Bojan Vegara: NISAM NEŠTO AL’ SAM SRBIN

Borba još traje za svaki pedalj ove zemlje, za istoriju, za grb i zastavu. Traje borba i Srbin je uvijek u Bosni bilo teško bit`, to sam dobro naučio u svakom vremenu i u svakom sistemu.

Poslije Olimpijade u Sarajevu 1984. godine, saznao sam da sam Srbin. Nisu htjeli da se igraju sa mnom i govorili su mi da sam Srbo.

Nisam znao šta je to i uplakan sam došao kući. Imao sam samo četri godine. Kada sam ispričao đedu i babi zbog čega plačem, sjeli su me i objasnili. Đed je to uradio prosto i rekao da mi nismo kao oni i da su oni izdali Boga. A Bog se u našij kući poštovao i za mene je bio nešto veliko, jer mu se đed molio svaki dan, te mi je dosta toga postalo jasno.

Spremio se đed Drago taj dan i otišao kod komšija. To je zaustavilo njihove prozivke na neko vrijeme.

Pošto sam sa tri godine naučio čitati i pisati đed mi je već sutra dan ispisao na papiru epsku pjesmu o Boju na Kosovu. Baba mi je pričala priče o tom našem Kosovu, Caru Lazaru, Milošu Obiliću, Kosančić Ivanu, Toplici Milanu, Vlatku Vukoviću, braći Jugovićima i starom Jug Bogdanu. Pričala je o Svetom Savi i o Svetom Kralju Milutinu, Caru Dušanu. Govorila je da se Kralj Tvrtko zadnji održao i kako smo do Kralja Aleksandra u Bosni robovali Turcima i Švabi.

Sjećam se da mi je rekla da je najpametniji Srbin Njegoš i da kad porastem moram da čitam šta je on pisao. Te kako je Srbija vaskrsla od Karađorđevog mača i Miloševe mudrosti. Pričala je baba i o svom ocu, koji je drugovao sa Jovanom Principom bratom od Gavrila i kako je zbog toga uhapšen, te poslat na ruski front. A onda se predao Rusima i vojevao na Dobrudži, te brodom došao na Solun. Govorila je da je prađed Jovica gonio Švabu sve do Beča i došao kući godinu dana nakon rata, baš, kad su mu na groblju davali čedrdeset dana.

Pominjala je naše ratnike, Vojvodu Stepu, Živojina Mišića i ostale srpske vojskovođe, te u meni budila tim pričama neki ponos. Upamtio sam da je pričala da je prađed Jovica plakao kao malo djete kad se proglasila Jugoslavija i govorio da to nije Jugoslavija, već Strmoglavija. Te da on i komšija Husein ne mogu imati ista prava.

Pričala mi je i o njenom bratu Staniši, koji je poginuo u Igmanu kao četnik sa 18 godina. Dobro sam pamtio sve te priče i stalo navaljivao da mi se ponovo pričaju. Nekako je moje dječije srce igralo od tih priča i nikad više nisam osjetio neku nelagodnost što sam Srbin. A već za Sv. Nikolu te iste godine, pjevao sam naše srpske pjesme sa đedom i njegovim rođacima. Đedu i babi je to bilo posebno drago.

Malo poslije toga đed me je naučio jednu kratku molitvu i zajedno smo se pomolili Bogu pre ikonom Svetog Nikole i to je postalo obavezno u mom tek započetom životu.

Od svega toga najviše mi je smetalo to što sam sve to morao da krijem. Baba je rekla da o tome samo u kući pričamo i da pred komšijama i drugom djecom o tome ne govorim. Čak se i tata ljutio što u kući srbujemo, jer nije mi vjerovao da mogu o tome da ćutim.

A ćutao sam sve dok učitalj Ilija u prvom razredu nije rekao, da smo svi mi Jugosloveni. Tada sam ustao i rekao da sam ja Srbin. Jugoslaviju nisam volio od onog dana kada mi je baba ispričala da je prađed Jovica Jugoslaviju zvao Strmoglavijom. Pozvao je tatu u školu i to se zataškalo na neko vrijeme.

Prvi ozbiljan incident se desio kad smo učili o Igmanskom maršu i kada sam rekao da su to laži i da je Igman četnička planina. To sam znao, jer baba mi je pričala o četnicima u Igmanu, koji su preveli partizane preko Igmana. Baba je znala sve o ratu u našem kraju i Stanišina smrt je bio njen nikad zarasli ožiljak na srcu. Tata je opet morao u školu, a kada se vratio dobio sam batine i posvađali su se on i baba.

