Bojan Vegara: MITING NA KRAJU RATA

Čuli smo da je sutra na Ilidži miting za ostanak u Srpskom Sarajevu i tu noć dogovorili da uzbunimo obje škole i da blokiramo puteve. Razradili smo taktiku i otišli u Žunovnicu da kažemo ostatku raje i Zeničanima.

Dogovor je brzo pao. Pisale su se parole. Šile su se zastave. Iskupljale toljage, pendreci, dimne bombe i topovski udari.

Maksimalno naloženi da izazovemo pažnju svjetske javnosti i da sa svog ne idemo. Dogovorismo se, da poslije velikog odmora blokiramo put SFOR-u za Igman i to kod podvožnjaka u centru Hadžića. A onda da krenemo pješke na Ilidžu.

Ujutru smo svi došli u školu na prvi čas. Niko nije izostao. I niko tokom časa nije riječ progovorio. Prvi put totalna tišina u čitavoj školi. Poslije prvog časa nas nekoliko je otišlo po parole i u osnovnu da i njih organizujemo. Vratili smo se svi na treći čas. Rekli smo profesorima za našu namjeru. Bili su protiv toga i mislili su da ćemo odustati.

Pred kraj časa vidili smo sa prozora da ide Dado i ekipa koja je te godine završila školu. Najstariji su i sa njima smo opasna rulja. U razredu je nastala pomama. Profesorica je sjela i uhvatila se za glavu. A zvono je zazvonilo.

Nastala je opšta dreka i navijanje. Povadile su se parole i zastave. U holu je odjekivala pjesma. Na vratima nam se suprostavi direktor Žika. A Šaka ga uhvati i podiže. Premjesti ga rođo ko da je kila u njemu. Dreka se pojača i svi krenusmo prema izlazu iz škole.

Kolona je krenula prema osnovnoj školi i skandiranje.

-Jebo vas Dejton! Srpsko Sarajevo!

Profesori su izašli i zabrinuto gledali za nama. Znali su kakvi smo i da je sve na ivici incidenta.

Kad smo stigli do osnovne upalili smo dimne i bacili topovski udar. Krenulo je navijanje.

-Izlazite napolje!

Vrata su se otvorila a sva djeca su pojurila napolje. Stvorila se ozbiljna masa. Dreka se pojačala i kolona je krenula. Pjevalo se i mahalo zastavama. Naprijed su išle cure sa parolama. Na parolama je pisao.

Ne dam vam očev grob!

Ovu zemlju smo krvlju očeva platili!

Srpsko Sarajevo!

Stop egzodusu!

Jebo vas Dejton!

Kroz centar Hadžića odjekivala je pjesma i narod je izašao na balkone. Svi su pjevali i plakali. Aplauz je dolazio sa svih strana. Naše oduševljenje je bilo na maksimumu. A kolona je postajala sve ozbiljnija.

Kad smo stigli kod podvožnjaka palili smo dimne. Skakali i navijali. Čekali smo SFOR. Znali smo da stalno idu na Igman gdje im je baza. A incident sa njima vodi nas u slavu i svjetske medije.

Svi će saznati za naše muke.

Nije prošlo ni dvadeset minuta, a naiđe kolona SFOR-a. Cure ostaše na putu, a mi se razmakosmo. Pustismo ih da do cura prođu i onda trke blokirasmo kraj kolone. Da nam ne pobjegnu. Dođe i dosta profesora, nastavnika, ljudi i žena.

Nasta naša opšta pomamljenost. Penjemo se po kamionima i cisternama. A cisterne od gume, ubile se za akrobacije na njima. Šaka i Obren ih noževima buše. Prskaju se vodom i ko fol tuširaju se. Palimo dimne i bacamo topovske udare. Pjevamo i deremo se.

Cure parolama mašu i stoje na putu odvažno i hrabro. Djeca iz osnovne kamenjem udaraju po kabinama. Odvaljujemo retrovizore i palimo im zastave. Policija se dere na nas, ali samo ih je dvojica. Ništa nam ne mogu i ništa i ne pokušavaju osim što se deru na malu djecu. Dođe i par novinara stranaca sa nekim autom. Snimaju i slikaju.

Popeo sam se na cisternu i skako po njoj. Probušio sam je sa gornje strane i u smjehu smo bježali sa nje, da nas ne okupa voda. Mlaz vode je ličio na neku fontanu, a ja sam silazio niz kabinu sav oduševljen učinjenim djelom.

