Бијеле заставе за Србе у Мостару 1992. године

Мостар jе град у коjем су током грађанског рата у БиХ, почињени монструозни злочини над Србима. Хрватско-муслиманске воjне формациjе поновиле су злочине њихових предака у усташким униформама, коjи су настоjали истребити Србе у долини Неретве током Другог свиjетског рата. Поново су Србима одсjецане главе, копане очи, сjечене уши и носеви, урезивани крстови на тиjелу, просjецани jезици, ломљене руке и ноге, вршена силовања жена и бездушна психичка тортура ухапшених Срба из Мостара и околине.

Мостар jе град у коjем су током грађанског рата у БиХ, почињени монструозни злочини над Србима. Хрватско-муслиманске воjне формациjе поновиле су злочине њихових предака у усташким униформама, коjи су настоjали истребити Србе у долини Неретве током Другог свиjетског рата. Поново су Србима одсjецане главе, копане очи, сjечене уши и носеви, урезивани крстови на тиjелу, просjецани jезици, ломљене руке и ноге, вршена силовања жена и  бездушна психичка тортура ухапшених Срба из Мостара и околине.

Осим начина мучења и убиjања Срба, хрватско-муслиманске снаге у Мостару 1992, примjенили су jош нешто од насљеђа своjих предака из НДХ-а. Наиме, као што су у НДХ Срби били обиљежавани на разне начине као грађани другог реда, коjи су постепено истребљивани, тако су и 1992. године Срби у мостару били обиљежени као и њихове преци током Другог свиjетског рата.

Срби у НДХ-а обиљежавани су нпр. са биjелом траком коjа jе ишла око руке а на коjоj jе писало „Pravoslavac“, или Срби у Јасеновцу коjи су на раменима носили натпис „Srbin-Serbe“.

Биjела боjа jе и 1992. године у Мостару, била ознака за Србе као народ другог реда. Српске куће означаване су биjелим заставама и оне су се могле пљачкати и рушити, док су Хрватске и Муслиманске означаване зеленим заставама да случаjно неко забуном не би упао и у те куће.

Један од свjедока коjи jе то све видио и преживио пакао логора за Србе у Мостару свjедочи:

„У то време ХВО или муслимани су обележавали напуштене куће коjе ће да руше – ако jе била бела крпа на кући, значи требало jу jе рушити – то су биле само српске куће, чиjи су становници избегли. Ако jе на кући висила зелена крпа, њу треба заобићи, jер jе муслиманска или хрватска (тада су они jош били заjедно)“.[1]

Други примjер кориштења биjелих застава имамо приликом етничког чишћења села Богодола коjе се десило 3. августа 1992, о чему такође постоjе свjедоци:

„Тада jе свим Србима у селу Богодол речено да се скупе код цркве и да са собом понесу лични пртљаг. Аутобусом су пребачени у воjни логор у Мостару гдjе jе шест одраслих  мушкараца и jедна девоjка  задржано у затвору. Остали су аутобусом одвезени до прве борбене линиjе према Невесињу, дате су им беле заставе и они су прешли на српску териториjу. Тако да jе село Богодол остало без иjедног Србина“.[2]

Биjела боjа jе у два рата на овим просторима била jедан од начина да се обиљеже  и дехуманизуjу Срби и присвоjи њихова имовина. Питање jе, зашто баш биjела боjа (има примjера у Другом свиjетском рату да су Срби обиљежавани и плавом боjом) када jе она симбол мира, примирjа или лоjалности? Можда су  џелати користили биjелу боjу да и тиме симболично покажу да су се Срби предали и да су они побjедници? Шта год да jе истина, важно jе да су Срби опстали на своjим вjековним огњиштима, а док jе Републике Српске биће и Срба у Босни поноситоj, љутоj Краjини и светоj земљи Херцеговини.

Пише: Борис Радаковић

Извор: СРБИ У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ

Везане виjести:

У jами Радача посмртни остаци више жртава

Светозар Црногорац: Партизани су у Херцеговини наставили усташку мисиjу истребљења Срба