Без братских односа се ни сабља не искова ни песма не сачини

Оваква држава и друштво никако нису повољна средина за развој талентованог и поштеног младог човека. Ситуација се додатно погоршава ако сте приде и национално опредељени.

На конференцијама и коктелима постајете персона нон грата, теже се добијају стипендије, а још теже улази у институције. Колеге почињу да вас гледају као уврнутог типа, а од перспективног „лидера“ у којег је цела чаршија гледала и у њега се уздала постајете губитник неизвесне будућности који једва саставља крај с крајем.

Једноставно – осуђени сте или да правите прелом у свом мозгу и будете све оно што нисте, или да се и даље одупирете систему одбачени од свих, усамљени и под честом рафалном паљбом сопствених назови истомишљеника.

Зато је, ако се већ одлучимо за другу опцију, неопходно да са себи сличнима градимо дословно БРАТСКЕ ОДНОСЕ, лишене сујете, сплетки и ма какве љубоморе – и, супротно, уз што чешће сусрете и разговоре, уз поверење, градимо односе међусобног поштовања и љубави. Да једни према другима будемо добронамерни, за почетак.

За „наше људе“ морамо копати и рукама и ногама, не смемо да их запоставимо или претрпимо неуспех.

А потом, осећајући муку овог нашег усамљеног сапатника, да и сами учинимо нешто конкретно како би се његова ситуација поправила.

И ту морамо за те „наше људе“ копати и рукама и ногама. Ако су без примања – да им, колико је у нашој моћи, помажемо да нађу бар неки хонорарни посао или их укључимо у наше започете пројекте.

И ту не смемо да их запоставимо или претрпимо неуспех. Да купујемо баш у радњи коју држе њихови родитељи. Ако су без стана, да баш ми будемо ти који ћемо им уступити простор док се не снађу. Најважније је да опстану и ми у тој борби морамо да будемо жилави и пожртвовани.

Ако су жедни знања – да им дамо праве књиге.

Да се за њих боримо.

Да о њима свуда говоримо похвално.

Да их тврдоглаво бранимо пред њиховим непријатељима.

Да им неизоставно честитамо славу.

Ако им је тешко, да одвојимо своје најдрагоценије време трагајући са њима за утехом. А ако су радосни, да са њима славимо и лупамо чаше.

И, наравно, све то безусловно.

Ја се годинама трудим да тако чиним „за све моје људе“. Без да ме ико на то тера или да ме сам пита.

Просто – осетим. Негде се тај низ продужи а негде не. То и није толико битно. Тако сам и сам започињао, у сенци неких старијих и мудријих људи. Али, то је предуслов за ма какву даљу конкретнију националну акцију.

Без братских односа се ни сабља не искова ни песма не сачини.
Аутор: Немања Девић