Držao sam se za retrovizor i supustio se na stepenicu. Gledao sam kroz prozor vojnika, kako se unutra drži za glavu. Crnac, još i Amerikanac. Pomislih, da su nas oni tukli čitavo ljeto, haubicama, tenkovima i topovima. Polako uhvatih za bravu. Ona škljocnu. Otključano. Okrenuh se i rekoh.

-Zoka, ovaj se nije zaključo?

Zoka me gurnu i otvori vrata. Uhvatismo se za crnca i sa njim padosmo na zemlju. Raja poče udarat nogama ko bjesna po crncu. Mi se digosmo i bubamo ga krvnički. Lipti krv na sve strane. A on se skupio ko puž.

Odjednom se pojviše ona dva policajca i profesori, te nekako nam oteše crnca. Vratiše ga u kamion. A on se zaključa i plače ko godina. Plače mu i kolega. Urlamo i prijetimo im. Prstom preko vrata pokazujemo. Ne odstupamo ni milimetra.

U tom se nekad pogurkasmo sa policajcima. I sve se na momenat umiri. Dođoše i opštinari. Te počeše pregovori. Tražimo sendviče i auto da nas prati do Ilidže. Naravno sa kamerom. Pristaju na sve i puštamo kolonu. Krenuli smo na Ilidžu.

Pjesma, parole, muvanje curica i naguljivanje rakije koja se nekim čudom stvorila. Od svega toga, postajali smo sve pomamljeniji. Postajali smo opasni i ludi.

A onda smo presreli još tri džipa SFOR-a negdje na kod Blažuja. Porazbijali im stakla. I kroz otvoren prozor krenuh da udaram jednog. Tuko sam ga željeznom šipkom ko kopljem, da ga probodem. I da me Jugo nije zaustavio, tom šipkom željeznom bi vjerovatno i ubio tog zlog mirovnjaka. Tuko sam ga da ga ubijem. Mrzio sam ga. Mrzio sam ih sve. Mrzio sam čitav svijet. Srećom, Jugo ni tad nije mrzio nikog i povuko me, poljubio i rekao.

-Stani, molim te!

Stao sam i pogledao u krvavu glavu tog američkog mirovnjaka. Krv u je išla na sve strane. Snimala je kamera iz drugog SFOR auta. Prišao sam mu ponovo i pljunuo ga u ono krvavo lice. Te ga upitao.

-Pičko što ne pucaš sad?

Potom sam zaurlao sa masom i prošli smo dalje.

Na Ilidži masa naroda. Pjesma i parole. Govornici i razne seronje. Sretoh tetka Srđana ide sa Grbavice, da vidi tetku i djecu. Dade mi kutiju cigara i poljubi me. Skupilo mu se i zaplaka. A onda mi reče.

-Nema ništa od mitinga, sve su oni nas prodali.

Okrenu se i ode pješke prema Hadžićima. Mi ostadosmo u onoj masi. Umorni, gladni i prašnjavi. Pjevamo i deremo se. Vjerujemo da ne idemo nigdje iz Sarajeva.

Tu noć kad smo došli kućama nestrpljivo smo čekali vjesti. SRNA prikaza mitin, bez slova o nemirima. BiH TV isto tako. CNN i BBC ni da pomenu razbijene američke glave, a kamo li nas. Dok Beograd ni slova o nama ne reče.

Sutra dan znali smo da idemo i među nama je nastala neka mrtvaja. Nikad niko od nas, do dana danas, više nije otišao na miting. Nama je odavno jasno sve.

Napisano u aprilu 2023.

Izvor: Bojan Vegara – Fejsbuk stranica

Od istog autora:

Bojan Vegara: JEDAN SKORO PA MIRAN DAN

Bojan Vegara: MUJICA I BROVING

Bojan Vegara: KUMOV PAKET

Bojan Vegara: Vi pišite vaše lažljive istorije, kome god hoćete, samo nama nemojte, mi znamo kako cvilite

Bojan Vegara: Dok sam živ boriću se protiv svakog ko umanjuje i zatire naše Svete Mučenike

Bojan Vegara: Nikada nećemo zaboraviti ko smo, odakle smo i ko su nam komšije

Bojan Vegara: Ja se moj prađede i sad borim