Baba mi je sutra dan priznala da joj je drago zbog toga što sam uradio, ali, zamolila me, da to više ne radim. Poslušao sam je i u školi nisam više radio takve stvari i jedino je učitelj rekao tati da mu je čudno što kako super učenik na takmičenju Titovim stazama revolucije ništa ne pokažem. Namjerno nisam tačno odgovarao. Baba i ja smo mrzili Tita. A srpstvo je za mene postalo nešto najvažnije u mom dječijem životu.

Malo poslije toga striko Đoko donio mi je dvije kastete. Jednu sa izvornim srpskim pjesmama, a drugu od Miće Petrovića naziva “U Četnike Srpski Rode“. Ovu drugu su odmah sakrili, a prvu sam slušao i za dan sve pjesme naučio. A sa devet godina sam znao čitavu srpsku istoriju. Znao sam od Sv. Save pa do đenerala Draže sve ličnosti naše istorije. Pročitao sam sa đedom Gorski vjenac i đedu sam recitovao stihove iz neših epskih pjesama. Saznao sam sa desetak godina za pokolje u našem kraju i da su đedu ustaše zaklale dva ujaka u Drozgometvi.

Pričali su mi za pokolj u Bioči 1945. na kraju rata i kako su ih partizani sahranili pod petokraku da se zataška zločin. Saznao sam da se đed krio u Igmanu poslije bjegstva iz logora u Sarajevu. A baba mi je rekla, da su u Jasenovcu ubili rukom milion Srba i plakala je kao malo djete dok mi je pričala o tim zločinima. Pamtio sam sve to i znao sam za jame po Hercegovini, za Prebilovce i Jadovno.

Kad se kod tatinog ujaka Gavre za Lazarevu Subotu iskupila sva familija i kad je došao babin ujak Vuk iz Dubljevića u Hercegovini, rekao sam pred svima sve što znam. A ta starina me uzela u krilo i poljubila. Oči su mu bile pune suza, a babi Milki je rekao da je od mene napravila pravog hajduka. Baba i ja samo danima o tome pričali, jer prađed Vuk je bio živi svjedok tih užasnih vremena i živa enciklopedija iz koje su svi u familiji učili ko su i šta su.

Prvi problem poslije onoga iz 1984 godine, imao sam za Vidovdan 1989 godine. Prikazivao se se Boj na Kosovu na televiziji, a na igralištu su o tome raspravljale komšije muslimani. Komšija Dževad je kao najstariji bio ogorčen zbog toga filma. Kad im je lopta otišla preko ograde u kasarnu rekao mi je da mu je donesem. Odbio sam, jer znao sam da me šalje namjerno pošto sam jedini Srbin. Udario me nogom u stomak koliko je mogao, iako je bio stariji od mene dvadeset godina. Izbio mi vazduh i ležao sam preko pet minuta. Niko mi nije prišao i svi su se samo smijali. Kad sam ustao, rekao sam mu, da znam da me udario što sam Srbin i otišao kući. Tati nisam smio da kažem, jer ubio bi ga. Nisam rekao čak ni babi, jer imao sam plan za osvetu.

Sutra dan kad se Dževad vraćao sa posla, sačekao sam ga i iz zasjede mu kamenom razbio glavu. Pobjegao sam u naš voćnjak i otud mu rekao. -Nisam ja Dževade kukavica, Srbin sam ja Dževade! Babi sam odma ispričao šta sam uradio, a đed je otišao kod Fadila oca od Dževada, da se to zataška. Tata i mama za to nisu znali. A Dževad me nikad nije više poprjeko pogledao.

Poslije tog dana više nikad nisam prestao javno srbovati. Pjevao sam pjesme o Kosovu, o četnicima i o vojvodi Momčilu. Tukli su me često roditelji zbog toga. Tukle su me i komšije, ali tukao sam i ja. Čak i u školi sam nastavnici Hatidži rekao kad se zgražavala nad ratom u Hrvatskoj, da je ustaškinja ko i dedo joj i da je njihovo prošlo. Nije zvala u školu moje, jer znala je da znam, da joj je dedo bio u Handžar diviziji.

