после напада… који описује ту неописиву страшну патњу у Крагујевцу.

Невероватно, нацисти су кренули да се свете и над децом, где је ту биће и разум човека? Не, то су биле геноцидне звери.

Лазар Пантелић, директор друге мушке гимназије у Крагујевцу, био је издвојен из групе за стрељање. Када је видео много својих ђака, питао је немачког официра: “Куда ће ова деца? Ја сам њихов директор. Молим вас, пустите њих, а мене водите!“ “Не може“ гласио је одговор. “Онда мени није место овде. Мени је место са својим ђацима!“ Отишао је у смрт са својим ђацима, остављајући код куће петоро своје деце.

Један од наставника, који је загрлио дете поред себе, пре него што су га меци пресекли по телу, изговорио је: „Пуцајте, ја и даље држим час!“.

Уххх…

У комунстичком часопису „Борба” у броју 14 од 15. новембра 1941 о самом стрељању пише:
„Сав тај народ је довођен у логор опкољен бодљикавом жицом. Ту су их чували Немци и недињевци. Стрељање је вршено по групама од по 50-60 људи на пет места у граду. Немци и недићевци заједнички су изводили људе до губилишта, ту су им наређивали да клекну, а затим би их косили митраљезом. У тој гужви успело је да побегне неколико људи, од којих је већи број рањен. Многи од њих су издахнули у суседним селима – Дреновцу, Дивостину, Барама…”

Трагично је што број недужно страдалих никада тачно није утврђен.

Али, и ово морамо знати (и ово је историја), да је Генерал Милан Недић био забринут због свега онога што се дешава у Србији, упутио је 2. новембра 1941. године поруку и опомену „онима у шуми“ покушавајући да бар неке од њих уразуми од зла који доноси фашизам, а он је то најбоље знао као њихов сарадник. Он им је рекао: „Ви вашом безумном акцијом изазивате одмазде окупатора. За једну немачку главу узима се сто српских. Јел то хоћете ви? Желите ли ви стрељање српског народа? Кажите шта хоћете? Ви бежите у шуму, а остављате незаштићене своје миле и драге, родитеље и породице, село и град. Хоћете ли њих да доведете у опасност?… Шта сте постигли досадашњим својим радом и акцијом? Само зло. Само уништење. Само безбројне угашене српске животе. Само тешку проливену крв. Српску крв.“

Српски народ у окупираном делу Србије нашао се пред алтернативом  да са партизанима крене у тада бесмислену борбу са десетоструко јачим противником (окупатором) до самоуништења (и генерал Драгољуб Михајловић је говорио да се сачека боље време за борбу и отпор, али су и четници ушли убрзо у борбу са немцима)  или да са генералом Миланом Недићем (ма колико хоћемо да га склонимо, и он је био део тог времена и имао визију, какву такву…) крене са окупатором  против комунистичке револуције (оне која је 1917. и царску Русију разорила) и да на тај начин покуша да спасе опасност од биолошког истребљења и опстанка Срба.

Жалосно је што Срби нису стали у један националани и родољубиви строј, тако су нажалост добили могућност да бирају више формација (партизани, четници, недићевци, љотићевци и четници Косте Пећанца), и кад томе додаш усташе, немачке нацисте и фашисте… зло је било неминовно. Све ове формације имале су и своје добре и лоше стране. Најтрагичније је да и после тог Другог светског рата ми Срби улазимо у творевину са онима који су нам децу клали, убијали и пили српску крв и те исте поново називамо ,,браћом“ и све то заборављамо са петокраком на челу. Као омађијани.

Нико нема право да за рачун неке идеје, политичких интереса или идеала жртвује цео народ. У Другом светском рату народ је ипак био жртвован од стране свих српских идеолошких формација. Ту је и трагедија, која нас је разјединила… а корене можемо тражити у југословенству и заједничкој вештачкој творевини, која је кулминирала ратовима деведесетих. Мислим да смо свесни данас те заблуде, од које ни данас не можемо да се опоравимо и од репова које још вучемо.

