Бикуша

Љета 1990. године,  узалудно сам тражио jаму Бикушу изнад Челебића. Ниjе помогло ни то што ми jе водич био Душко Шуњка, човjек коjи на том терену познаjе свако коначиште дивљачи, сваки брлог дивљих свиња, све чеке, прелазе и приjечце. Узалудно смо се провлачили кроз густише и шипражjе, пели на узвишице и височиjе дрвеће — море расцвjеталог jасења jе у своjоj бjелини сакрило чак и биjели камени обелиск подигнут послиjе рата над овим стратиштем

Послиjе ми, чини ми се, ниjе било ни жао што jе ниjесмо нашли, што ни Душко Шуњка коjи брдо Кланац и Ливаднице познаjе као своj длан ниjе погодио прави пут до ње. Можда jе тако и боље. Нека зарасту путеви до ње, нека се заборави.

Јесте из дана у дан све мање оних коjи знаjу гдjе jе Бикуша, али оно што се догодило приjе шездесет и шест година, како су у тоj jами поморени становници Челебића (понеко  и из других сусjедних села), то међу Челебићанима, ипак,  живи као да jе jуче било, памти се и преноси са генерациjе на генерациjу готово као аманет. Не заборавља се у нади да се неће поновити…

Бикуша jе jедна од три jаме „безданке“ у кругу од коjих сто-двjеста метара, на висоравни сjеверно од Челебића, удаљене неколика километра. Име jе, кажу мjештани, добила по некоj жени од Бикића, удатоj у Челебић, коjа jе jедне зиме, чуваjући туда козе, некако упала у jаму. Био jе сниjег. Козе су пред ноћ одjавиле у село саме, а кад се чобаница ниjе поjавила комшиjе и сељани су кренули да jе траже. Тако су пртином стигли до jаме и злосрећну жену затекли живу и готово неповриjеђену jер се зауставила на дубини од десетак метара, на jедноj полици.

А како jе Бикуша постала гробница недужних, како су у њена студена и бездана њедра те 1941. године бацана чак и дjеца српска, казуjу Лука Црногорац и Милан Росић, двоjица од оних коjи су избjегли смрт у Бикуши:

„У Доњем ливањском пољу у то време ниjе постоjала организациjа Комунистичке партиjе нити jедан члан Партиjе коjи би био упознат са директивом ЦК КПЈ у вези са подизањем устанка у земљи. На другоj страни ни ливањски комунисти нису учинили ништа да упозоре Србе на опасност иако су као некомпромитовани, посебно Хрвати и Муслимани, могли на време сазнати шта се спрема српском живљу. Тако српски народ у целом ливањском срезу поjма ниjе имао о устанку у Србиjи, па чак ни о устанку у Босанскоj краjини све до тог 28. jула када jе дошло до сукоба усташа и устаника у Црном Лугу. На другоj страни, наше комшиjе Хрвати били су о свему до детаља обавештени и упознати, али нама, наравно, ни од њих нико ништа ниjе рекао. Били су врло добро организовани и чврсто су се држали заклетве и договора да ћуте па jе нама, тако, остало само да слутимо да се нешто озбиљно спрема и догађа” — сjећао се Милан Росић.

„Курири коjи су 27. jула 1941. године били одређени да пренесу поруку и директиву о дизању устанка, ниjесу стигли до Челебића и ми ниjесмо поjма имали шта се то збива у Црном Лугу и селима у околини” – памти Лука Црногорац, пензионисани пуковник, иначе носилац „Споменице 1941“.

Сjутрадан, пошто се усташко-жандармериjска постаjа у Грковцима, осjетивши опасност од устаника, разбjежала и склонила у другим оближњим постаjама, било jе jасно да се догађа нешто озбиљно.

У понедjељак, 28. jула, ми поранили, косимо жито доље испод цесте. Журимо да уграбимо приjе Огњене Мариjе и Светог Илиjе, кажу око жита посебно не ваља радити на те годете.

Одjедном, ето колона возила од Ливна. Наприjед jедна црна лимузина, а за њом аутобус и неколико камиона пуних до зуба наоружаних усташа.

Протутњеше. Немило нам, али опет мислимо да jе какав маневар и зстрашивање.

Не би за дуго, па негдjе на путу између Саjковића и Казанаца осу jедан дуги рафал, а мало потом у Црном Лугу се отвори борба.

Траjе то с малим узмацима и прекидима готово до испред ручка. Још не знамо шта jе, али ми млађи запели да се чим приjе ваља склањати и хватати планине. Отац ми Илиjа и они стариjи не даjу ни споменути: не будалите, каква би то влас била коjа би тукла и злостављала недужан народ…”

Милан Росић:

„Дана 28. jула 1941. године у рано jутро, око шест сати, путем од Ливна према Босанском Грахову прође колона, jедан аутобус и неколико камиона пуних усташа, а испред њих црна лимузина у коjоj jе био усташки главешина, адвокат Урумовић. Видело се да то све не слути на добро, нарочито за нас Србе, а они други су, наравно, знали зашто jе та колона кренула према Грахову пошто су претходне ноћи усташе из Грахова и Грковаца побегле пред устаницима у Челебић и даље у Ливно. Тако jе цео хрватски живаљ већ знао да су устаници стигли до Грахова и шта се све спрема.

Школа у Челебићу, поприште jедног од наjмонструозниjих усташких злочина, била jе спаљена током Другог свjетског рата

Усташка колона jе стигла до села Грковаца и ту jе наишла на заседу устаника. Отпочела jе паклена паљба коjа се добро чула готово до Ливна. Схватили смо да jе у питању неки устанак, али ништа нисмо знали ко се бори противу усташа и какве су их то снаге дочекале и зауставиле. Иначе, чим jе отпочела борба почеле су да горе куће у Црном Лугу и Заjаруги и како су усташе одступале натраг, овамо према Челебићу, за њима jе све више кућа остаjало у пламену…”

Лука Црногорац:

„Наjвише нас ледну и узбуни то што Хрвати, наше комшиjе са сусjедних њива, напустише жетву и одоше кућама чим поче пуцњава.”

Милан Росић:

„Истог часа кад jе отпочела борба у Црном Лугу, велика маса сељака Хрвата, трчећи одjури према усташкоj станици. Села Струпнић, Ковачић и Челебић била су на ногама. Пред станицу jе већ био стигао камион са оружjем и сељаци су се отуда враћали са пушкама или митраљезима о рамену, са фишеклиjама и торбицама пуним мунициjе.

Једни су одмах заузимали положаj косом изнад села, други у пољу испод села тако да jе село брзо било блокирано и више се нико ниjе могао никуд извући. Неки су ишли по њивама и наређивали да се посао одмах прекине, да идемо кућама и не удаљавамо се никуд jер ће свако ко се затекне ван села бити убиjен на лицу мjеста…”

Лука Црногорац:

„У неко доба, негдjе око десет сати, послаше моjу маћеху Цвиту код сеоског кнеза Ника Крижана, иначе сестрића моjе стрине, Хрватице Томе, да испита и извиди шта се то догађа и спрема. Он поручио: не берите бригу, шта буде са Хрватима, биће и са Србима, ви немате везе са оним што се догађа у Црном Лугу и будите без бриге…

Умири нас то мало и лакну нам. Приjатељ нам jе, рачунамо, и не би нас, зар, лагао да има икакве опасности.

Борба, чуjемо, у неко доба престаде. Мало затим пред станицу се врати само jедан камион. Стрка, галама, псовке, износе рањене…

Е, сад нам свима као сунце jасно да нам се рђаво пише. Још кад нам од кнеза стиже порука да се нико не удаљава од куће и старци увидjеше да смо ми млађи били у праву и да jе боље било да су нас послушали.

