Pogledah sinoć dokumentarni film ,,Zaveštanje“, autora Ivana Jovića emitovan na drugom programu RTS-a.
Izuzetan dokumentarac, zaslužio je da bude prikazan u udarnom terminu na RTS1, i to u više termina.
Vrlo malo ljudi zna za te stravične zločine a tu nam je i suštinski problem. Da je malo više razuma i trezvene svesti ovaj dokumentarac bi trebao da pogleda i svaki đak osmog razreda i srednjoškolci.
Ovaj film je živa reč svedoka bez naratora i fotografija. Srećom snimljen u zadnjem času.
Malo je ljudi koji su živi svedoci a mladi treba da znaju i čuju šta se dogodilo.
Dokumentarni film „Zaveštanje“ reditelja Ivana Jovića, sastavljen je od svedočanstava ljudi koji su preživeli genocid, Pokolj u Nezavisnoj državi Hrvatskoj u periodu od 1941. do 1945. godine.
Neverovatno vredan dokumentarac i neverovatno potresno svedočenje preživelih od ustaškog genocida.
Zato nam je potrebno sabranje i novo ujedinjenje.
Moramo da radimo na novom nacionalnom programu koji nemamo od Načertanija i da više radimo po pitanju Srpske istorije u svim krajevima gde žive Srbi, a ne da gledamo i ćutimo na prekrajanja i otimanja istorijskih činjenica. Tu moramo burno i glasno da reagujemo, da nas i svet čuje (kao što čuje i one koji kradu i krivotvore).
Danas nam umanjuju broj žrtava u Jasenovcu i Jadovnu.
Zašto?
Zar jame koje nisu istražene mogu da govore? Tu i jeste srpska tragedija.
Nama je potrebno što više ovakvih filmova, dokumentaraca, knjiga i časopisa prevedenih na strane jezike.
Glavna želja Hrvata je da se o njihovom kolektivnom zločinu ćuti, u ovom vremenu kada se skrnavi i lažira broj srpskih žrtava, a u tome im i mi sami pomažemo našom ćutnjom. Njihov cilj je da niko ništa ne govori, da se nigde o njemu ne piše, a naša treba da bude suprotna, da se o tome priča, raspravlja i što je najvažnije piše, jer samo pisani trag ostaje za veka i vekova a činjenica i izvora imamo na pretek… a tek koliko neotkopanih jama.
Sve ono negativno, patološko i zločinačko što je karakterisalo nacifašizam i njegove sluge dostiglo je vrhunac u genocidu nad decom.
Taj zločin je i najbolniji, njega trebamo staviti u fokus stradalaštva i patnje.
Ubijajući nejač, krvnici su pokazivali najmračniju stranu svoga bića. Na najsuroviji način uništavali su živote dečaka i devojčica, od kojih su mnogi bili još u pelenama. Sve ovo mora da se zna i svetska javnost upozna, to treba da bude naš cilj. Štampanje knjiga na svim svetskim jezicima, filmovi, dokumentarci za koje mora biti novca.
Tu je možda i ključ našeg opstanka. U istini, činjenicama i znanju.
Ti ustaški zlikovci su decu streljali u stalku i pelenama, bebe su nabijali na bajonete, kolje i šiljate letve od plotova, klali noževima, bradvama i sekirama, spaljivali u kućama i krematorijumu, na Gradini kod Jasenovca kuvali u kotlovima za spravljanje sapuna, zavezanu u džakove bacali u reke i bunare, živu otiskivali u špilje i pećine, gušili cijankalijem i trovali kaustičnom sodom, satirali glađu, žeđu i hladnoćom.
O tome trebamo pisati i raspravljati a ne o broju žrtava, odavno istraženog i utvrđenog. On može biti samo veći od 700.000 odavno zapisanog u udžbenicima.
Trebamo se ugledati na Jevreje, i od njih učiti. Možda je za to kasno ali ovakve priče svedoka su nam veoma potrebne.
Ovaj film je od velike vrednosti, i zato ga treba pogledati svaki Srbin i svaki čovek bez obzira kojoj naciji pripadao, ideologiji i koju veru ispovedao.
Đorđe Bojanić, istoričar
Glavni urednik sajta Srpska istorija
Vezane vesti:
One Response
Najveca akcija spasavanja dece u II Svetskom ratu nedavno je prikazana u filmu DNEVNIK DIANE BUDISAVLJEVIC.
Film je dobio osmominutni „standing ovation“ na pulskom festivalu, a vrlo lepo je primljen i u drugim krajevima.