Бескрајни плави круг, а у њему звезда

Русија је на великом испиту, како реаговати након спремљене акције подривања њеног повратка у статус суперсиле.

Можда је титула суперсиле враћена само у медијском смислу и за домаће потребе, али када су противници Башара ал Асада дошли на четрдесетак километара од Тартуса, све се промијенило на свјетској политичкој позорници. Можда и много више него након (ре)анексије Крима, гдје је Путин заправо сјекао уши, да би дефанзивно искрпио дупе.

И овдје је Русија реаговала из насушне потребе. Послала је мањи број ваздушнопоморских десантних снага, да заштити своју једину базу на Средоземном мору и довукла своје ваздухопловство, које је послије дужег времена (2008.) почело вјежбати гађање у стварним условима рата. У том смислу истински заостају за Американцима.

По цијени од најмање 2,4 милиона долара дневно, Руска Федерација се укључила у међународни сукоб на територији Сирије, уз резултате који су навели и власти у Ираку, да изразе занимање за њихово ангажовање на територији коју Багдад, признат у УН, не контролише.

Сунити против шиита

Сукоб је у суштини вјерски. Шиити, који су мањина у муслиманском свијету, ратују против сунита. Асадови алавити, ирачка шиитска већина и главно исходише ове вјере – Иран, боре се на истој страни за превласт над нафтоносним територијама Сирије и Ирака, чији територијални интегритет је спрдња, од вјешања Садама Хусеина и сличног покушаја са Асадом.

У самој Сирији, Асад је имао надмоћ у техници, командном кадру и организацији, те руски вето против понављања либијског сценарија. Исламистички милитанти имају премоћ у људству и подршку Турске и Јордана. Али и НАТО. Сиријска арапска армија, како је име Башарове војне силе, полако али сигурно је почела губити почетно преимућство, јер су исламисти обилато наоружани америчком војном техником. Посебно жицом навођеним ракетама посљедње генерације, код нас познатим као „маљутке“. Таквим пројектилом је и погођен руски спасилачки хеликоптер, када је страдао један спецназовац. Нешто слично, као када су Осаму бин Ладена и његове муџахедине у Авганистану, САД наоружали пројектилима „стингер“, да би неутралисали совјетску надмоћ оличену у оклопним хеликоптерима Ми-24.

Због скупе инвестиције у војноидеолошке групације које у Авганистану и Ираку зову терористима, а у Сирији борцима за слободу и демократију, Американци су преко Турске одмах по почетку акције почели да пријете руском ваздухопловству и причају о суверенитету над ваздушним простором. Онда су пријетњу и остварили.

Турска жели да се наметне као мини-Америка у блискоисточном региону, користећи свој статус чланице НАТО. Уз то иде и уносно неоосманистичко трговање нафтом, коју ИД продаје у бесцјење и тако се финансира. У дугогодишњем постојању овог војног савеза, она је прва чланица која је икада оборила руски авион, што показује колико им је стало да Асадове снаге не успоставе контролу над границом са Турском и одсијеку линије снадбдијевања непријатељских им снага.

Турска сачекуша

Исламска држава Ирака и Леванта, као ни сиријски талибани, нијесу достојан противник руском ваздухопловству, једнако колико је јасно да Русија није имала никакве агресивне намјере према Турској. Без обзира да ли преживјели члан посаде Су-24 говори истину, када каже да нијесу били у Турској, а у Сирији су оборени без упозорења, потпуно су смијешне излике да је то учињено без знања коме летјелица припада. Турци сигурно не би оборили америчке авионе, који по истом послу наводно прелијећу Сирију и Ирак, те користе и турске ваздушне луке. Не би им пало на памет да пуцају у Русе, без дебелог договора и залеђине.

Све се то десило уз аминовање врха НАТО. Нема говора о окршају, већ о сачекуши.

Полукружно окретање, а поготово паркирање вожњом уназад, тешко иде у близини границе, када се ради о суперсоничним авионима на које се при том пуца са земље. Ради се о старој врсти ваздухоплова чији такмац Ф-111 Американци одавно не користе и који се употребљавао за бомбардерска дејства и без ловачке и ПВО подршке. Руска кампања је због тога, осим што је успјешнија у борби против ИД, далеко јефтинија од америчке. А ту ће се ствари сад промијенити.