Али, као и обично, памет касно дође. Док смо се ми премишљали и погађали шта jе и како jе, усташе ниjесу сjедjеле скрштених руку. Косом изнад села и пољем испод цесте указа се ланац наоружаних људи, углавном цивила, наших комшиjа и познаника из сусjедних села, и тек по неки усташа у униформи…”

Милан Росић:

„Кад jе обруч већ био затворен, многи смо покушавали да се извучемо некако из села, у планину или поље — у луг, али jе сада све већ било касно. Никоме ниjе пошло за руком. Комшиjе су биле неумољиве и све су нас, без изузетка, приjетећи оружjем, вратиле и ниjесу помагала никаква убjеђивања и измишљања тврдих разлога за одлазак из села. А да то више нису наше комшиjе већ крвници и љути неприjатељи схватио сам jош на њиви. Кад jе почела борба у Црном Лугу и кад су комшиjе — Хрвати похрлили према станици, питао сам неке моjе до тог jутра добре другаре шта се то догађа и ко jе напао хрватску воjску. Они су ми одговорили да ништа не знаjу и да ће бити зло. Кад су се вратили натраг наоружани, били су љути, ниjесу хтjели ни да разговараjу већ су почели да брече и тjераjу нас са њива кућама…”

Лука Црногорац:

„Мало затим заредише патроле по кућама. Носе спискове и прозиваjу све мушко од тринаест година до стогодишњег старца. Зборе да сви морамо у школу на сслушање — да се утврди да ли jе ко од нас учествовао и имамо ли какве везе са засjедом коjу су им четници (а за њих су четници били сви Срби коjи су се борили противу њих) припремили у Црном Лугу.

Нема поговора. Дотjераше нас у школу и у обjе учионице накрцаше око сто људи — све зрелиjе мушко до старца коjи се могао кретати.”

Милан Росић:

„После подне код мене дође моj друг Ђоко Милутиновић. Договарамо се да се до ноћи негде склонимо а онда да бежимо у шуму. Немамо ништа од оружjа, али се договорили да jедан понесе секиру а други гвоздене виле.

Било jе око четири сата поподне. Ђоко оде кући, а jа кренуо иза куће у шталу да потражим какво сигурно склониште до мрака. Таман што сам изашао из куће кад између кућа одjедном рупи група усташа!

Све познати, из сусjедног села Ковачића, неки Перићи, звани Калаjице. Наређуjу ми да кренем са њима. Пронађоше и моjа два брата од стрица. Божу и Марка. Поведоше и њих. Моjа маjка дуго трчи за нама и плаче као да jе предосећала да ће нам то бити задње виђење.

Кад изађосмо на сеоски пут, поjави се велика група људи. За њима усташе са упереним пушкама. Прикључише и нас тоj групи.

Кад стигосмо испод куће мог друга Ђока, неколико усташа крену у кућу, али Ђоко уграби, прескочи преко неког зида и шмугну у неко зовље у башти. Усташе поjурише за њим, припуцаше, али им се он негде сакри у поjати и усташе се убрзо вратише празних шака прибоjаваjући се, ваљда, да се ми остали не разбежимо.

У хапшењима jе, иначе, учествовала већа група усташа. Већином смо их познавали jер су били из сусjедних села према Ливну. Били су ту Барбарићи, Перићи, Пенићи и други из Ковачића. Затим неки Куjунџиjа, по злу чувени, нисам му упамтио име, али знам да су му оца звали Арамбаша, као и jош неколицина из села Струпнића коjе нисам познавао. Ту су потом били и Никола Лиjовић, Филип Хрга и неки Билић из Жировића, и многи други. На челу jе ишао, наоружан до зуба и Србин – усташа Мирко Михаило, звани Шушановић из Саjковића, а сви коjе сам споменуо као и многи други неспоменути били су нам одраниjе добро познати jер су се истакли и приликом прикупљања оружjа.

На путу кроз село до школе покупили су све стасале Србе коjе су зтекли по кућама. Кад смо стигли пред школу, ту су нас детаљно претресли и одузели све што jе ко имао у џеповима — ножеве, новац, дуван и слично. Потом нам jе неки официр – усташа одржао говор и рекао да су се у селима доњега краjа побунили Срби те да су нас због тога довели да само преноћимо у школи пошто нам не веруjу као Србима, али да ништа не бринемо jер ће нас уjутро пустити кућама да се вратимо своjим домаћим пословима. Припретио нам jе да ће свако ко случаjно покуша бекство бити на месту убиjен, а да ће и остали због тога имати последица и бити строго кажњени.

Онда су у ходник извели путара Перу Краварушића и наговорили га да нам се и он обрати и упозори нас да будемо мирни и лоjални. Перо jе рекао у њиховом присуству да хрватска власт неће ништа лоше учинити мирним и недужним грађанима, те да ће нас сигурно сутра пустити да идемо кућама.

У оноj већоj сали у школи накрцало нас jе око стотину док jе у оноj мањоj преко пута било десет-петнаест људи. Закључали су учионице и испред зграде поставили страже…“

Лука Црногорац:

„На путу до школе нису нас тукли и злостављали, али више нико ниjе сумњао шта нас чека и џаба су усташе држале говоре и убеђивале нас да нам се никакво зло неће десити.

А свеjедно: нема спремности да нешто учинимо и покушамо се на време спасити и избавити.

Залуду Раде Црногорац, искусни београдски радник, упозорава и агитуjе да провалимо кроз прозоре и бjежимо док jош има шанси и времена. Ниjесу ни страже бог зна како jаке, не би било проблема са њима, али неки од оних стариjих, ваљда из страха за породице коjе су нам остале код куће, и даље хоће да вjеруjу усташкоj причи и не даjу проговорити о бjекству: куд да бjежимо ми и спасавамо своjе главе а жене и дjецу да оставимо на милост и немилост…

У том преговарању нам прође циjела ноћ, а кад свану, сви зажалисмо, стариjи што ниjесу послушали нас млађе, а ми млађи што смо послушали њих стариjе…“

Милан Росић:

„Наступила jе ноћ. Пошто jе учионица била препуна људи, брзо jе постало загушљиво и несносно, али прозоре нисмо смели отворити. Покушали смо у jедном тренутку, но стражари су одмах запретили да ће пуцати ако то учинимо.

Зграда школе jе приземна, а учионица у коjоj смо ми били имала jе четири велика прозора. Постоjали су заиста добри услови за бекство с обзиром да су се негде иза поноћи стражари престали кретати око школе. У истоj клупи поред jедног прозора седели смо jа и моjа два друга, Козомара Лазо и Црногорац Раjко. Одатле смо могли jасно да осматрамо ситуациjу испред школе. Видели смо да имаjу само два стражара. Седели су на зиду испред зграде и дремали, држећи пушке у крилу, очито уморни од борбе у Црном Лугу и свега онога што се тог дана збивало.

Почели смо и са осталима око нас да се договарамо да покушамо бекство jер под окриљем ноћи и при тако слабом обезбеђењу за то постоjе велики изгледи. У томе jе предњачио радник Васо Вуjчић из Боjмуната, физички можда и наjjачи међу нама. Убеђуjе да што пре искористимо прилику jер кад сване немамо никаквих изгледа. Говори:

— Ја ћу сам голим рукама задавити jедног стражара, а ви држите другога. Видите ли кукала ви маjка да ће нас све побити!?

Џаба он збори. Старци кад чуше, сjатише се око нас и почеше гласно да нас грде: jесмо ли полудели, где ће власт уништавати тако масовно људе коjи никоме воду нису замутили…

Тако су се енергично успротивили нашем плану за бекство и чак нам забранили да се групишемо и даље разговарамо о томе. Чим би приметили да нешто погледамо кроз прозор, а нарочито ако jе у нашем друштву Васо Вуjчић, па jош ако нешто шапуримо, одмах се неко од стариjих умеша и почне нас грдити и псовати:

— Шта, бре, ви балавци знате? Коjа jе то држава откад jе света и века убиjала недужан народ? Ви сте наумили да измакнете задњицу, а породице да оставите на цедилу. Вама jе лако jуначити се кад вам jе све што имате у гаћама!

