Bojan Vegara: KUMOV PAKET

Kroz glavu idu misli u nizu i teku mi suze od neke čudne sreće. Pomislih. Nisu nas zaboravili kumovi. Niko nas nije zaboravio.

Probudila me ekspolozija granate blizu zgrade. Čujem majku u kupatilu. Ustala je i sprema se.

Uspravljam se i gledam u prvo jutarnje svjetlo, koje dopire kroz vrata od kuhinje i hvata metar hodinka. To je jedino svjetlo koje ulazi u hodnik i razbija potpunu tamu. A, ta tama je ista i po danu i po noći. Na svim drugim prozorima postavnjene su željezne ploče i grede. Samo je u kuhinji željezna ploča do pola prozora i ulazi to malo svjetla.

To nam je svjetlo već danima jedini kontakt sa vanjskim svjetom. Doduše i balkonska vrata u dnevnom nisu zaštićena, ali na njima je spuštena roletna, da ne vide kad se hoda po stanu.

Pucnjava i rafali u daljini je sve što se čuje. Vidim i buraz je budan. Proteže se. Skonta da sam budan, pa me upita. -Bojane koliko je sati? Protegoh se i ja gledajući jedva budnog buraza i rekoh mu. -Negdje oko pola sedam, čim je mama ustala da se sprema.

U tom uđe mama u hodnik sa upaljenom svijećom, odmjeri nas. Zatvori vrata od malog hodnika i reče. -Ustali ste djeco, granata vas probudila. Sage se i onom svijećom upali improvizovano kandilo u fildžanu na polici plakara sa ogledalom. Ogledalo pojačava svjetlo i to kandilo se gasi samo kad spavamo.

Uspravi se majka, te kao i svako jutro prije već što ode u policijsku stanicu održa nam govor. -Ne izlazite iz hodnika, samo na brzinu koje drvo u šporet ubacite i bježite. Imate konzerve Ikara i onu ribu, pa pojedite ako možete. Izmislićemo nešto kad dođem s posla. Okrenu se prema vratima. Uze cipele i obu se. Onda se uspravi i pogleda u nas dvojicu, pa reče. -Danas bi i tata trebao sa linije doći. Ne napadaju ima nekoliko dana i redovne su smjene. Pa ako ne možete onih konzervi, nek vam uštipke napravi, kad dođe. Potkuvala sam hljeb. Ljubim vas i molim te Bojane, ne hodajte po stanu. Čuvajte jedan drugog.

Uze tašnu i istrča iz stana, a mi ostasmo da osluškujemo i brojimo do 80. Toliko mami treba da pretrči do stanice. Znamo to odavno. Skontali smo, jer u tri izlazi sa posla, a kad trči, dođe dok se izbroji do 80. Izbrojali smo. Nijedna granata nije pala i laknulo nam je.

Ustao sam i ušao u kuhinju. Uzeo Ikar i otvorio. Pomirisao ga i ostavio. Jutro je i strašno smrdi. Čekaću da još ogladnim. Stresoh se kad pomislih da me isto čeka. Možda ga majka s lukom uprži. Vratih se u hodnik i sjedoh pored buraza na razvučen dvosjed. Namjestih se, pa mu rekoh. -Danas nećemo ni raspremat, neka dvosjeda ovako razvučenog, svakako nećemo pomaknut iz hodnika. Ko da gledam da će pucat čitav dan.

Okrenuh se zidu i legoh. Uhvati me neka tuga od one gladi i mirisa koji udahnuh iz konzerve Ikara. Počeh zamišljat proljeće i mir. Sav se nekakav raspilavih i razvukoh se po dvosjedu. Nikakav sam i nazor pokušavam da zaspem već sat vremena. Spavanje je jedini lijek za ovakve dane.

Rasaniše me ekspolozije raketa iz VBR-a i ono njihovo šištanje. Buraz se pored mene skupi i glavu na koljena stavi, pa mi reče. -Samo ih 9 pade. Juče kad su prve ispalili palo je 13. Hoćemo brojat danas granate, al da se zamjenimo. Ti broj njihove, a ja ću naše. Uspravih se i ja. Pogledah ga nekako jadno i odvratno, pa mu rekoh. -Ma broj šta hoćeš. Jebale te granate. Ima mjesec samo granate brojimo, da bar hoće struja doći. Poludićemo od dosade.

Ušutismo se i ponovo se zagledah u onu svjetlost iz kuhinje. Tišina potpuna i ponekad je samo poremeti poneki rafal.

Čuju se koraci u haustoru. Neko ide u vojničkim čizmama. Zaletih se na špijunku, ali vrata se prije otvoriše. Uđe stari i s vrata reče. -Dobro jutro momci! Jeste slušali majku? Zagrli nas i izljubi, a mi rekosmo da smo slušali. Ostavi pušku i skide opasač sa bombama i nožem. A nas dvojica uhvatismo otvarat torbu. Stari nas tužno pogleda i reče. -Nema lanč paketa, nisu nam djelili.