Pred sami rat jedan takav incident gdje sam srbovao je spasio mene, brata i majku da nas ne zarobe i evakuisani smo u Hadžiće na babino insistiranje. Rekla je da moramo ići od kuće, jer noćas će doći da se svete za sve ono što sam im govorio. Otišli smo i nikad se kući vratili nismo. Onda je došao rat i vidio sam šta znači bit Srbin i svojim sam očima vidio sve ono što su mi do tada pripovjedali i što sam uspio da pročitam.

Proveo sam djetinjstvo na prvoj liniji fronta. Vidio sam bitke i junake ravne Obiliću, Kosančiću, Vojvodi Vlatku i braći Jugovićima. Čuo sam i pjesmu hristoljubive vojske, koja odlazi da se ne vrati. Pjesmu stvarnu i strašnu, koja mi i sada zazvoni u ušima. Uvjerio sam da da je stvaran naš Kosovski zvjet sa Bogom i da nas još uvjek gone oni otpali od Boga i vjere.

Tokom rata od dosade sam pročitao sve ono o čemu su mi pričali baba i đed i mnogo više od toga. A nakon rata sam dobar dio života proveo čitajući istorijske knjige i spise o srpskoj istoriji i stradanjima našeg naroda. Danas mislim da nisam trebao čitati sve to, jer u njima nema ništa više od onoga što su mi đed i baba pričali.

Srbujem i danas sa istim žarom, te i danas zbog toga iste probleme imam. Malo kad mi ne krenu suze, kad čitam o našim mukama, našim ratnicima i svim našim stratištima. Obuzmu me ista osjećanja kao kad sam bio djete i kad mi je baba pričala sve te priče o nama Srbima. Često mi izađu pred oči i slike rata koji sam preživio u Srpskom Sarajevu i svih muka koje su nam komšije napravile, jer smo Srbi. Oni su mi potvrdili da je sve istina što su mi pričali đed i baba, te me utvrdili da do danas isto mislim i isto govorim.

Danas te iste komšije što poslije Kralja Tvrtka prevjeriše, kradu nam istoriju i govore da on nije Srbin, već nekakav Bošnjak. Tvrde da Bosna nije srpska i da sam nekakav agresor na ovu zemlju. Čak i Kralju Tvrtku u Sarajevu odakle me otjeraše, spomenik podigoše i za svog ga proglasiše.

Danas nemam druge borbe već da se molim Bogu, pred istom onom ikonom Svetog Nikole, pred kojom me đed naučio da se molim. Ona je sve što imam od uspomena iz rodnog kraja u kojem sam mrski agresor. Donijela je baba tu ikonu u njedrima sakrivenu. I na njoj imam otisak đona muslimanskog vojnika, koji ju je slupao i nogama zgazio, kada su babu i đeda odveli u logor. Borba još traje za svaki pedalj ove zemlje, za istoriju, za grb i zastavu. Traje borba i Srbin je uvijek u Bosni bilo teško bit, to sam dobro naučio u svakom vremenu i u svakom sistemu. I trajaće ta borba sve dok svi ne stanemo pred ikone i Bogu zavapimo za spas ovog našeg naroda i ne pokajemo se za sve naše grijehe i otpadluke.

A Bosna je srpska, taman koliko je Moskva ruska i tu nema pregovora!

(Napisano u avgustu 2023.)

Izvor: Bojan Vegara – Fejsbuk stranica

Od istog autora:

Bojan Vegara: BROVING I ČOKOLADA

Bojan Vegara: GLADNE OČI I FETA SIR

Bojan Vegara: DANAS HLjEBA OD JUČE NE MOGU

Bojan Vegara: RECI ĆAĆI DA TRAŽI KAMION

Bojan Vegara: MITIG NA KRAJU RATA

Bojan Vegara: JEDAN SKORO PA MIRAN DAN

Bojan Vegara: MUJICA I BROVING

Bojan Vegara: KUMOV PAKET

Bojan Vegara: Vi pišite vaše lažljive istorije, kome god hoćete, samo nama nemojte, mi znamo kako cvilite

Bojan Vegara: Dok sam živ boriću se protiv svakog ko umanjuje i zatire naše Svete Mučenike

Bojan Vegara: Nikada nećemo zaboraviti ko smo, odakle smo i ko su nam komšije

Bojan Vegara: Ja se moj prađede i sad borim