Тако су нам старци осуjетили бекство, а да jе тада успело побећи не више од двадесет људи, наше комшиjе Хрвати се сигурно не би усудили да учине то што су учинили jер би се плашили освете све док би знали да ико од нас негдjе постоjи жив. Тако смо узалудно протраћили и ову претешки ноћ у коjоj се одлучивало о животу или смрти…“

 Из jаме Бикуше jе спашено и троjе дjеце: (с лиjева на десно) МАРА ЦРНОГОРАЦ, МИЋО и АНЂА ЕРЦЕГ (снимљени су изнад саме jаме у jесен 1944. године 

 Лука Црногорац:

„По зори, усташе упадоше у учионице и почеше да кундаче jедног по jедног. Нико не умаче да не добиjе барем jедан ћутек…“

Милан Росић:

„Освануо jе 29. jул. Диван, сунчан дан. Са прозора можемо да видимо цесту од пола брда Барjак до зграде општине. Негде око осам сати цестом се поjави Јаков Пашалић, начелник општине Челебић, коjи jе одмах по доласку усташке власти, указом лично Павелића, постављен на ту дужност. Иде према општини и усташкоj станици где ће се, знамо, одлучивати о нашоj судбини. Готово сви смо се обрадовали кад смо га видели и куд jе наумио, а нарочито они стариjи. Говоре нам:

— Ено, jе ли ово оно што ми сву ноћ зборисмо, а ви запели да се бежи па да се бежи. Сад ће он да нареди да нас ослободе…

Пола сата касниjе, међутим, испред школе почеше да се окупљаjу и многе усташе, а онда се одjедном врата отворише и jедна група рупи унутра у учионицу са пушкама на готовс и ножевима на пушкама. Неки су испод мишке носили коље. Без испита су почели да нас туку где кога стигну, псуjући нам српску и четничку маjку. Пошто смо ми већином седели у клупама, они су се пели на клупе и одозго нас тукли кундацима и кољем по глави и леђима и нико ниjе избегао и прошао без ударца. А тукли су нас све док нису изнемогли и уморили се.

Неки су се служили и баjонетима и своjе жртве боли по раменима. Моj друг Раjко Црногорац устао из клупе, стао поред прозора и леђима се окренуо зиду, а усташе га удараjу кундацима у груди. Он стискао зубе и ни око да му се намрди — колико да га милуjу:

— У главу га, у главу змиjу, маjку му jебем српску! — викну jедан усташа.

Ниjе ни изустио, а онаj распали Раjка кундаком у главу, jедном, другом, и он се онесвешћен скљока на под, а два обилата млаза крви му бризнуше низ образе, спаjаjу се на врху браде и сливаjу у недра.

И већина осталих jе већ у том првом налету зликоваца зарадило модрице и било окрвављено. Кад су се они коначно уморили, наредише да ми тучемо jедан другога. Они су кружили око клупа и контролисали како се извршава наредба па ако би приметили да неко не удара баш своjски, а таквих jе, наравно, било већина, извели би га испред клупа, колико да покажу осталима како се то ради. Ту би га тукли све док се несрећник не би онесвестио.

Тако jе на ред дошао и Божа Петровић. Кренули су да га туку и злостављаjу, али се оваj храбри и поносни човек ниjе дао тући. Зграбио jе jедног усташу за гушу и почео да га дави. Усташа се отимао и копрцао без речи у његовим рукама, а остали су облетали около, покушаваjући да отму друга из Божових челик-руку. Кад су увидели да неће успети, да им jе друг на изнаку снаге, неко од усташа повика:

— Убиj, убиj псето српско!

Други прислони Божи пушку под пазуво. Пушка се гласну и Божо се сложи на патос…

Брзо издахну. Одредише двоjицу између нас да на суседноj њиви ископаjу раку и закопаjу га.

Прва група батинаша оде у другу учионицу, а дођоше нови, jош гори. Тако цео дан. Све jедни оду, други дођу и све како коjи све гори и крволочниjи, као да су се надметали ко ће нас више злостављати и ко ће теже муке измислити. Тукли су нас наjвише кундацима, кољем и ногама. Баце под ноге и онда газе до изнемоглости, а посебно задовољство им jе било да ударе у мошнице, нарочито оне тврђе и коjи су показивали више виталности и издржљивости.

Кад би се уморили тукући нас около у гомили, онда би бирали наочитиjе и виђениjе, оне коjи су на било коjи начин пркосили. Тако им jе већ на самом почетку за око запео Љубо Бесара, гостионичар. Одмах на почетку му сломише руку, отворен прелом, рука беспомоћно виси низ тело, а крв jедноманце лопи из рукава. Али, Љубо jе био изузетно куражан човек. Ћути, стискао зубе и на сва њихова иронична питања или примедбе, одговара им истом мером, дрско, заjедљиво и пакосно, што jе зликовце jош више излуђивало и доводило до очаjа…

На исти начин су злостављали и Рада Црногорца. Имао jе на себи неку црвену кошуљу и тако одмах западао за око па су га одмах, редовно првога, изводили и тукли до бесвести.

Слично Раду Црногорцу и Љуби Басари прошли су и Јово Вуjановић, Иле Шуњка (пре оснивања НДХ био jе чак и кнез у селу) и многи други. Неке су прозивали по имену и презимену што jе казивало да то чине по нечиjем наговору. После тих стравичних тортура, људи су углавном остаjали на патосу, немоћни да устану и седну на клупе.

Људи више нису ни личили на себе. Готово сви су били у крви и модрицама, а уз све то нас jе морила несносна жеђ jер се нико ниjе старао од jуче како смо похапшени да нам донесе воде. Те муке су биле теже и од батина и оне се никада не могу заборавити.

У току дана стално доводе и нове жртве, оне коjе су претходног дана на неки начин избегли хаjку па су их накнадно открили или их неко прошпиjао. Они су имали посебан третман и добиjали дупле батине.

Занимљиво jе да се за сво време док су нас тукли ниjедан наш комшиjа Хрват ниjе поjављивао унутра, мада су, видели смо, вршљали око школе. Само jе у jедном тренутку ушао Стипе Поповић, наоружан пушком, и почео да нас тобож теши. Говорио нам да то ниjе у реду што раде са нама и да ћемо ми ипак бити сви пуштени кућама. Молили смо га да нам донесе неку фучиjу воде да не скапавамо од жеђи, али он то као да ниjе чуо, стално jе нешто блебетао да се не бринемо и кружио погледом по сали као да некога тражи. Закључили смо да jе само ушао да провери кога нема, ко jе избегао хапшење, да би га могли трагати.

Отишао jе без поздрава, а онда jе одмах упала нова група зликоваца и наставила да нас мрцвари. У свакоj групи смо, иначе, препознавали по неког од оних из суседних хрватских села према Ливну и они су били наjревносниjи у батинању и злостављању. Предњачили су Никола Лиjовић, командир усташа у Челебићу, његов заменик Филип Хрга, па браћа Перић, звани Калаице из Ковачића, Куjунџиjа, Арамбашин син из Струпнића и тако редом. У jедноj групи коjа нас jе наjдушманскиjе тукла и мучила (фалили су се да су они из Дувна дошли да нас среде), налазио се jедан омањи усташа са жутом усташком пелерином преко униформе. Имао jе о рамену нов карабин са кундаком жутим као восак. Е тога смо наjвише запамтили по злу. Тукао нас jе немилице и без разматрања стално нам псуjући српску и четничку маjку. При том jе сваки час љубио пушку у онаj жути кундак и претио да ће нам она судити и да ћемо добро упамтити ко jе он и какви су соколови из гласитог усташког гнезда — Дувна. (Касниjе смо сазнали да jе то био злогласни усташки кољач Капулица из села Кола код Дувна коjи jе све до 1948. године био у одметништву и тек тада jе ухваћен и осуђен на смрт вешањем…)

Негде око четири сата поподне испред школе се окупи велика маса усташа. Међу њима jе било и цивила. Отворише обе учионице. Стрпаше нас све у jедну. На вратима поставише jаку стражу са баjонетима  на пушкама, а онда почеше да нас изводе поjединачно и преводе у ону другу празну учионицу.