У ратовима се жртвује војска да би се заштитио народ, а у револуцији се то ради обрнуто. Комунисти су, међутим, продужили својим путем. Њима није било стало ни до народа ни до његове слободе. Занети илузијама и похлепни на власт, они су, безобзирно газећи преко хиљада жртава недужних људи и преко згаришта српских села и градова, упорно ишли својим путем – остваривали своју револуцију за своје интересе које ће искористити после рата, што се  показало као тачно (на жалост, за нас СРБЕ).

Исто тако, добро се знало каква нам је стратегија и војна опремљеност, у том тренутку као да смо били омађијани, нисмо знали шта је циљ и жеља вековна хрвата (они су то најбоље искористили у своју корист, а ми и после рата са њима у братство у крвавом загрљају, који би то народ прихватио и сво страдалаштво зверско заборавио?)… мислим да је смер сигурног страдања доста јасан као и циљ мале масе несвесних људи који су народ одвели у сигурно страдање… да ли је у то време неко бринуо о Србима у Хрватској, а знало се за Јасеновац, Градишку, Паг, Јадовно… српско масовно страдалаштво, неки ,,Тито“ је тамо био, наравно о томе се ћутало (најтрагичније што се и данас се ћути), једини спас тим људима  био je једино у такозваној ,,Недићевој Србији“ тамо им је био једини спас, то је чињеница, и данас га поједини због тога називају ,,српском мајком“. На крају све су то искористили мудро они Срби који нису волели да се називају СРБИ већ југословени и они који нису били СРБИ!!! 

Лажу они који кажу да је народ ко и трава – косиш га, а он се подмлађује (како рече Милутин). Шта ће ти држава, поља, оранице, села… ако немаш народ. А искуство у страдању нам је огромно, А ГДЕ НАМ ЈЕ ПАМЕТ да све то олако прихватимо, а памети је свакако било?

Због чега је то тако, остаје велико питање… да би то време фашистичког и нацистичког зла разумели, морамо сво то време сагледати из више углова и околности у којима смо се налазили, а не да станемо иза људи који нису желели да се називају Србима (југословени) и иза оних који нису били Срби (хрвати) а бринули су о свом народу и наравно имали стратегију и циљ који је данас видљив.

Наравно, лако је данас говорити из ове перспективе… али ово су данас чињенице, које морамо знати и све то другачије сагледавати, не сигурно онако као у комунистичком периоду, где се доста тога превидело и намерно прећутало, зарад поновног ,,братства и јединства“, које је трајало до новог српског страдалаштва, крвопролића и геноцида.

Непоновило се!

Да не заборавимо и на 20. октобар 1944. и ослобађање Београда, то је  једана од највећих и најзначајнијих битака на Балкану у Другом светском рату. Операција је трајала од 12. до 20. октобра 1944. године и представљала је део плана Црвене армије и  НОВЈ, надовезујући се без застоја на операције у источној Србији и настављајући се гоњењем непријатеља кроз Срем, што и није искрено било потребно, знало се да Совјетска војска само што није ушла у Срем, а Русе нико није могао да заустави.

Пар речи и о Сремском фронту, да би разумели суштину страдалаштва… На Сремском фронту, који се простирао од Дунава до Босута, вођене су жестоке борбе. Марта 1945. године у Србији је мобилисано преко 250 000 младића и девојака, који ће своје прве ратне окршаје доживети на Сремском фронту.

Српска војска није имала искуства у вођењу фронталне борбе, па су зато страдали бројни српски младићи (преко 14000), тек мобилисани борци Србије (деца која нису ни знала шта је пушка), погинуло је и око 1200 Руса и око 600 бугарских војника.

Има тврдњи које говоре да је страдало и до 30000 Срба на Сремском фронту.

Снаге за пробој Сремског фронта су највећим делом прикупљане у Србији и то насилном мобилизацијом (деца су била преплашена, неискусна и без војне обуке).

Свакако, хвала Руској браћи који су нас бранили и гонили окупатора фашистичког из Србије, да њих није било ко зна како би Београди и цела Србија били разорени при повлачењу окупатора!

Дефинитивно, највеће зло које се десило човечанству је брутални нацизам и фашизам!

