Serbian
Armenian
Croatian
Dutch
English
French
German
Greek
Hebrew
Hungarian
Italian
Norwegian
Polish
Russian
Slovenian
Spanish
Погледах синоћ документарни филм ,,Завештање“, аутора Ивана Јовића емитован на другом програму РТС-а.
Изузетан документарац, заслужио је да буде приказан у ударном термину на РТС1, и то у више термина.
Врло мало људи зна за те стравичне злочине а ту нам је и суштински проблем. Да је мало више разума и трезвене свести овај документарац би требао да погледа и сваки ђак осмог разреда и средњошколци.
Овај филм је жива реч сведока без наратора и фотографија. Срећом снимљен у задњем часу.
Мало је људи који су живи сведоци а млади треба да знају и чују шта се догодило.
Документарни филм „Завештање“ редитеља Ивана Јовића, састављен је од сведочанстава људи који су преживели геноцид, Покољ у Независној држави Хрватској у периоду од 1941. до 1945. године.
Невероватно вредан документарац и невероватно потресно сведочење преживелих од усташког геноцида.
Зато нам је потребно сабрање и ново уједињење.
Морамо да радимо на новом националном програму који немамо од Начертанија и да више радимо по питању Српске историје у свим крајевима где живе Срби, а не да гледамо и ћутимо на прекрајања и отимања историјских чињеница. Ту морамо бурно и гласно да реагујемо, да нас и свет чује (као што чује и оне који краду и кривотворе).
Данас нам умањују број жртава у Јасеновцу и Јадовну.
Зашто?
Зар јаме које нису истражене могу да говоре? Ту и јесте српска трагедија.
Нама је потребно што више оваквих филмова, документараца, књига и часописа преведених на стране језике.
Главна жеља Хрвата је да се о њиховом колективном злочину ћути, у овом времену када се скрнави и лажира број српских жртава, а у томе им и ми сами помажемо нашом ћутњом. Њихов циљ је да нико ништа не говори, да се нигде о њему не пише, а наша треба да буде супротна, да се о томе прича, расправља и што је најважније пише, јер само писани траг остаје за века и векова а чињеница и извора имамо на претек… а тек колико неоткопаних јама.
Све оно негативно, патолошко и злочиначко што је карактерисало нацифашизам и његове слуге достигло је врхунац у геноциду над децом.
Тај злочин је и најболнији, њега требамо ставити у фокус страдалаштва и патње.
Убијајући нејач, крвници су показивали најмрачнију страну свога бића. На најсуровији начин уништавали су животе дечака и девојчица, од којих су многи били још у пеленама. Све ово мора да се зна и светска јавност упозна, то треба да буде наш циљ. Штампање књига на свим светским језицима, филмови, документарци за које мора бити новца.
Ту је можда и кључ нашег опстанка. У истини, чињеницама и знању.
Ти усташки зликовци су децу стрељали у сталку и пеленама, бебе су набијали на бајонете, коље и шиљате летве од плотова, клали ножевима, брадвама и секирама, спаљивали у кућама и крематоријуму, на Градини код Јасеновца кували у котловима за справљање сапуна, завезану у џакове бацали у реке и бунаре, живу отискивали у шпиље и пећине, гушили цијанкалијем и тровали каустичном содом, сатирали глађу, жеђу и хладноћом.
О томе требамо писати и расправљати а не о броју жртава, одавно истраженог и утврђеног. Он може бити само већи од 700.000 одавно записаног у уџбеницима.
Требамо се угледати на Јевреје, и од њих учити. Можда је за то касно али овакве приче сведока су нам веома потребне.
Овај филм је од велике вредности, и зато га треба погледати сваки Србин и сваки човек без обзира којој нацији припадао, идеологији и коју веру исповедао.
Ђорђе Бојанић, историчар
Главни уредник сајта Српска историја
Везане вести:
One Response
Najveca akcija spasavanja dece u II Svetskom ratu nedavno je prikazana u filmu DNEVNIK DIANE BUDISAVLJEVIC.
Film je dobio osmominutni „standing ovation“ na pulskom festivalu, a vrlo lepo je primljen i u drugim krajevima.