Тамо jе чекао jедан висок жандарм са неколико усташа. Жандарм jе имао клешта у рукама, а поред њега на столу jе била гомила дебеле, на приближно jеднаке комаде исечене жице. Том жицом нам jе жандарм везао руке позади а усташе су нас слагале у угао, обавезно нас кундачећи да се боље збиjемо.

Први jе у жицу везан Раде Црногорац, па онда редом. Петога су везали мог друга Лаза Козомару, jа шести, а иза мене Раjко Црногорац, па Лука Црногорац и остали, све док нас нису све повезали и уврстили у редове.

После донесоше велике колске конопе па одвоjише jедну групу од око тридесет људи и построjише по двоjицу. Онда их привезаше конопима за руке. Тако нас израздваjаше и повезаше у четири групе. У прву дођоше они коjи су посљедњи везани жицом а на зачељу ми коjе су прве повезали. Ја сам био у пару са Лазаром Козомаром, а иза нас су били Лука и Раjко Црногорац, па Илиjа Црногорац и моj брат од стрица Божо Росић и тако редом.

Веровали смо и готово били сигурни да ће нас побити и бацити у рупе подно Барjака из коjих jе некад вађен песак, поготово што смо и кроз прозор из школе видели тамо наше комшиjе Хрвате како рупе прошируjу и продубљуjу. Радили су то већ неколико дана и ако их jе ко и припитао зашто то чине обjашњавали су да то треба нешто за воjску.

Кад нас изведоше из школе и окренуше на супротну страну од улице коjа води према рупама на Барjаку, увидесмо да смо се преварили, а кад нас окренуше уз Кланац одмах нам jе било jасно да нас воде у jаму…“

Лука Црногорац:

„Један од спроводника се поспрдуjе:

— Водимо вас у Русиjу, jебо вам Стаљин маjку српску…

— Море, jебем jа вама маjку усташку, док jе Руса биће и Срба, не можете нас све утриjети, знамо ми добро гдjе jе jама Бикуша и куд сте нас наумили — одбруси му Раде Црногорац.

Ниjе jош ни изустио, а киша удараца се сручи на њега и крв га изнова обли…“

Милан Росић:

„Нисмо били jош скренули уз брдо кад чух глас jедног од усташа коjи jе са пушком на готовс ишао поред нас:

— Еj, ти, ти што се извлачиш!

Дозивао jе jеднога усташу коjи се одвоjио од колоне и кренуо сеоским путем према Петровића кући. Онаj застаде и без околишења рече:

— Ја нећу са вама и не желим да учествуjем у томе што сте наумили…

— Онда одложи оружjе!

Онаj без поговора прислони пушку уз тарабу, торбицу са мунициjом баци на земљу и седе на зид поред пута.

Усташа коjи му jе наредио да одложи оружjе, узе пушку и торбицу и призва другога усташу:

— Де, однеси ово у станицу, а овде донеси прегачу нека опаше оваква кукавица…

— Нека сам jа кукавица. Ето ти па се покажи jунак убиjаjући невин и беспомоћан свет — одбруси му разоружани.

(Кад сам касниjе ово испричао Душану Вуjановићу и кад сам описао усташу коjи jе бацио оружjе, он jе одмах рекао да jе то сигурно био Марко Билић из села Љубунчића коjи jе Душану помогао да се спаси и избегне нашу судбину.)

Гротло jаме Бикуше

 Јама Бикуша jе удаљена од села у брдо око два-три километра. Уз Кланац смо ишли и одмицали веома споро пошто су нас конопцима превезали близу jедне другима тако да смо морали jедни другима газити на обућу и ускоро нас jе било пуно босоногих. Додуше, многима су jош у школи, док су нас везивали, ако су видели добру капу, нове опанке или аљинче, све скидали и слагали на jедан сто, говорећи:

— Ово треба нама, а ви пошто идете у Србиjу тамо ћете добити све од ваше браће Србова…

Иначе, целим путем до jаме су нас немилице тукли кољем и кундацима, а сад су имали и камења до миле воље.“

Лука Црногорац:

„Би како рече Раде Црногорац. Кад изађосмо на Кланац, обрнуше нас доиста према jами. Илиjа Н. Црногорац и Лазо Р. Козомара одjедном сунуше да бjеже на лиjеву страну. Осу галама и плотун за њима, али, видимо, умакоше кроз омаре.

Готово у исти час, као по договору, на десну страну потрчаше и Божо Бошковић из Чапразлиjа и Нико Козомара, али их плотун стиже и обоjица падоше. Божо, кукавац, био дошао у уjчевину у Челебић и ту га ухватило и прикључило нама…“

Милан Росић:

„Кад наиђосмо поред jедне пољане, зване Присивак, из моjе групе одjедном, тако рећи у истоj секунди, на леву страну искочише Илиjа Црногорац и Лазо Козомара коjи jе био везан са мном у пару. Усташе припуцаше за њима, али jе у близини било некакво одраслиjе жбуње, те их jе спасило и лепо смо видели да су успели. У истом часу су бекство на десну страну покушали и Божо Бошковић из села Чапразлиjа и Нико Козомара, али jе, на њихову несрећу, на тоj страни било много jаче обезбеђење и куршуми су их брзо стигли.

У моменту бекства њих четворице у нашоj групи jе настало комешање и пометња. Чим су Лазо и Илиjа сунули да беже и jа сам успео да прекинем жицу на рукама, али ми никако ниjе полазило за руком да се ослободим конопа на десноj руци jер jе био чврсто везан и жестоко притргнут. Кад сам схватио да немам никаквих изгледа да се ослободим конопа, вратио сам руке у првобитни положаj као да су ми везане и тако наставио према jами да усташе не би приметиле, иначе би ме претукле на мртво име.

Тако стигосмо на Пашалића под, jедну широку ливаду. Ту jедан официр нареди да се зауставимо. Поче нешто да се договара са осталима. У том пристиже Иван Сучић, гостионичар из Луснића, обучен у цивилно одело са краватом, носи дрвене виле за сено у рукама. Пита зашто смо стали, а официр му обjашњава да jе решио да нас овде све поубиjа како не би jош ко побегао.

Сучић нареди да кренемо даље, на одређено место, jер ту немаjу где да нас толико закопаjу пошто jе тло каменито и не може се нигде ни крампом запети.

На челу ове колоне мученика целим путем до jаме као водичи су напред ишли Јозан Римац и Матан Барбарић, наше комшиjе Хрвати. Носили су jедну велику клепку и непрестано клептали, на километар у околину се могло чути. Преко рамена су носили и по jедан велики колац и с времена на време би се окренули те оне на челу добро изударали. При том су стално из свега гласа певали некакве усташке песме о поглавнику и новоj хрватскоj држави. Кад стиже Иван Сучић, он им брекну и они одмах замукоше.

Закључили смо да jе таj Иван Сучић главни jер се његова слушала, а он сам jе целим путем ударао jедног по jедног оним дрвеним вилама коjе jе по своj прилици понео да нас њима гура у jаму.

Поред нас су, иначе, ишле све саме униформисане усташе и тек кад смо избили на jедну велику пољану приметили смо около велики ланац наоружаних цивила, наших комшиjа, коjи су чинили другу линиjу обезбеђења.