Крваво крагујевачко страдалаштво најбоље је описала наша Десанка

Крвава бајка је песма коју је српска песникиња Десанка Максимовић написала 1941. године након што је чула детаље масакра које су немачке окупаторске снаге извеле у Крагујевцу, односно како су жртве масакра били цели разреди гимназијалаца. 

Песма је објављена тек након завршетка Другог светског рата.

Велики школски час се од 1971. године одржава сваке године крај споменика стрељаним ђацима и професорима у Шумарицама сваког 21. октобра.

Велики школски час опомиње на људскост и патњу, коју не смемо заборавити!!!

Реторско питање

До данашњег дана прећуткује се одговор на питање – да ли је било паметно ући у рат са доста надмоћнијом војском (сигурно једном од најјаче на свету), а добро се знало какво нам је окружење и да смо у заједници имали хрвате, и да су и Руси имали неки вид споразума са Немцима.

Исто тако, добро се знало каква нам је стратегија и војна опремљеност… мислим да је смер сигурног страдања доста јасан као и циљ мале масе несвесних људи који су народ одвели у сигурно страдање… и на крају све су то искористили мудро они Срби који нису волели да се називају СРБИ!!!

За улазак у рат ипак је требало сачекати боље и погодније време.

Лажу они који кажу да је народ ко и трава – косиш га, а он се подмлађује (како рече Милутин). Шта ће ти држава, поља, оранице, села… ако немаш народ. А искуство у страдању нам је огромно, А ГДЕ НАМ ЈЕ ПАМЕТ да све то олако прихватимо, а памети је свакако било?

Због чега је то тако, остаје велико питање…

ТРАГИЧНО ЈЕ ШТО НИ ДАНАС НЕМАМО ПОПИСАНЕ ЖРТВЕ, НЕМАМО НИ МАУЗОЛЕЈ, НИСМО СМОГЛИ СНАГЕ НИ ДА ЗАТРАЖИМО ОД ЏЕЛАТА РАТНУ ОДШТЕТУ!

КО НАМ ЈЕ КРИВ?

КРИВИ СМО МИ…

ЗЛО НАЦИЗМА И ФАШИЗМА

Апел… Жалосно је данас видети како поједине индивидуе каче по својим ФБ профилима и жврљају по фасадама зграда симболе фашизма и нацизма （Хитлер, кукасти крст, нацистички поздрав…).

Жалосно је данас видети како поједине индивидуе каче по својим ФБ профилима и жврљају по фасадама зграда симболе фашизма и нацизма （Хитлер, кукасти крст, нацистички подрав…).

Питам се да ли смо уопште свесни какво зло нама Србима су нам нанели нацисти и фашисти. Изгледа да ништа не знају о злу нацизма и фашизма.

Да ли знамо да су под тим симболима усташе клале нашу децу и род?
Зар заборављамо и зло које су нам приредили на данашњи дан у Крагујевцу, када су и децу (ђаке) стрељале геноцидне нацистичке и фашистичке звери.

Као уредника сајта Српска историја и као наставника историје та појава ме доста брине.
Зар ми немамо наше симболе (заставе, грбове, генерале, краљеве, цареве, патријархе, поздрав са спојена три прста…)?

Што даље од тих сурових идеологија и симбола, које нам ништа добро нису донеле… сем убиства, патњу и разарања.

Окупимо се и ујединимо се око своје историје и симбола, то нама припада, то смо ми.

Да ли је могло бити све дугачије… У времену највећег зла које се десило човечанству, у времену бруталног нацизам и фашизам! !????

Некада морамо и политику да разумемо, из данашњег гледишта знамо ко је и како се понаша НАТО, ЕУ… пробали смо и ратом, и чак и тада пркосили (знамо како смо прошли)… најлакше је објавити некоме рат и гинути, али је ипак паметније преговарати и сачувати народ. Не заборавите све мање нас је, а и даље се делимо. Али, то је већ друга теме.

Знам и да је лако бити генерал после битке… али, ово су само сурове чињенице.

Приредио – Ђорђе Бојанић, проф. историје и главни уредник сајта Српска историја