Prođe u dnevni da ostavi vjetrovku, te samo što uđe broving sasu kratak rafal po čitavom dnevnom boravku. I to kroz ona vrata balkonska, što nemaju željene ploče. Stari zalegnu. A ja se dreknuh. -Tata jesi dobro? A on na koljenima i smijući se uleti u hodnik. -Puca jebo majku svoju. Eno, izdera metkom regal i slupa one ukrase. Nije ni 30 cenata od mene udarilo. Zamalo me ne ubi, a nisam ni čestito ušao u stan. Eee, jebo majku, ako se zna đe gore, dal’na liniji ili u stanu? Uspravi se. Oslušnu i vrati se u dnevni da vidi, da šta ne gori. Metak zna zapalit stan. Otvori regal i izbaci košulju od metka i dva čelična zrna. Mahnu rukom da je rashladi, jer je vrelo zrno uzeo.

U tom zvoni telefon i svi pretrnusmo. Gore sprave od telefona kad padaju granate nema. Nekom se nešto desilo. Strari se javi, a mi uši napesmo. A on samo upita. -Gdje to što je došlo? Klimnu glavom i reče. -Eto me, pretrčaću. Spusti slušalicu i reče nama dvojici, -Idem do mame, neki paket stigao, Idem dok nisu opet granate počele. Mi se zgledasmo i počesmo da brojimo do 80.

Ponovo ništa ne puca osim što se čuju rafali negdje na liniji. Miljan reče. -On je brži od mame, njemu treba 70. Izbrojasmo i u istom momentu na noge ustasmo. Prođe me i ona tuga i nerovoza. Zaboravih malo i da sam gladan. Pomislih možda nam je neko neštio poslao. Ali, brzo me popusti ta pomisao, jer sjetih se da su male šanse da nam neko nešto pošalje. Niko poznat nije išao u Srbiju. Puca se mjesecima i nema odsustva. Mada nikad se ne zna. Možda nam je stvarno neko paket poslao. Nizale su se misli da se na kraju prekrstih i zamolih Boga da je paket.

Naslonismo se na vrata i osluškujemo. Čekamo da se otvore vrata od haustora i da čujemo korake. Minuta kao godina. Em čekamo paket, em brinemo za starog, jer puca čitavo jutro. Odjednom čujemo vrata i korake. Buraz otvori vrata i obojica provirismo. Vidimo starog nosi veliki kartonski paket. Ugleda nas i nasmija se, pa nam reče. -Kum Đuro poslo paket, nema šta nema. Ima 15 dana da ne okusite Ikara. Spusti paket na pod u hodniku i smije se sav srećan. A mi ga raskopasmo u sekundi. Šunka, slanina, suvo meso, tegle domaćeg pekmeza, slatkiši, dvije velike čokolade.

Smijemo se buraz i ja kao dvije budale. Radost i pun nos mirisa. Gužvamo papir u koji je umotana slanina i mirišemo ga. Stari se već vraća iz kuhinje, nosi dasku za meso, nož i hljeb. Mi i dalje rovimo po paketu. Nađosmo pismo. Bjela koverta. Uzeh ga i okrenuh. Vidim piše za Bojana i Miljana. Otvaram ga, a buraz se namjesti iza mene da čitamo. -Bojane i Miljane nadamo se da ste dobro. Poželili smo vas i mislimo na vas. Nedostajete nam i volimo vas. Niko vas nije zaboravio i svi vas pozdravljaju. Vole vas Jelena, Dejan i čitavo društvo.

Pogledah i vidim, potpisali se svi sa kojima smo se družili u ona dva i po mjeseca izbjeglištva u Omoljici. Odjednom mi svi likovi te potpisane držine pred očima prođoše. Zaigra mi brada. Ali oči s pisma ne silaze. Pomislih, da je kum rekao Jeleni i Dejanu da ih sve skupe.

Počeše mi suze. Buraz mi ga uze iz ruke i poče da čita na glas. Drhti mu glas. Prestaje da čita i plačemo obojica od radosti.

Kroz glavu idu misli u nizu i teku mi suze od neke čudne sreće. Pomislih. Nisu nas zaboravili kumovi. Niko nas nije zaboravio. Još telefoni sa Srbijom ne rade. Nikog mjesecima čuli nismo. Onda se zapitah kako li se kum snašao i poslao nam paket? Buraz prekide tišinu, pogleda u tatu i reče mu. -Mi imamo najboljeg kuma na svijetu! Kum Đuro je najbolji kum na svijetu!

Stari nas gleda. Pomilova buraza i sliše mu se dvije suze niz lice. Nasmija se Miljanu i reče. -Kum je velika ljudina i voli vas puno. A dosta suza i radovanja, hajde da jedemo. Sklopismo pismo i ostavismo ga na natkaslu, te rastrljasmo suzno lice. Pa onda navalismo da se gostimo. A buraz glasno kroz smjeh reče. -Ja ću prvo čokoladu, nisam je pojeo kako smo došli iz Omoljice!

A ja samo pomislih kakav dan, nije još ni podne i zgrabih rukom prvi komad šunke koju odreza stari, te dobacih burazu. -Jedi šta hoćeš, sve je naše!

Izvor: Bojan Vegara – Fejsbuk stranica

Od istog autora:

Bojan Vegara: Vi pišite vaše lažljive istorije, kome god hoćete, samo nama nemojte, mi znamo kako cvilite

Bojan Vegara: Dok sam živ boriću se protiv svakog ko umanjuje i zatire naše Svete Mučenike

Bojan Vegara: Nikada nećemo zaboraviti ko smo, odakle smo i ko su nam komšije

Bojan Vegara: Ja se moj prađede i sad borim