На око двеста метара од jаме бекство jе покушао и jедан Илиjа Штињка из Боjмуната, али су и њега одмах убили. Ту су нас притерали што ближе jедне другима и почели да нас пожуруjу jедним путељком према jами. Тада се Јово Црногорац, мислим да jе био наjстариjи међу нама, обрати jедном усташком официру:

— Немоjте нас, господине, бацати и мрцварити у ову прву jаму, већ у ону другу, дубља jе…

— Нећеш ваљда ти, стара мрцино, одређивати и учити нас у коjу ћемо вас jаму трпати — одбруси му усташа.

Ту у близини jедна другоj су три jаме. Бикуша jе наjближа и наjприступачниjа а Двогрлка и Голубњача су мало даље у камењару и зарасле у шипражjе и то нас jе изгледа и спасило jер да су нас у њих побацали нико не би преживео пошто су оне много дубље од Бикуше, поготову Голубњача…“

Лука Црногорац:

„Што се више примичемо jами jа све грозничавиjе покушавам раскинути жицу. Мрдам рукама десно и лиjево, жица проклетница сиjече до косри као нож, али не одустаjем, поготову кад осjетих да се жица загриjала.

Видим већ како оне прве удараjу и гураjу у jаму, онако спућене и превезане конопима. То ми даде jош више снаге, тргнух jош неколико пута и жица пуче.

Сачеках jош неколико тренутака да се укаже згода, а осjећам да jе и коноп на руци сасвим олабавио. Кад ми се учини да jе пажња наших спроводника усредсређена на оне коjе већ бацаjу у jаму, снажно гурнух усташу Пилипа Барбарића коjи jе ишао поред мене. Он паде, а jа jурнух колико ме ноге носе кроз шипражjе.

Шиба ме грање по лицу, одjекуjу пуцњи за мном и око мене фиjучу зрна, али се не обзирем. Чух онда како у близини неко залелека:

— Не, браћо, не пуцаjте, убисте мене…!

Пуцњава одjедном ориjеди. Зауставио сам се ипак тек кад пуцњава сасвим престаде и кад сам схватио да сам далеко одмакао. (Дознао сам послиjе да су пуцаjући на мене ранили и jеднога од своjих коjи jе био ту негдjе са стране, ваљда на стражи.)

Онамо код jаме jош неко вриjеме одлиjежу плотуни и траjе врева, jауци и запомагање. Све у jедном тренутку надjача и прекрати тутањ бомби. Онда се све утиша па се мало затим уз планину разлеже пjесма усташка…“

          (Лука Црногорац jе тако у задњем тренутку избjегао сигурну смрт и трагичну судбину коjа jе, што те ноћи, што сjутрадан у школи у Челебићу, задесила готово све његове наjближе — и оца Илиjу, и маћеху Цвиту, и сестре по оцу Мару и Веселинку, и стрину Тому, и брата Божа, и брата од стрица Лаза, и сестру од стрица Боjу. Он и ове 2007. године проводи jесен живота у Београду и одлиjева бремену година и стравичних успомена коjе не блиjеде. )

Милан Росић:

„Испред саме jаме Бикуше искупили смо се на jедну чистину, има дужине око педесет метара. Одатле смо ми са зачеља лепо могли видети како чело оне прве групе мало заведоше око jаме и гурнуше их доле у jаму да би потом цела група за коjи секунд нестала и замакла у jаму. Тако су учинили и са следеће две групе оспред нас. Ми смо се полако примицали за њима и сада jе већ чело наше групе било над jамом.

Све jе ишло муњевитом брзином. Кад смо све видели што се дешава и како се ради, ми смо се одjедном ускомешали и свом снагом се покушали ослободити веза. Но пошто jе остала jош само наша група, зликовци су брзо реаговали и лако нас смирили. Брзом паљбом из пушака и рафалима са свих страна, брзо су нас сложили на земљу и умирили. У тоj стрци jе jедини успио да побегне и спаси се Лука Црногорац.

Био jе jош дан. Сунце на заласку. Ми лежимо на земљи, онако у конопима. Испред мене лежи мртав Марко Радић, а поред њега седи Мишко Козомара. Мене, осећам, неким чудом метак ниjе закачио. Лежим ипак онако потрбушке и гледам испод ока jадног Мишка Козомару. Седи непомично, крвавог лица. Тамо гдjе му jе било око зjапи крвава дупља и развљено све до слепоочнице. Из ране лопи крв и слива му се у недра, а њему се гласа не чуjе — ни да jекне.

Усташе су се jедно време комешале и трчале око jедног свог коjи jе изгледа рањен у оноj унакрсноj ватри и тамо негде подаље запомагао. Затим двоjица ножевима исекоше коноп између нас пошто jе већина била мртва и нису нас тако у гомили могли довући до jаме.

Онда почеше да бацаjу, све jедног по jедног. Двоjица узеше за руке и за ноге Марка Радића испред мене и завитлаше га у jаму. Потом и Мишка Козомару. Он jауче од болова, за срце уjеда, и стално моли да га дотуку и не бацаjу живог. Они се смеjу и церекаjу и бацише га живог — не испунише му последњу жељу.

Ја и даље лежим и правим се да сам мртав. Познаjем добро jаму Бикушу, често смо се као деца у њу спуштали у потрази за голубиjим jаjима. Знао сам да на десетак метара дубине има jедна широка полица и претпостављао да бих можда могао и прживети ако паднем и успем да се задржим на тоj полици.

Кад бацише Мишка, жалосна му маjка, повратише се за мене. Један ме муну ногом у слабину, тако jако да се мени оте гласан jаук:

— Па, оваj jе жив но се укурвио, маjку му jебем српску…

Ја се препадох да ће опалити из пушке да ме дотуче па се мало придигох као да сам тешко рањен. Зграбише ме они за руке и довукоше до jаме. Ту над jамом jедан омањи усташа чека да ме удари кундаком у главу. Како он подиже пушку, jа се тако придижем и остављам му све мање простора да замахне. Не чеках да ме удари. Уграбих и скочих у jаму сам, а он само нешто опсова за мном.

Ударио сам леђима у неку избочину и зауставио се на хрпи тела на самоj ивици полице, над понором дубоким око педесет метара.

Све ми jе то до тог момента изгледало као некакав ружан сан из коjег се морам пробудити. Сад сам се одjедном отрезнио и схватио где сам, али се нисам, за чудо, успаничио нити осећао било какве болове. Напипао сам jедан краj од конопа, вероватно оних коjи су први убачени, и чврсто се ухватио за њега, покушаваjући одатле да се некако искобељам на сигурно и безбедно место.

Мало потом некога опет одозго убацише. Бубну на полицу, претури се преко главе и заустави иза мене. Видим при свести jе, пипа около и кад нешто проговори или опсова, препознах по гласу Раjка Црногорца. Шапће ми да су га ударии кундаком по глави, да се био онесвестио и да не зна ни како jе пао у jаму.

Пожурисмо да се повучемо у страну. У тмуши напипасмо некакав отвор, ширине колико се може потрбушке провући. После неколико метара указа се простор повеће собе и ми се сместисмо ту, сигурни да нас више не могу дотући бомбама или камењем.

Док су зликовци убацивали преостале мртве и рањене, на полици се из оне гомиле испетљао jош jедан броj преживелих и лакше повређених и склонио се у запећцима са стране. У просториjу у коjу смо се увукли jа и Раjко искупило се тако десетак људи, а долазили су из неког другог правца, не отуда куда смо ушли jа и Раjко.

