Serbian
Armenian
Croatian
Dutch
English
French
German
Greek
Hebrew
Hungarian
Italian
Norwegian
Polish
Russian
Slovenian
SpanishDESILO SE 21. DECEMBRA 1995 GODINE
Ujutru, kad sam ustao da idem u školu, mama mi reče.
-Kad dođeš danas iz škole idi kod babe i đeda, vidi kako su i donesi jaja i mlijeka!
Klimno sam joj glavom i otišao u školu. U školi sam bio do velikog odmora i vratio se kući, čim je mami prošla pauza za doručak, da me ne bi zatekla kući. Od kraja novembra u školu idem samo da starcima zamažem oči.
Selimo i nikako mi ne paše tišina na času.
Donese mi neke crne misli o ponovnom izbjeglištvu. A takva bjeda me oneraspoloži. Znam kako je to i nikako ne želim ponovo da je osjetim. Čuo sam i kad su neki dan pričali stariji ljudi u kafani da nam se ništa neće pikat škola, a ni ove četri godine rata. Od tada sve kraće ostajem u školi.
U stanu sam ostavio torbu i malo se odmorio. Pojeo sam malo neke ribe koja je ostala od Sv. Nikole, a onda krenuo na Ušivak do babe i đeda. Kad sam došao kod njih na vratima zatekoh Mišu i Ankicu. Par penzionera koji su rat proveli u vikendici gdje ih je zatekao rat. Tihi i mirni ljudi koji su život proveli u Sarajevu. Mišo je bio partizan i Srbin je, a Ankica je Hrvatica. Čitav rat su tu i druže se sa babom i đedom. Pozdravio sam ih i poljubio babu.
Kako ih ispratiše baba uđe i sjede, a đed ode za svojim poslom. Baba odma pred mene poče da vadi hranu i poče da me nudi svim i svačim. Onda me sjede i upita me.
-Bojane šta se priča, kad selimo? Brecnuh se, pogledah babi u oči i rekoh drsko. -Šta ja znam, neko priča ovako, neko onako! Baba otpuhnu i reče. -Selimo mi to ti je sigurno, neće nas nijedna propast zaobići! -Možda i hoće, neki dan pričaju da će nam sve poništit, i školu, i rat, i sve ovo što smo predeverali, a ko je lud da na to pristane? Rekoh babi onako ljuto, a ona me samo gleda, pa nastavih. -Niko moja baba ništa ne zna, kamioni dolaze, a neki pričaju da je pametnije da ostanemo.
Baba na te riječi ustade, odmahnu rukom i reče. -Ko da im ostane? Pa jesi li ti lud? Ostali smo jednom, pa jedva žive glave iznijeli! Đoko mi je još u Silosu, a neko priča da se sa njima ostane i živi. Eno, priča jutros Mišo kako je išao onim Plavim putem u Sarajevo da sina nađe, ma najurili ga, pljuvali i svašta mu govorili, a star čovjek i još mu taj sin bio kod njih mobilisan.
Okrenu se baba i negdje pođe, a onda pogleda u mene i reče. -Reci ćaći da traži kamion, prodao je đed tri jarca i imamo pare. Nek on ne čeka opštinu i njihove kamione, neću da zadnji momenat čekam! I kad odem nikad nogom ovamo neću kročit! Otpuhnu baba i nastavi. -Samo da oni hoće Silos raspustit, da puste Đoku i da idemo odavde, da ih moje oči nikad više ne vide! I nek nam sve ponište i poslije onog rata su poništili, pa ispalo da je moj Staniša neki izdajnik što u četnicima glavu izgubi, a Muhamed do “44-te bio ustaša, pa nas još i ispitivaopo oslobođenju.
Pogodiše me babine riječi i ustadoh sa stolice i rekoh joj. -Ne može to tako bit baba, pa sad smo slobodni i imamo Republiku Srpsku! -Imamo je i to je jedina sreća! Zato reci ćaći da kamion traži, da ne bi zadnji došli u tu Republiku Srpsku i da ide u taj Bratunac tražit kakve šupe, jer ti đed misli ovih 17 koza tamo vodit. Bog ga ubjedit ne može da još koju proda. A svađat se sa njim ne mogu. Znaš da ga je strah gladi zbog zatvora i u pravu je što je najgore. Ako sam ne stvoriš sebi da pojedeš, nećeš ni pojest. Država kad te hrani moje djete, onda si teška sirotinja i u redu za svaki zalogaj stojiš. Tako ti je bilo u obje Jugoslavije, a kod ovih sad, daj Bože da i tako bude!
Pogledah tupo u babinu zamišljenu i tužnu facu, pa se nastavih. -Pakuj mi baba jaja i šta još imaš, ne mogu te slušat, kod tebe sama propast!
Baba sve spakova, a ja krenuh u Hadžiće. A putem se svako malo naježih od babine priče i što je najgore, dođe mi u glavu da ovako ne priča samo baba, već svi stariji ljudi koje znam.
Kad kući dođoh zatvorih se u sobu i razbi mi se svaka iluzija da će nam neko pomoći i da će nas zaobići bjeda poput one iz “92 godine.
Poslije te večeri 21.12.1995. počeo sam da pakujem stavri, skidam postere i da knjige, ploče i kasete slažem u kartonske pakete. Poslije te srjede sam samo još jednom otišao u školu.
(Napisano u avgustu 2023.)
Izvor: Bojan Vegara – Fejsbuk stranica
Od istog autora:
Bojan Vegara: MITIG NA KRAJU RATA
Bojan Vegara: JEDAN SKORO PA MIRAN DAN
Bojan Vegara: MUJICA I BROVING
Bojan Vegara: Dok sam živ boriću se protiv svakog ko umanjuje i zatire naše Svete Mučenike
Bojan Vegara: Nikada nećemo zaboraviti ko smo, odakle smo i ko su nam komšije
