Bez bratskih odnosa se ni sablja ne iskova ni pesma ne sačini

Ovakva država i društvo nikako nisu povoljna sredina za razvoj talentovanog i poštenog mladog čoveka. Situacija se dodatno pogoršava ako ste pride i nacionalno opredeljeni.

Na konferencijama i koktelima postajete persona non grata, teže se dobijaju stipendije, a još teže ulazi u institucije. Kolege počinju da vas gledaju kao uvrnutog tipa, a od perspektivnog „lidera“ u kojeg je cela čaršija gledala i u njega se uzdala postajete gubitnik neizvesne budućnosti koji jedva sastavlja kraj s krajem.

Jednostavno – osuđeni ste ili da pravite prelom u svom mozgu i budete sve ono što niste, ili da se i dalje odupirete sistemu odbačeni od svih, usamljeni i pod čestom rafalnom paljbom sopstvenih nazovi istomišljenika.

Zato je, ako se već odlučimo za drugu opciju, neophodno da sa sebi sličnima gradimo doslovno BRATSKE ODNOSE, lišene sujete, spletki i ma kakve ljubomore – i, suprotno, uz što češće susrete i razgovore, uz poverenje, gradimo odnose međusobnog poštovanja i ljubavi. Da jedni prema drugima budemo dobronamerni, za početak.

Za „naše ljude“ moramo kopati i rukama i nogama, ne smemo da ih zapostavimo ili pretrpimo neuspeh.

A potom, osećajući muku ovog našeg usamljenog sapatnika, da i sami učinimo nešto konkretno kako bi se njegova situacija popravila.

I tu moramo za te „naše ljude“ kopati i rukama i nogama. Ako su bez primanja – da im, koliko je u našoj moći, pomažemo da nađu bar neki honorarni posao ili ih uključimo u naše započete projekte.

I tu ne smemo da ih zapostavimo ili pretrpimo neuspeh. Da kupujemo baš u radnji koju drže njihovi roditelji. Ako su bez stana, da baš mi budemo ti koji ćemo im ustupiti prostor dok se ne snađu. Najvažnije je da opstanu i mi u toj borbi moramo da budemo žilavi i požrtvovani.

Ako su žedni znanja – da im damo prave knjige.

Da se za njih borimo.

Da o njima svuda govorimo pohvalno.

Da ih tvrdoglavo branimo pred njihovim neprijateljima.

Da im neizostavno čestitamo slavu.

Ako im je teško, da odvojimo svoje najdragocenije vreme tragajući sa njima za utehom. A ako su radosni, da sa njima slavimo i lupamo čaše.

I, naravno, sve to bezuslovno.

Ja se godinama trudim da tako činim „za sve moje ljude“. Bez da me iko na to tera ili da me sam pita.

Prosto – osetim. Negde se taj niz produži a negde ne. To i nije toliko bitno. Tako sam i sam započinjao, u senci nekih starijih i mudrijih ljudi. Ali, to je preduslov za ma kakvu dalju konkretniju nacionalnu akciju.

Bez bratskih odnosa se ni sablja ne iskova ni pesma ne sačini.
Autor: Nemanja Dević