Дођоше моjи кумови Вуjановићи, Јово и Гаjо, звани Зекан. Имали су тешке повреде по глави. Пипам им лица, а оно се све крв улепила, тече и даље из отворених рана. По гласу препознах и мог брата од стрица Марка. Он jе био лакше повређен, али се жалио на несносне болове у грудима. Ту су jош били Миjо Ерцег, звани Бунда, Лука Вуjчић из Боjмуната, Ђорђе Радић, Петар Вуjановић, звани Пепан, Миjо Црногорац, Илиjа Ерцег и син му Божин…

Ниjе могуће описати све оно што се дешавало тада доље у jами. Стравично jе било слушати крике и запомагање људи у оноj гомили живих и мртвих, упетљаних у конопце из коjих не могу да се испетљаjу. Свађаjу се и псуjу међусобно, моле, куме да се склоне и не притискаjу jедан другога, да не вређаjу jедан другом ране жестоке. Чуjемо, неки већ скренули памећу од болова и страха, полудели у очаjничкоj борби за живот. Призиваjу некога из породице да им помогне.

Препознао сам, тако, глас шеснаестогодишњег Рада Црногорца, сина Периног, дозива, кукавац, маjку да му донесе воде или млека да се напиjе jер jе много жедан — умире од жеђи…

Чуjем старога Јову Црногорца како се гласно крсти и моли, како призива своjу крсну славу, Светога Аранђела, да му помогне.

Кад бацање престаде, над jамом се прво зачуше крампови и ћускиjе, а онда почеше да ваљаjу камење и убацуjу бомбе. Једна огромна громада паде на полицу и готово сву ону гомилу живих и мртвих коjа се била зауставила на полици повуче у амбис из коjег се чуо jош само гдекоjи глас и позив у помоћ. А зликовци су наставили да бацаjу бомбе и камење све док у jами ниjе завладала потпуна тишина.

Утом jе већ била пала и ноћ. Усташе запеваше некакву своjу корачницу и удаљише се од jаме, па ускоро и напољу завлада мир и све се утиша.

У jами jе било студено. Док смо страховали од бомби и камења, нисмо то толико ни опажали, а онда смо се сви почели трести као пруће. Но, при жеђи смо заборављали на све муке. Ипак, при помисли да би смо се могли спасити и извући из jаме и жеђ се трпела. Знали смо добро ову jаму, да се из ње може изаћи и без конопа. Једино смо страховали да ће крвници оставити стражу над jамом и да ће нас побити чим помолимо главе.

Прошло jе, по прилици, jедно два сата. Схватили смо да више нема чекања, да се нешто мора покушати. Раjко и jа коjи смо били наjближи излазу, кренули смо да извидимо ствар. Допузамо до полице, погледамо горе ка отвору и спрам неба приметимо да се неко пење уз литицу. Попе се неколико метара па се омаче и поново паде доле, али одмах крену натраг. Сад иде другим правцем. Пуза се вешто и погодио jе изгледа право место. Дохвати се и некакве гране коjа jе расла из прслине у стени и за час замаче напоље, у помрчину.

Чекамо кад ће се огласити стража, кад ће пушке грунути…

Нема ничег! Ја брже натраг. Испричам осталима каква jе ситуациjа. Брзо се договорисмо да идемо одмах и да се нико по излазу из jаме не удаљава док сви не изађемо и да се ни касниjе не раздваjамо jер ће нас тако наjлакше похватати.

Кад се извукосмо сви на полицу, неко у помрчини напипа краj конопа. Као да га jе сам бог послао — сви му се обрадовасмо. Гаjо Вуjановић — Зекан, први крену. Узе jедан краj од конопа и оде уз литицу. Биjаше то брдо од човека, таj jе могао стићи и утећи. Одредисмо га да иде први да би вукао и припомогао нама осталима.

Испе се он лако. Коноп завеза за некакав грапчић на самоj ивици jаме и поче да припомаже и саветуjе остале. За њим први крену брат му Јово, па jа. Мене одмах послаше да се мало измакнем и ослушкуjем да ко не наиђе док они извуку остале.

На месту ге су пуцали на нас примећуjем капе и опанке, али ми и не пада на памет да нешто обуjем и неку капу ставим на главу. Онамо код jаме чуjем да се неко са неким препире. Препознах глас Јова Вуjановића. Некога тихо грди. Пожурим тамо, кад оjађени Мишко Козомара, и он преживио и однекуд се прикључио из оних побочних шпиља те и њега извукли, али чим су га извадили суно да скочи наглавачке натраг и прекрати муке. Ухватили га над смим понором. Он моли и преклиње да га пусте, да се не злопати кад му тако унакаженом нема живота.

Одведоше га у страну. Док смо се ми бавили осталима и помагали им да се изверу из jаме, он, кукавац, некуд одтумарао онако полуслеп кроз шикаре и тек кад смо одмакли од jаме, кад смо први пут застали да се мало одморимо и преброjимо, приметисмо да га нема.

(Сазнао сам касниjе да jе Мишко те ноћи некако дотумарао до села, али су га комшиjе Хрвати сутрадан нашли у некоj поjати, поново га онако нагрђеног и рањеног мучили и правили спрдњу са њиме, да би га на краjу одвели и докраjчили на Барjаку.)

Жеђ се поново jавила и почела нам одузимати и онако кратки и слабашни корак. Но, имали смо, ипак, среће и онако у мраку набасали на повећу каменицу пуну воде те се сви слатко напили.

Одлучили смо потом да Луку Вуjчића из Боjмуната пошаљемо кући, то jе прво српско село до Челебића и у њему нема усташа. Дали смо му задатак да по зори спреми какво женско чељаде у Челебић и jави нашима да смо живи.

Лука одмах оде, а ми зађосмо мало дубље у шипражjе и смjестимо се како се ко снашао да преноћимо. Кад смо се пробудили, сунце jе већ било високо одскочило. Примакли смо се мало ближе сеоском путу, неће ли наићи ко познат. Брали смо ту около мало jагода, колико да утолимо глад.

У неко доба, преко превоjа на брду изнад села, поjави се групица људи. Има одраслих, али има и деце. Ближе, ближе, кад Саво Петровић и сва његова породица — жена Јања, стари му родитељи — Никица и Аница — обоjе пут седамдесет година, и четворо деце. Сви носе некакве замотуљке у рукама. Кад нас угледаше, стали у чуду, рођеним очима не веруjу да смо то ми, да смо живи, jер нас свак прежалио.

У торбама су носили пуно хране. Исекоше jедну велику погачу и jедну пршуту те се повратисмо у живе.

Ту нам се однекуд прикључио Лазо Козомара и моj зет Јово Ерцег као и jош неколицина коjи су се на време били склонили у шуму.

Истога дана, на брду Чатрња прикључили смо се збегу српског народа коjи jе био напустио села и потражио спас у планини…“

Усташе су дан-два касниjе у више наврата у jаму Бикушу убациле jош тридесетак житеља Челебића, углавном жена и дjеце, коjе су покупили по катунима. Само риjеткима jе успjело да на вриjеме побjегну и спасу се. Међу њима jе био и Владо Шуњка, jедан од наjбогатиjих и наjвиђениjих људи, не само међу Србима него и међу Хрватима у Челебићу, па и шире. Он се за вриjеме покоља такође затекао у катуну, на Ливадницама, а спасио се, изгледа, само захваљуjући томе што га jе његов приjатељ, Хрвт, Миjо Перић – Калаjица из Ковачића на вриjеме обавиjестио и поручио му по Дани, Владовоj сестри од стрица, да се склони, да сви Срби бjеже jер им се спрема страшни суд (то ће бити разлог да се Владо Шуњка касниjе, покуми са Перићима, тачниjе са Миjовим братом Бићем, прим.Б.С.).