Русија ће сада од Сирије направити много опасније и скупље војно упориште, допремајући још морнарице, противваздухопловне системе С-400 и све оно што уз њих иде. Далеко је још то од распоређивања копнених снага, за шта тренутно ни не постоји велика подршка у руском јавном мнењу, али ушанчивањем у Сирији Медведевљева влада ће бити увучена у неку врсту трке у наоружању. Утицај Америке на Владу Ирака, преко чијег ваздушног простора Русија врши логистичке прелете и ударе крстарећим ракетама, биће кључан за даљу судбину Сиријске кампање.

Америка и Турска активно раде на дестабилизацији региона и Европске уније, чији један сегмент је и договорено пуштање избјеглица у Грчку са максимом „у Њемачку!“ као одредиштем свакога од њих. Посебно након споразума у Минску, који је донио какав-такав мир у регион Доњецка и Лугањска.

Локализација оперативног система

Нажалост по Српску и Србију, овај проблем не може бити заведен у рубрику „свијет“. Амерички пројекти сличних застава и намјене, самопроглашено Косово и Дејтонска БиХ, дају највећи број бораца на страни ИД у Европи, сразмјерно броју становника. Ако знамо да исламисти долазе искључиво из Ефбиха, то другоентитетске комшије ставља у европски врх по радикализму и опасности пер капита. Напади у Зворнику, Рајловцу и Завидовићима се стога невјешто гурају под медијски тепих из Сарајева, и са Запада. Све да смо у тунелу Салаковац само бацали петарде.

Срби, па и ја ако ту спадам, имају нерационалну љубав према Русији. Али љубав је, ах, по дефиницији таква. Ипак, разум говори да Русија поштује међународно право много озбиљније него САД. Чак и Крим, чије припајање то свакако није, оправдан је на основу косовског преседана који је пропустио Међународни суд правде у Хагу.

Но, то су све реакције.

Руско дејство у Сирији помало личи на психолошки механизам идентификације са агресором. Штокхолмски синдром који може условити да и Русија сада широм свијета приставља своје носаче авиона и рјешава проблеме права, правде и демократије; онако како њима одговара. У глобалном смислу то може довести до извјесног растерећења, постојањем протутеже невиђене још од Хладног рата, али ће у хуманистичком погледу донијети веће патње и страдања људске врсте широм свијета.

Бока Брчанска

Руси имају велику ману у томе, што им је стало шта Запад мисли о њима, али су се након инсталације војне хунте у Украјини дефинитивно пробудили. Тражење од Дон Мила Ђуканезеа да им да поморску базу, као превенцију губитка Тартуса, закаснило је растрљавање крмеља. Ипак, њихова оштра реакција на напор власти да без референдума гурну Црну Гору у НАТО, још увијек иде на руку Србији и Српској, које би и дефинитивно остале без шансе за излаз на море и будућности без робовања.

Чак и уз понизног Вучића као љубимца Ангеле Меркел, одгађање сврставања Подгорице под заставу НАТО, Србима као цјелини купује вријеме. У тренуцима оваквих промјена и неизвјесности на глобалној сцени, оно је данас веома драгоцјено. У противном, бићемо само као Црњанскови Исаковичи, заокупљени сеобама.

Путин грозничаво смишља неку симболичку контрамјеру, која би у јавности засјенила обарање сухоја, али руска политика је још из времена Кубанске кризе склонија да естрадно попусти, како геостратешки би добила оно што је стварно намјеравала. У том случају мицање нуклеарних пројектила из Турске.

Било би добро и да предсједници Додик и Вучић у ту агенду негдје убаце и Брчко подијељено по ентитетској линији, те Ловћен без Мила на врху. Треба искрено рећи ко вам је једини пријатељ и савезник у Савјету за проведбу мира.

Док мир још увијек траје.

Извор: ФРОНТАЛ

Везане вијести:

Руска Дума за враћање Аја Софије православној цркви

ЦНН: Почео је Трећи свјетски рат

Планета на ивици Трећег свјетског рата

ВИДЕО: Исламска држава прети Европи, на списку је и Србија