Бојан Вегара: НИЈЕ МАЛА НАША МУКА

Сјећање на дане у којима све иза себе остависмо, сву муку, сав рат, све подвиге, све битке, сво херојство, те у колони живих и мртвих изађосмо из Српског Сарајева.

Увијек у фебруару оживим у себи ону колону живих и мртвих, али и све битке и подвиге. А овај текст је један од оних, за које знам, да ћу их оплакат и сузама написат.

Како и да не оплачем, кад пишем о таквој жртви и о толиком јунаштву, да му равног нема до оног на Кошарама и Паштрику?

Како да не оплачем, кад пишем о Српском Сарајеву?

Мало је данас људи, да и замислити могу тај подвиг, ту упорност и ту храброст. Данас те наше четри године људима дјелују као незамисливо чудо. Јер, нису те четри године кратке и мале, под ракетама, гранатама, снајперима, бровинзима и осталим врстама врелог челика. Нису нимало кратке, кад си у дуплом обручу, без струје воде и кад данима једеш рижу и конзерве из шездесетих година.

Нису ни дани дуги, кад све гори, кад грува, да ти сву утробу тресе. Нису ни ноћи, у којима ватра и врео челик развеју мрак и тјерају сан. Нису дуги ни тренуци у којима видите комаде разнијетог меса и крв мртвог друга. Није тешко ништа што се у вјечност пише и памти.

Срамота је таква времена и такве јунаке не памтити.

А мени су данас пред очима прошли сви јунаци, све битке и сви они ратни дани. Прошле ми све фаце живих и мртвих, сви млади, лијепи, баш, као да су свети. Како данас описати екипе момака из твоје улице, који се и дан и ноћ боре на крају града, да нас не покољу до задњег ува?

Како неком причати о Тинову, Црвеним стјенама, Жучи, Касиндолској, Неџарићима, Отесу, Игману, Јеврејском гробљу? Како неком обаснити, да су ту текле хиљде литара крви и да борбе мјесецима нису ни за секунд стале?

Како да вам опишем ратнике иза чијих леђа у првој згради су жене и деца, које од звјери бране. Како да вам кажем, да никог имали нисмо, осим браће из Зенице и једне чете добровољаца Руса, те тек покојег добровољца из Србије?

А читав свијет на нас навалио.

Можда су у прву кад нам бране и туже нас, што о тим временима причамо, јер ко би нам и вјеровао. Како да повјерују, да постоје људи, које читав свијет нападне, а они побједе? А онда све побједе и све своје што имају дају за српство и Републику Српску. Како да вам причам о јунацима, који ми данас пред очима ходају и о којима се ни данас не смије писати?

А како да вам кажем ко су, Боро, Даре, Шака, Жути, Мара, Јова, Вељко, Цобер, Синке, Прода, Владо, Теша, Вела, Војвода, Милош, Звеки, Панксо, Зонза, Саша, Живко, Соко и све наше ћаће, ђедови, мајке, бабе, браћа и сестре?

Како да вам не говорим о Муњама, Гарди, Бјелим Вуковима, Специјали, о четницима Алексиним, Васкетовим, Брнетовим, о свим интервентним јединицама, четама и батаљонима и бригадама?

Како да ми сузе не теку кад пишем о јунаштву Томе Вељанчића, Боре Радића, Миће Влаховића, Боре и Дарке Крсмановића, Зорана Боровине, Срђана Кнежевића, Живка Лојанице, ђеда Алексе Крајишника и свим оним зананим и незнаним јунацима и светим ратницима?

Како о Ђенералу да пишем, о попу Жутом, о Ристи Ђоги, о доктору Лази?

Како да ми се свака длака не најежим када се сјетим, Казана, Силоса, Виктор Бубња, Храснице и свих мјеста сазданих од јецаја, суза, удараца, силовања, понижавања, глади, вашки, гноја, измета и охолости комшија?

Како кад данас суд БиХ гони?

Како кад Срби на ћевапе у Сарајево иду? Како кад ми је 158 километара од Сарајева у Републици Српској први комшија муслиман? Како кад ми је на послу шеф муслиман? Како кад логораше води свједок тужилаштва БиХ? Како кад се дезертери и профитери на Малом Зејтинлуку сликају и говоре држе? Како кад највећи хероји без почасног плотуна и говора под црну земљу иду? Како кад нас слобода и данас муца?

Не знам како, право да вам кажем, осим овако са сузама и покојим словом. Али, знам, да ми сузе од туге и радости заједно низ лице иду у овим данима. Данима, у којим све иза себе остависмо, сву муку, сав рат, све подвиге, све битке, сво херојство, те у колони живих и мртвих изађосмо из Српског Сарајева.

И, ето, тако је сваке од ових прошлих 27 година и баш сваку сузом залијем.

Али, нису ми те сузе тешке и болне, јер у тим данима знам, да сам са свим својим суграђанима, родбиним, пријатељима, живим и мртвим и да се сјетимо једни других и свих наших мука, страдања, али и љубави, сабрања и камаре смијеха. А Бога ми и са свим славним прецима, свецима, мученицима, логорашима, у свим оним сеобама, збјеговима, са свим оним христољубивим ратницима од Косовског боја, па до наших јуначких дана.

Написано 05.03.2023.

Од истог аутора:

Бојан Вегара: Њено величанство ПРАГА је чудо од оружја и највише су је се муслимани бојали од свег оружја у рату

Бојан Вегара: ХЉЕБ ЗА ПРЕМЈЕСИТ

Бојан Вегара: НАЈМЛАЂИ ЛОГОРАШ СИЛОСА

Бојан Вегара: ЂЕД ДРАГО

Бојан Вегара: Логор Силос – сарајевски Аушвиц

Бојан Вегара: ПРДЕЖ И ВБР

Бојан Вегара: НИСАМ НЕШТО АЛ’ САМ СРБИН

Бојан Вегара: БРОВИНГ И ЧОКОЛАДА

Бојан Вегара: ГЛАДНЕ ОЧИ И ФЕТА СИР

Бојан Вегара: ДАНАС ХЉЕБА ОД ЈУЧЕ НЕ МОГУ

Бојан Вегара: РЕЦИ ЋАЋИ ДА ТРАЖИ КАМИОН

Бојан Вегара: МИТИГ НА КРАЈУ РАТА

Бојан Вегара: ЈЕДАН СКОРО ПА МИРАН ДАН

Бојан Вегара: МУЈИЦА И БРОВИНГ

Бојан Вегара: КУМОВ ПАКЕТ

Бојан Вегара: Ви пишите ваше лажљиве историје, коме год хоћете, само нама немојте, ми знамо како цвилите

Бојан Вегара: Док сам жив борићу се против сваког ко умањује и затире наше Свете Мученике

Бојан Вегара: Никада нећемо заборавити ко смо, одакле смо и ко су нам комшије

Бојан Вегара: Ја се мој прађеде и сад борим