Beogradske priče: Dva „putovanja“ u Mauthauzen

Teška sudbina gradskih intelektualaca i trgovaca tokom dva svetska rata

DOK je učio Trgovačku akademiju, početkom 20. veka, Svetolik Miodragović nije ni slutio da će se uskoro obreti u nezaboravnoj srpskoj jedinici 1.300 kaplara koja se proslavila u Prvom svetskom ratu.

On je bio jedan od heroja koji su iz školskih i akademskih skamija bili izvučeni kako bi se proslavili u odbrani Srbije žrtvujući ono najbolje što je država u tom trenutku imala.

Danas pričamo sa Svetolikovim sinom Milanom, dok gledamo stare fotografije i prisećamo se zlosrećne, ali herojske sudbine njegovog oca.

Prvo zarobljavanje

– KAO vojnik Skopskog đačkog bataljona moj otac bio je ranjen u prvim bitkama početkom rata, na Suvoboru, i pogođen kuršumom, pao je u duboku travu – počinje pripovest za „Beogradske priče“ Milan Miodragović. – Saborci ga nisu videli, a kako je nastupilo povlačenje, moj otac se uskoro, onako ranjen i nepokretan, našao na teritoriji okupatora. Oni su ga videli, dabome i zarobili, i uskoro se našao u logoru Mauthauzen, koji je i u Prvom svetskom ratu bio hapsana za vojne ratne zarobljenike.

Veliki rat je, najzad, ipak prošao, a junak ove priče vratio se u svoj Beograd. Kao školovan trgovac, prvo je radio u jevrejskim radnjama u Ulici kralja Milana i Knez Mihailovoj, da bi se uskoro osamostalio. Počeo je trgovinu našim, autentičnim ćilimima, a sa ondašnjom Pirotskom zadrugom sa juga Srbije napravio je odličnu poslovnu saradnju.

– Zakonom je zaštitio pirotske šare, i današnjim rečnikom rečeno, „brendirao je“ ovaj tradicionalni proizvod sa našeg podneblja. U blizini današnje „Beograđanke“ imao je radnju, sa adresom Kralja Milana 21, i tada se odigrao još jedan nesvakidašnji događaj, a ja sam sačuvao dokument o tome. Naime, nemački Rajh je tridesetih godina bio u usponu, a ondašnja Jugoslavija imala je potrebu da zauzme neutralan stav prema političkim kretanjima toga doba. Tada je kroz Beograd prošao mladi Herman Gering, koji se tokom svadbenog putovanja sa novopečenom nevestom uputio ka Bliskom istoku. Geringa je istorija kasnije zabeležila kao komandanta Luftvafe koja će bombardovati Beograd, „oca“ zloglasnog Gestapoa, ali i čoveka koji je ispred Nemačke došao na sahranu kralja Aleksandra posle atentata u Marselju 1934. godine.

Kao gest dobodošlice, dok smo se nadali da se neće rasplamsati novi svetski ratni sukob, Geringu je poklonjen pirotski ćilim iz radnje Miodragovićevog oca, a on još čuva zahvalnicu ondašnje nemačke ambasade zbog ovog, ljubaznog gesta.

Nedugo zatim počeo je Drugi svetski rat, nemački napad na Jugoslaviju, i svaka ljubaznost sasvim je zaboravljena. Svetolikovi kontakti sa beogradskim Jevrejima su bili jaki još s početka trgovačke karijere, i on se odvažio da ih sklanja sa prestoničke vetrometine, budući da su ih nacisti nemilice hapsili i odvodili u logore. Ovog puta razradio je tajnu rutu koja je dotadašnje sugrađane jevrejskog porekla vodila ka Pirotu, a zatim dalje, ka Palestini i bekstvu od ratnog pakla.