          ( Владова супруга Сава ми jе испричала у jуну 1990. године, а на то ме ове 2007. године подсjетио и његов син Душко,  да jе он, сем тих директних упозорења од поjединих  комшиjа и приjатеља Хрвата, имао и неки други предосjећаj, слутио да се неко големо зло спрема:

          – На три или четири дана приjе покоља – сjећала се Сава Шуњка – ми били издигли на катун, на Ливаднице. Владо jедно jутро почео  да копа бунар код кошаре и како ударио крампом jедна сjеница му слећела на раме и почела да пjева, мили боже баш ки да jе питома. Тако два – три пута – он крампом мани, она му на раме пани и jедноманце пjева.  Бацио он крамп, ушао у кућу и прича. Велим му jа – чула од некога – да то jес неко чудо, да не ваља,  да нешто рђаво море бити. Он батали и таj бунар jе  ископан  тек послим петнаес година – неђе педесет шесте.

          Е онда и Милорад, друго ми диjете по реду, тек биjаше  научио да сриче по коjу риjеч, одjедном поче  да понавља ко да су му анђели казали:

           „Бизи Вадо, бизи гаjу, бизи кив…“

           Разабрасмо шта диjете збори: бjежи Владо, бjежи гаjу, бjежи крв…

           Више не би двоумице – зло се неко велико ваља и  ваља му се склонити с пута…

          Сjутрадан послиjе покоља у Челебићу, Владо Шуњка jе пошао са катуна да извиди шта се десило у селу. Кад jе видио да су свуд около усташке страже и да се ни изнад jедног српског шљемена не извиjа дим, схватио jе шта се десило и пожурио натраг да склања породицу. Ниjе их, међутим, затекао  на катуну. Сава са троjе дjеце, Љепосавом, Милорадом и Десом – била jош у колиjевци – и свекрвом Јоком кренула да бjежи уз планину и ниjе чекала Влада jер су jе, изгледа,  на опасност упозориле неке комшинице Хрватице. Она jе са дjецом успjела да умакне из обруча и извуче се из катуна уз планину, али не и њена свекрва коjа jе на том путу завршила под усташким ножем.

          Усташе су опазиле и Влада кад jе, враћаjући се из Челебића, прилазио ка кући, осуле са свих страна плотун на њега, али jе он успио да побjегне и извуче се без ране. Два дана jе потом лутао по планини и тражио породицу. Ту jе негдjе налетио на Ђорђа Црногорца, био се извукао из jаме Бикуше, сав крвав и нагрђен. У силном шоку и страху ниjе ни препознао Влада, побjегао од њега, узалуду трчао за њим и дозивао га.

           Трећег jутра, док jе осматрао са неких  високих стиjена изнад катуна, Владо спазио супругу Саву доље испод литице како бере росно лишће не би ли престрављеноj дjецу утолила жеђ. Она ту испод греда, у некоj пећини, провела два дана и двиjе ноћи…

          – Одатле смо се послим некако непажено провукли и отишли у Бастасе код кумова Ненадића – казивала ми jе  Сава Шуњка. – Ја ту остала са дицом, а Владо се вратио да тражи преживjеле и организуjе отпор усташама…)

Усташе су, иначе, са посебном безобзирношћу поступале према тим накнадно бацаним у jаму. Пошто су, изгледа, дознали да се jедан броj бачених у jаму спасио, крвници су сада жртве углавном мртве бацали – ту над jамом су их прво клали или стриjељали.

О Бикуши пише и Милан Радоjа:

„Ти дана се и фронт поставиjо. Граница: Боjминти – Челебић. Јама Бикуша остала под усташком контролом, удаљена око два километра од границе фронта.

Послим три-четири дана кад се фронт поставиjо, jавила се jедна група бораца – устаника, њи jедна петорка са пушкама — биjо jе вођа патроле Владо Шуњка. Тога дана пред саму вече, кридимице кроз шуму дошли до jаме. Онда звали: има ли ко жив? Тад дjеца познала глас Влада Шуњке и jавила се пошто jе то њихов комшиjа. Онда jе на коноп извадили. Она, по њиховом доказу, два дана и дви ноћи преживила у jами. Усташе и сељаци долазили на jаму и смиjали се, звали: има ли ко жив…

Дjеца се сакрила, завукла у спиље у jами, нису се ћела jављати. Лизали су росу са камења, казали да су само били жедни и да нису осjећали глад, само да им jе воде…

Дjеца су била старости од 6 — 9 година. То су Ерцег Нике Мићо, Црногорац Илиjе Мара и Ерцег Боjана Анђа.

Кад се рат завршиjо, у jесен 1945. године, онда смо ми преживjели ишли вадити кости из jаме. Поћерали смо сиjенска кола Пере Црногорца и колне конопе. Јама ниjе била у врлети па кола могу доћи на пет метара близу и jа сам на коноп улазиjо у jаму…

До сjеверне стране има jедно грло директно, управ отишло два колна конопа по 24 метра. То jе грло широко око два метра. Ко jе на то грло удариjо, таj ниjе преживиjо.

Доље се ништа не види. Имали смо лампу од карабита. Ту jе било наjвише костиjу и ту смо нашли jедну гвоздену ногу. То jе биjо Сава Вуjановић – Вуjе. Он jе имао таку ногу…

То дугачко грло што смо га мjерили колним конопима до сjеверозападне стране, може се обићи без конопа. Она провала, на мjестим ко jедно гувно пространа онако. Камење, а на мjестима ко и уске степенице. Остало jе доље jедно грло уско, нисмо могли саћи, а од лампе видиле су се кости — везали камен за коноп и дубљина око девет метара.

Од jаме Бикуше имаjу дви jаме у размаку нешто око сто метара — jама Безданка и jама Голубњача. Те су jаме чудо дубље, тешко се може чути камен кад га бациш ван да ако jе добро велик.

Кад су људи доћерати, кад jе стари Јово Црногорац говориjо:

— Господо, усташе, гоните нас у те друге, те су дубље…

Говорили му:

— Нећеш, стари лопове, већ баш у ту jаму, овде се бацаjу керови и Срби…

Вjероватно да нису знали колико jе дубока jама Бикуша…“

Из ове jаме jе, како jе већ речено, успио да се спаси релативно велики броj побацаних, али колико ни до данас ниjе сасвим тачно и прецизно утврђено. Можда зато што су се људи из ње и сами избављали, или стога што у њу ниjесу бацани само становници села Челебића, већ и неки из других села коjи су се тог дана случаjно затекли у Челебићу, или на катунима уоколо.

Лука Црногорац набраjа имена тридесет и четворо коjи су успjели да изађу из jаме, а Милан Радоjа jе у своjим записима оставио списак на коjему има тридесет и два имена. У сваком случаjу четрдесетак их jе успjело да се спаси, али су неки касниjе поново стигли под усташки нож.

Према расположивим подацима кланицу у jами Букуши су преживjели следећи:

Душан Нинковић, чобанин из Црног Луга коjега су усташе изгледа ухвтиле док су се повлачили пред устаницима и потом га прикључили похватанима у Челебићу, затим Сава Томић из Радановаца и Лука Вуjичић и Вуjо Видовић из Боjмуната.

