Без права на спомен-обиљежје жртвама „Добровољачке“ и приступ мјесту злочина

Злочин паравојних муслиманских наоружаних формација над припадницима ЈНА 2. и 3. маја 1992. године у Добровољачкој улици у Сарајеву, један је од првих и најкрвавијих злочина над Србима у протеклом Одбрамбено-отаџбинском рату чије ране и данас боле, јер породице жртава никада нису добиле правну сатисфакцију, а федералне власти никада нису дозволиле постављање спомен-плоче невиним жртвама на мјесту злочина.

Одбор Владе Републике Српске за његовање традиција ослободилачких ратова донио је одлуку да се обиљежавање злочина у Добровољачкој улици у Сарајеву ове године организује 3. маја, на дан страдања припадника ЈНА, само у Миљевићима у Источном Сарајеву, а не и у федералном Сарајеву, и та одлука је изнуђена понашањем кантоналних и федералних власти, изјавио је недавно Срни предсједник Пододбора Велимир Дуњић.

„Ове године донесена је изнуђена, али привремена одлука да се не иде у федерално Сарајево и то из оправданих разлога“, рекао је он.

Према његовим ријечима, свих ових година власти у Сарајеву нису дозволиле постављање спомен-плоче у знак сјећања на невино страдале припаднике ЈНА, нису дозволиле ни приступ српским делегацијама на право мјесто злочина, а нису реаговали ни на константне провокације присталица озлоглашених „Зелених беретки“ током скромних церемонија полагања цвијећа и обављања вјерског обреда.

Парастос жртвама из Добровољачке улице ове године биће служен у цркви Светог великомученика Ђорђа у Миљевићима 3. маја у 10.30, након чега је превиђено обраћање званичника и полагање цвијећа на Централно спомен-обиљежје на гробљу у Миљевићима.

Злочин над недужним војницима, официрима и грађанским лицима на служби у ЈНА, током договореног мирног повлачења из Сарајева, почетком маја 1992. године починили су припадници такозване Армије БиХ, Територијалне одбране и паравојних муслиманских фаланги којима су командовали освједочени предратни криминалци, силеџије и шљам сарајевског подземља.

Нападом на колону ЈНА у Добровољачкој, која се мирно повлачила из Сарајева у складу са споразумом и уз гаранцију мировних снага УН на челу са генералом Луисом Мекензијем, руководили су тадашњи члан Предсједништва БиХ Ејуп Ганић и руководство тадашње такозване РБиХ.

Иако је за безбједност војника гарантовао тадашњи предсједник /крњег/ Предсједништва БиХ Алија Изетбеговић, колона ЈНА није безбједно изашла из Сарајева, већ је прекинута и нападнута.

Тог 2. маја 1992. године око 11.30 часова, око 200 припадника јединица територијалне одбране такозване РБиХ и „Зелених беретки“, међу којима су били Сакиб Пушка, Јусуф Јука Празина, Емин Швракић и други, као и јединица којима је командовао сарајевски криминалац Исмет Бајрамовић Ћело, држали су у блокади, а потом извршили и напад на Дом ЈНА у Сарајеву, отварајући ватру из цјелокупног расположивог наоружања.

Један од наоружаних припадника паравојних муслиманских јединица, пуцањем из ватреног оружја, ранио је у груди и руке начелника Дома ЈНА потпуковника Богоја Божиновског, а у истом нападу убијен је портир Дома Џевад Биџо.

Том приликом заробљено је десет припадника ЈНА и грађанских лица на служби у ЈНА, и то: потпуковник Божиновски, војник Дуцан, пословођа ресторана Драгослав Митровић, затим грађанска лица Селвер Шврака, Ђорђе Соколовић, Тодор Соколовић, кувар Мустафа Чаушевић, конобарица Мунира Буга, радница Милка Шуша и домаћин Дома ЈНА Петар Станишић.

Командант Друге армијске области ЈНА генерал Милутин Кукањац упутио је пуковника Шупута са 40 људи са наредбом да одблокирају опкољене војнике, међутим, они упадају у засједу. Тада је убијено шест припадника војске и уништен транспортер. Остали војници остали су опкољени и, касније, заједно са особљем Дома ЈНА, заробљени.

Према свједочењима неких од жртава злочина у Добровољачкој, 3. маја око 8.00 часова одлучено је да генерал Кукањац напусти Команду, међутим, војска и официри то нису дозволили.

Око 13.00 часова канадски генерал Луис Мекензи /први командант УНПРОФОР-а у БиХ/ и генерал Кукањац договорили су размјену – предсједника /крњег/ Предсједништва РБиХ Алије Изетбеговића за извлачење војске и официра из Команде на Бистрику ка Лукавици. Размјена је договорена за 15.00 часова.

Међутим, у Команду долази лично Изетбеговић са кћерком Сабином и пратњом у којој су били Златко Лагумџија, Јусуф Пушина и још неки људи из Изетбеговићевог врха.

