Serbian
Armenian
Croatian
Dutch
English
French
German
Greek
Hebrew
Hungarian
Italian
Norwegian
Polish
Russian
Slovenian
SpanishPočele su barikade i čitavo jutro smo ispred televizora. Tata je zvao nekog na telefon i dok je razgovarao otjerao nas je na sprat. Ubrzo je došao gore kod nas i rekao nam da je sve u redu i da možemo u prizemlje.
Baba je sjedila ispred televizora i govorila đedu, da je za sve kriva Njemačka. Đed je nije slušao niti je obraćao pažnju na nju. Gledao je u televizor i osluškivao vijesti. Odjednom baba ustade i reče.
-Fino sam ja vama govorila da treba sve ovo prodat i selit u Srbiju. Ima više od dvije godine kako je onaj Berlinski zid pao i ja vama tada rekoh da će brzo rat.
Đed je samo pogleda i klimnu glavom. A ja upitah babu.
-Baba, a kakve mi veze imamo sa Berlinskim zidom?
-Sine moj kad god ti je Švabo jak nas ti kolju, a se Švabo izvuko od Rusa, nama ti je nož pod vratom.
Zamislih se i ništa ne rekoh. Baba isto to tvrdi ima više od dvije godine. Nasmijah se kad se sjetih, da se udarila šakom u prsa kad je na televizoru vidila pad Berlinskog zida i isto ovo što danas govori izgovorila.
Čekao sam momenat da tata ode, jer jutros nije otišao na posao. Znao sam da će otići u Hadžiće, jer je mama na poslu. Sačekaće je i dovući kući. Tako je i bilo.
Čim je tata otišao ja sam polako otišao na drugi kraj našeg imanja, da vidim idu li muslimansa djeca u šumu. Vidio sam ih da se skupljaju kod Zekine kuće. Preskočio sam potok i prije njih otišao u šumu. Danima čekam da vidim gdje idu. Sakrio sam se u šumi i čekao. Vidio sam ih kad prolaze ispod mene putem. Sa njima su i starije komšije. Odmah sam pomislio da idu da prave rovove. U to sma već danima ubjeđen ali niko neće da me čuje.
Pustio sam ih da prođu i šumom polako krenuo za njima. Nisam ih vidio ali čuo sam ih. Znao sam svaki dio šume kao svoj džep i znao sam kuda idu. Kad su sišli u uvalu ispod Katuništa, čuo sam da udaraju krampama i lopatama od zemlju. Polako sam se privukao na brdo iznad njih. Kopali su okrugle rupe i jednu malo veću zemunicu. Odjednom se začuo kamion nekih 100 metara ispod nas. Iz Zovika je došao do pod samu šumu i vidio sam da je neko od starijih komšija otišao dole prema kamionu.
Skinuo sam crvenu majicu i pokrio je lišćem. Upadljiva je i lako me mogu viditi. Polako sam prešao na drugu stranu brda. Legao sam i na sebe nabaco lišća. Gledao sam kako se krije vojska na vježbama i radio sam sve što rade i oni.
Odjednom vidim kako uz mali šumski put nešto tegle. Ima ih šest i po trojica nešto vuku. Svi ostali su na nogama i čekaju da oni stignu. Kad su prišli proplanku na kojem kopaju rupe i zemunicu, vidio sam dva minobacača od 82 milimetra. Znao sam, da su to baš ti minobacači, jer viđao sam ih u kasarni kad se obučava vojska.
Dole među njima je nastala neka slavljenička atmosfera. Smijali su se i radovali. Čuo sam kad neko od njih govori.
-Jedan odma nanišanit na kasarnu, a drugi na kasarnu u Krupi.
A onda moj drug Almir upita starije.
-Gdje su granate?
Oni mu rekoše, da imaju samo šest granata, ali da će večeras kupiti još. Smijali su se i čuo sam kad neko reče, da je sve to kupljeno od vojske u Hadžićima.
Okamenio sam se i pomislio da lažu jedni druge, da bi sebe utješio. Polako sam se okrenuo kao u filmovima. Prepuzao do druge strane brda, a onda uzeo majicu koju sam sakrio i trkom sletio kući. Ušao sam i babi rekao, da idem malo kod vojske.
U kasarnu sam preskočio i otišao kod pitomaca koje dobro znam. Oni su odma preko puta naše ulazne kapije. Rekao sam im šta sam vidio, a oni su pozvali svog poručnika. Kad je stigao poručnik, pitao me šta sam vidio i ja sam mu rekao. A on me povede kod kapetana Mišića.
Kad smo došli u kancelariju kod Mišića, on me ispita šta sam vidio i ja mu sve rekoh. On izvadi neku kartu i upita me.
-Je li misliš na ovaj proplanak ispod onog igrališta gdje u šumi igrate lopte?
-Jeste, ispod tog igrališta. Nema ni 50 metara od njega do tog proplanka u doli.
Pogleda me strogo i upita.
-Koliko od ove velike bandere do toga proplanka ima?
-Nema ni 100 metara, samo je malo u desno od bandere.
On me gleda sav namrgođen i reče.