– Ipak, jedan od ljudi kojima je pokušao da pomogne pao je Nemcima u ruke – nastavlja Miodragović. – Uplašeni čovek je već posle prvog pritiska priznao na koji način je pokušao bekstvo i ko je sve učestvovao u njegovom spasavanju, i uskoro je Gestapo zakucao na vrata Svetolika Miodragovića.

Iskusni trgovac, koji je u tom trenutku već imao raskošno, i nimalo jednostavno životno iskustvo, ponovo je okončao u zarobljeništvu. Ovog puta u logoru na Starom sajmu, da bi mu uskoro bilo saopšteno kako će biti u železničkoj kompoziciji koja vodi ka Mauthauzenu.

– Samo se nasmejao. Na pitanje što se smeje, jetko je odgovorio: „Već sam bio tamo“.

Jevrejski prijatelji

NIJE to bio kraj ove pripovesti o životu jednog Beograđanina. Kada je ipak uspeo da preživi sve muke koncentracionog logora i da se ponovo oseti slobodnim, trebalo da krene natrag, kući. U tom trenutku Beogradom su već vladali komunisti, ljudi kojima su vladale neke nove ideologije, do tada strane u našem gradu.

– Povratak kući bio je težak poput života u logoru – zaključuje njegov sin Milan. – Prvo je, zajedno sa ostalim zatvorenicima sa ovog podneblja, prebačen u Maribor. Odatle do Zagreba mesec dana je voz mileo dok je Miodragović bio u furgonu, teretnom vagonu namenjenom za prevoz tereta i stoke. To vreme morao je da provede na ovaj način, sve vreme dokazujući da u zarobljeništvu nije postao „agent imperijalizma“. Najzad je dobio potvrdu posle istrage koja je okončana u Zagrebu, i mogao je slobodan da se vrati kući.

Sve je prošlo, porodična arhiva je, zajedno sa uspomenama, makar delimično ostala očuvana među starim fotografijama i dokumentima, a naš sagovornik objašnjava kako je deo tradicije ostao „u krvotoku“ njegove familije.

– Moja kćer Natalija je arhitekta koja je projektovala paviljon Srbije na velikoj svetkoj izložbi u Šangaju 2010. godine. To je bio svetski „Ekspo“ kada je doživela međunarodno priznanje za izgled paviljona jer mu je dala identitet tako što je koristila šare sa pirotskih ćilima.

SPOMENIK I DEROKO

SPOMENIK posvećen borcima na Suvoboru kod Rajca otvoren je septembra 1973. godine, a naš sagovornik čuva snimke na kojima su, pored preživalih 1.300 kaplara, i njegov otac Svetolik i čuveni arhitekta, pisac i akademik Aleksandar Deroko.

– On je tada održao potresan govor, koji mi i danas natera suze na oči – pripoveda Miodragović. – Pred svim ratnim drugovima se izvinio, zašto što je bio „aristokratsko dete“ pa je u doba kada su oni vojevali prve bitke Velikog rata bio u Francuskoj na školovanju za vojnog pilota.

USPOMENA IZ 1943.

FOTOGRAFIJA koju brižno čuva naš sagovornik prikazuje njegovu majku Dobrilu, koja tokom 1943. godine, dok je rat u punom jeku, pazi na Milana i njegove dve sestre.

Vreme je bilo veoma teško za obične smrtnike, otac, glava porodice, bio je u logoru, a majka je čuvala kozu, kako bi uvek imala mleko za mališane.

– Majka je uvek imala „instant“ mleko za nas – uz osmeh će Miodragović.

LOGORSKI TEATAR

TOKOM Prvog svetskog rata Miodragović je bio u Mauthauzenu, ali to je bio logor u kojem su uvažavali oficire. Tada je još postojalo džentlmensko ponašanje, pa su Nemci ovu vrstu zarobljenika ipak držali pod pristojnim režimom.

– Otac je posle govorio kako je tamo odlično naučio nemački jezik, a bio je i član pozorišta koje je organizovao naš poznati glumac Jovan Gec – kaže Milan Miodragović.

Izvor: NOVOSTI