Према ранијем исказу једног од учесника колоне Маринка Милидрага, „уз лажни благослов и лажна обећања Алије Изетбеговића да ће конвој бити безбједан“, војска је напустила касарну у 18.00 часова.

На челу колоне, која је бројала око 40 возила са око 300 људи, били су генерал Мекензи, генерал Кукањац и Јусуф Пушина. Доласком колоне у Добровољачку улицу, у близини Миљацке, отворена је ватра на колону.

„Пуцали су на нас са свих страна. Са кровова и прозора“, рекао је Милидраг. Он је навео да је ватра отворена из стрељачког наоружања, а кориштене су и тромблонске мине.

„Пуцано је и на обиљежено санитетско возило у којем је погинуо примаријус доктор пуковник Радуловић. Убијен је и пуковник Михајловић, официр безбедности, који је у пензију отишао дан раније. Припадници `Зелених беретки` и Патриотске лиге извлачили су официре из возила и хладнокрвно их убијали“, истакао је Милидраг у једном од својих ранијих исказа.

Епилог крвавог пира су 42 мучки убијена припадника ЈНА и цивила, 71 је рањено, док их је 207 заробљено. Војници и цивили убијани су у Дому ЈНА – једно лице, Радничком универзитету „Ђуро Ђаковић“ три, на Скендерији 14, у Добровољачкој улици девет и 13 на другим локацијама у Сарајеву.

Према националном саставу, убијена су 32 Србина, шест Хрвата, два муслимана и два Албанца, од тога 10 официра, 28 војника и четири цивила која су радила у ЈНА.

У Дому ЈНА рањено је 26 припадника ЈНА и цивила, у Радничком универзитету „Ђуро Ђаковић“ и на Скендерији по три лица, у Команди Друге војне области 30, у Добровољачкој шест особа, на другим локацијама 26.

Јавност у Републици Српској огорчена је неефикасним процесуирањем злочина у Добровољачкој улици, иако су у истрагама најчешће помињана имена Јована Дивјака, Ејупа Ганића, Јусуфа Пушине, Хасана Ефендића, Заима Бацковића Загија, Драгана Викића, Јовице Беровића, Емина Швракића, Дамира Долана, Јусуфа Кецмана, Ибрахима Хоџића, Џевада Топића, Фикрета Муслимовића, Решада Јусуповића, као и неизоставног Исмета Бајрамовића Ћеле.

У свим досадашњим извјештајима Тужилаштву БиХ, МУП Републике Српске је наводио да напади 2. и 3. маја 1992. године на објекте и припаднике ЈНА, а посебно у Добровољачкој улици у Сарајеву представљају кривично дјело ратног злочина против цивилног становништва, рањених и болесних, ратних заробљеника, противправног убијања и рањавања непријатеља, као и повреде закона и обичаја рата, који је потом прерастао у безочни, нехумани и планирани атак муслиманских паравојних јединица на чланове породица војника, официра и грађанских лица у бившој ЈНА.

Према сазнањима и доказима којима располаже МУП Српске, након стравичног злочина почињеног 2. и 3. маја 1992. године над припадницима ЈНА у Сарајеву, припадници „Зелених беретки“, „Патриотске лиге“, „Бисера“ и других озлоглашених паравојних муслиманских јединица отпочели су прогон њихових породица, тако што су им дјецу и супруге насилно отимали из сарајавских станова, да би их потом уцјењивали и размјењивали с циљем стварања атмосфере страха и панике међу Србима почетком рата у Сарајеву.

Обимне истражне радње МУП-а Српске резултовале су Извјештајем од 45 страница, а у 122 прилога уз извјештај Тужилаштву достављено је 117 докумената са око 470 страница, три фоно записа – аудио касете, два компакт диска са пресретнутим разговорима и два видео записа, који доказују постојање наведених кривичних дјела и непосредно учешће поменутих осумњичених лица, а посебно генерала Јована Дивјака у њиховом извршавању.

Докази о злочинима у Сарајеву, на Скендерији, 2. маја и у Добровољачкој улици, 3. маја 1992. године, те докази о одговорним лицима, налазе се и на снимцима страних и домаћих телевизија, а те снимке посједује и Тужилаштво БиХ.

Нажалост, и правосуђе БиХ и сарајевска политичка чаршија остали су нијеми не само на ове доказе и примједбе српске стране да је у Сарајеву током рата било 126 логора, као и да је око 3.200 цивила српске националности страдало у том граду. За њих правде нема.

Извор: СРНА

Везане вијести:

ОБИМНИ ДОКАЗНИ МАТЕРИЈАЛ – ЈОВАН ДИВЈАК МЕЂУ …

„ЛЕГИТИМНЕ МЕТЕ“ У ВИДНО ОБИЉЕЖЕНОМ САНИТЕТСКОМ …

Ганић командовао акцијом | Јадовно 1941.