Сви остали, колико jе до сада утврђено, били су из Челебића. То су: Вуjановић Саве Петар(био касниjе борац и носилац „Споменице 1941”), Вуjановић Марка Илиjа (као борац погинуо 1943. године), Вуjановић Васа Јово (носилац „Споменице 1941”, официр), Вуjановић Васа Гаjо, звани Зекан (такође касниjе био борац Народноослободилачке воjске), Вуjановић Шпира Раjко (и он потом био борац у редовима НОВ; послиjе Другог свjетског рата се оженио Хрватицом; ипак jе дочекао грозоморну смрт: док jе jедног дана, на велики светац Усjечење, трпао сиjено некако се  оклизнуо, пао с пласта и напарао се на виле…), Вуjановић Шпира Илиjа (онако ошамућен и рањен, пошто jе изашао из jаме, вратио се у село, али га ту поново ухватиле и сjутрадан заклале зеjедно са женом и дjецом у школи у Челебићу), Вуjановић Саве Маркан, Вуjановић Шпире Симо (касниjе погинуо као борац НОР-а), Козомара Илиjе Михаило-Мишко (како jе већ описано, биотешко рањен, избиjено му око, некако се ипак вратио у село, али га комшиjе Хрвати ипак ниjесу поштедjели него су га тако рањеног и унакаженог дотукли), Козомара Митра Шпиро (био послиjе борац и погинуо исте године од Италиjана), Козомара Рада Лазо (прекинуо жицу и побjегао приjе него што су га довели над jаму, касниjе погинуо као пролетер 1943. године) Милутин Божа Перо(био касниjе борац), Милутин Станка Миjо (убрзо по изласку из jаме усташе га ухватиле у планини и заклале), Росић Тодора Милан (касниjе борац, носилац „Споменице 1941”), Росић Јова Марко (касниjе борац, погинуо као пролетер 1943. године), Црногорац Божа Раде (касниjе борац, официр), Црногорац Пера Миjо (био потом борац, носилац „Споменице 1941”), Црногорац Саве Стеван (око мjесец дана касниjе умро од посљедица и рана задобиjених приликом бацања у jаму), Црногорац Јована Сава (био потом борац), Црногорац Илиjе Лука (побjегао изнад саме jаме, касниjе био борац, официр, носилас „Споменице 1941”), Црногорац Ника Илиjа (као и Козомара прекинуо жицу и побjегао при спровођењу према jами, касниjе борац, официр, носилац „Споменице 1941”), Црногорац Божа Перо, Црногорац Ника Раjко (погинуо као борац Прве пролетерске бригаде),Црногорац Илиjе Мара, Црногорац Илиjе Божо (био тешко рањен, смjештен у болницу у Ливну и ту га усташе заклале), Црногорац Сима Боjа (касниjе убиjена и бачена у jаму изнад села Луснића), Ерцег Лазе Симо (касниjе умро од тешких рана), Ерцег Божа Илиjа, Ерцег Божа Ђорђе (касниjе погинуо као пролетер 1943. године), Ерцег Боjана Миjо, звани Бунда, Ерцег Васе Миjо (био касниjе борац), Ерцег Симе Анђа, Ерцег Ника Лука, звани Мићо, Радић Јова Ђорђе(као борац погинуо 1943. године), Радић Јова Симо (вратио се кући и сjутрадан убиjен са циjелом породицом), Радић Јова Лука (брат Симов коjи jе доживио исту судбину — вратио се и он из jаме кући и ту поново ухваћен и ликвидиран) и Радић Јова Нико (касниjе био борац, подофицир).

Група преживjелих из jаме Букуше, снимљени над jамом 1944. године. У првом реду, слиjева надесно — ГАЈО ВУЈАНОВИЋ, ПЕРО МИЛУТИН, ПЕРО ЦРНОГОРАЦ, ПЕРО ВУЈАНОВИЋ, МИЈО ЕРЦЕГ, МИЋО ЕРЦЕГ, САВА ЦРНОГОРАЦ, а позади, у другом реду — АНЂА ЕРЦЕГ, РАЈКО ВУЈАНОВИЋ, МАРА ЦРНОГОРАЦ, ИЛИЈА ЕРЦЕГ и МИЛАН РОСИЋ. 

 Сасвим jе извjесно да ово ниjе цjеловит и коначан списак оних коjима jе успjело да избjегну пакао jаме Бикуше, а jош извjесниjе да jе свако од њих прича за себе, да су, као што се види, многи од њих касниjе и позавидjели онима коjи су остали у jами заувиjек, jер ниjесу по други пут доживjели звjерство усташких кољача.

                                                          *   *   *

          Ако jе Гаjо Вуjановић, звани Зекан,1941. преживио и успио да се избави из пакла jаме Бикуше (умро jе природном смрћу тридесетак година потом), његовим синовима и унуцима то ниjе пошло за руком пола виjека касниjе кад jе изнова сиjевнула усташка мржња и нож.

          Гаjов син Милан – Миле пао jе  као jедна од првих српских жртава у ливањском краjу 1992. године. Оваj познати, угледни и омиљени човjек, не само у Челебићу, трговац по занимању, међу првима jе доспио у усташки новоформирани казамат у Ливну гдjе jе подвргнут стравичном мучењу коjе се  jедног дана  завршило на плочнику испред полициjске станице претворене у мучилиште за оне  наjпркосниjе, оне коjима су били наjкивниjи.  По jедноj, „српскоj“ верзиjи, мучитељи су га у биjесу, разjарени његовим непокором и пркосом, бацили  кроз прозор  са другог спрата, а по другоj, „усташкоj“, он jе сам скочио, што као могућност  не искључуjу ни  неки од Срба коjи су  преживjели тортуре у овом усташком  затвору и изблиза чули или видjели како су се иживљавали над њим. То би, кажу, и приличило  човjеку Вуjановићевог кова – само такав може, има петље и снаге да увреба прилику и сам прекрати муке и понижења.

          Нешто касниjе, у редовима  Воjске Републике Српске, током ратних операциjа 1995. године, погинула су и оба сина Милана – Мила Вуjановића. Прво  jе пао млађи Озрен. Имао jе само двадесет и три године. Када jе почео  рат био jе у строjу Југословенске народне армиjе. Чим jе скинуо ту униформу ниjе практично ни дошао  да се види са наjближима, обукао jе униформу Воjске Републике Српске и стао на браник новостворене отаџбине. Кад jе пао, његов три године стариjи брат Драган ниjе посустао, наставио jе  његовим  стопама,  али jе и њега само  мjесец дана потом  зауставило усташко зрно (Драган jе, иначе, био ожењен Хрватицом и са њом има ћеркицу).

          На боjишту на Троглаву, за вриjеме познате усташке офанзиве под именом „Олуjа“,  пао jе и  Илиjа – Иће Вуjановић, Миланов брат, односно млађи син  Гаjа – Зекана Вуjановића.  Иза њега су остали осмомjесечни син и супруга Нада, Хрватица, коjи сада живе у Бањалуци.

          Иначе, броjно и угледно братство Вуjановића из Челебића, не само породица Гаjа-Зекана Вуjановића, и у наjновиjем рату jе платило крвави данак и jош jедном добрано осjетило немилосрђе усташких крвопиjа. За илустрациjу jе довољно истаћи трагичну судбину  Ранка Вуjановића и његовог уjака Влада Вуjановића.

          Ранко, плод забрањене љубави Српкиње и Хрвата (неког Брчића из Лиштана), одрастао jе у Челебићу поред бабе Руже и уjака Влада. Лиjеп, како ваљда може бити лиjепо само ванбрачно диjете, фин и уљудан, омиљен – село се њиме клело. Кад се закавжило и кренули расколи и погибиjе, он се латио  пушке и показао чудо од jунаштва. Смио jе, кажу, само што су риjеткли смjели, први стићи и на страшном мjесту стати и остати. Веле  да таj ниjе умио узмаћи, ни рањена друга оставити. Нико, кажу ни он сам, ниjе знао колико jе пута рањаван, колико jе пута завирио смрти у зенице.

          Тако све до пред сам краj рата – у jедноj од посљедњих борби 1995. прсло jе и његово врело момачко чело…

          У посљедњим ратним операциjама те 1995. године погинуо jе и његов уjак Владо, коjи jе такође jунаштвом задивио саборце и очигледно био велики узор сестрићу. Остао jе на Кланцу изнад школе у Челебићу, на оном  путу коjим су усташе у љето 1941. године  повеле његове  рођаке и комшиjе и побацали их у jаму Бикушу. Са jош четворицом сабораца се утврдио на положаjу и ниjесу устукнуили ни корака пред налетом усташке армаде. Кад jе заћутао њихов пушкомитраљез, саборци са других положаjа су знали да Владо и његови другови  више ниjесу међу живима – да jе Кланац пао…