-Jesi siguran da si vidio sve ovo što nam pričaš.
Uspravih se i drsko mu rekoh.
-Pošalji nekog da vidi, ili idi sam, kad već meni ne vjeruješ.
On me opet pogleda i reče.
-Šta si još vidio i čuo?
-Vidio nisam ništa, osim toga što ti rekoh. Jedan su nanišanili ovde u kasarnu a drugi u kasarnu u Krupi. Znam samo da imaju 6 granata i i čuo sam da su sve to nabavili od vojske u Hadžićima.
On me uhvati za rame i pogleda u oči, pa upita.
-Kako to znaš, čuo si i to od njih?
-Da, čuo sam kad pričaju i smiju se tome. Ništa drugo nisam čuo.
Nastao je tajac i kapetan Mišić je nešto crtao po karti. Ušao je i komadant kasarne Savković. On je tatin dobar prijatlje i odma me pomilova po glavi i upita.
-Odkud ti ovdje, mora da si opet nešto zabrljao pa te Mišić uhvatio?
-Nisam ništa zabrljao, samo sam mu rekao šta sam vidio.
Mišić se uspravi od one karte i reče da izađem. Pogledah ga i rekoh mu.
-Idem, ali ne govori tati šta sam ti rekao, istuće me.
On klimnu glavom, a ja nestadoh preko vrata. Otišao sam pravo kući i obukao još jedne pantalone. Nisam vjerovao Mišiću, jer je i ranije sve tati govorio. Znao sam da će me reči i obukao sam još jedne pantalone, da me manje boli ako bi me tata prutem opucao. Zadnjih dana je stalno ljut i stalno mi govori da me je sit i da moram da se smirim.
Tata i mama su došli oko četri sata poslije podne i samo što su došli telefon je zazvonio. Javila se mama i zovnula tatu i rekla mu.
-Kapetan Mišić te zove da odeš na kapiju od kasarne.
Tata je odma otišao, a ja sam otišao na sprat i sakrio sve one kožne opasače i kaiševe. Znao sam da će tata da poludi zbog svega što sam uradio. Čekao sam da se tata vrati. Došao je za nekih 20 minuta i pozvao me da siđem u prizemlje, pa me upitao.
-Gdje si bio danas?
Pogledao sam ga u oči i rekao mu.
-Znaš ti gdje sam ja bio, onaj kurčev kapetan ti je rekao.
Tata me uhvati za uho i reče.
-Kako to sa mnom razgovaraš i kakav ti je to riječnik?
Oborio sam glavu i čutao. Tata mi pusti uho i reče.
-Ti si za batina svako deset minuta. Gori si mi ti od svega ovoga što se dešava. Nemoj da te više vidim da si iz dvorišta pomakao. Eno jad si svima napravio i uzbunio si tri kasarne. Marš u sobu!
Polako sam izašao i popeo se na sprat. Legao sam i skupio se. Bilo mi je krivo, jer mislio sam da će me pohvaliti, a sad se svi samo deru i krive mene. A ono govno od kapetana koliko me ne voli, reče i muslimanima šta sam mu rekao, isto kako je rekao i tati.
Poslije sat vremena ušla je baba u sobu i rekla mi.
-Neka si ti rekao šta si vidio i uzbunio ih, samo molim te ne idi više za musimanskom djecom u šumu. Ubiće te gore u šumi ako te vide. Hajmo malo dole da gledamo vjesti, samo čuti i ne ljuti tatu.
Sišli smo dole i posjedali ispred televizora. Počelo je još jedno veče u kojem čekamo da počne rat.
NAPISANO U APRILU 2023 GODINE
Od istog autora:
Bojan Vegara: SMIJEMO LI UOPŠTE U SRBIJI ŠKOLOVATI DJECU?
Bojan Vegara: STUPNIK 26. maja1993.
Bojan Vegara: Znate, mi taj rat nismo izgubili
Bojan Vegara: PRVI STRAH I 1. MART 1992.
Bojan Vegara: DAN KOJI JE MIRISAO NA POBJEDU U RATU
Bojan Vegara: NIJE MALA NAŠA MUKA
Bojan Vegara: HLjEB ZA PREMJESIT
Bojan Vegara: NAJMLAĐI LOGORAŠ SILOSA
Bojan Vegara: Logor Silos – sarajevski Aušvic
Bojan Vegara: NISAM NEŠTO AL’ SAM SRBIN
Bojan Vegara: BROVING I ČOKOLADA
Bojan Vegara: GLADNE OČI I FETA SIR
Bojan Vegara: DANAS HLjEBA OD JUČE NE MOGU
Bojan Vegara: RECI ĆAĆI DA TRAŽI KAMION
Bojan Vegara: MITIG NA KRAJU RATA
Bojan Vegara: JEDAN SKORO PA MIRAN DAN
Bojan Vegara: MUJICA I BROVING
Bojan Vegara: Dok sam živ boriću se protiv svakog ko umanjuje i zatire naše Svete Mučenike
Bojan Vegara: Nikada nećemo zaboraviti ko smo, odakle smo i ko su nam komšije
