Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

Београдске приче: Два “путовања” у Маутхаузен

Датум објаве: среда, 3 фебруара, 2016
Величина слова: A- A+
Светолик Миодраговић
Светолик Миодраговић

Тешка судбина градских интелектуалаца и трговаца током два светска рата

ДОК је учио Трговачку академију, почетком 20. века, Светолик Миодраговић није ни слутио да ће се ускоро обрети у незаборавној српској јединици 1.300 каплара која се прославила у Првом светском рату.

Он је био један од хероја који су из школских и академских скамија били извучени како би се прославили у одбрани Србије жртвујући оно најбоље што је држава у том тренутку имала.

Данас причамо са Светоликовим сином Миланом, док гледамо старе фотографије и присећамо се злосрећне, али херојске судбине његовог оца.

Прво заробљавање

– КАО војник Скопског ђачког батаљона мој отац био је рањен у првим биткама почетком рата, на Сувобору, и погођен куршумом, пао је у дубоку траву – почиње приповест за “Београдске приче” Милан Миодраговић. – Саборци га нису видели, а како је наступило повлачење, мој отац се ускоро, онако рањен и непокретан, нашао на територији окупатора. Они су га видели, дабоме и заробили, и ускоро се нашао у логору Маутхаузен, који је и у Првом светском рату био хапсана за војне ратне заробљенике.

Велики рат је, најзад, ипак прошао, а јунак ове приче вратио се у свој Београд. Као школован трговац, прво је радио у јеврејским радњама у Улици краља Милана и Кнез Михаиловој, да би се ускоро осамосталио. Почео је трговину нашим, аутентичним ћилимима, а са ондашњом Пиротском задругом са југа Србије направио је одличну пословну сарадњу.

– Законом је заштитио пиротске шаре, и данашњим речником речено, “брендирао је” овај традиционални производ са нашег поднебља. У близини данашње “Београђанке” имао је радњу, са адресом Краља Милана 21, и тада се одиграо још један несвакидашњи догађај, а ја сам сачувао документ о томе. Наиме, немачки Рајх је тридесетих година био у успону, а ондашња Југославија имала је потребу да заузме неутралан став према политичким кретањима тога доба. Тада је кроз Београд прошао млади Херман Геринг, који се током свадбеног путовања са новопеченом невестом упутио ка Блиском истоку. Геринга је историја касније забележила као команданта Луфтвафе која ће бомбардовати Београд, “оца” злогласног Гестапоа, али и човека који је испред Немачке дошао на сахрану краља Александра после атентата у Марсељу 1934. године.

Као гест дободошлице, док смо се надали да се неће распламсати нови светски ратни сукоб, Герингу је поклоњен пиротски ћилим из радње Миодраговићевог оца, а он још чува захвалницу ондашње немачке амбасаде због овог, љубазног геста.

Недуго затим почео је Други светски рат, немачки напад на Југославију, и свака љубазност сасвим је заборављена. Светоликови контакти са београдским Јеврејима су били јаки још с почетка трговачке каријере, и он се одважио да их склања са престоничке ветрометине, будући да су их нацисти немилице хапсили и одводили у логоре. Овог пута разрадио је тајну руту која је дотадашње суграђане јеврејског порекла водила ка Пироту, а затим даље, ка Палестини и бекству од ратног пакла.

– Ипак, један од људи којима је покушао да помогне пао је Немцима у руке – наставља Миодраговић. – Уплашени човек је већ после првог притиска признао на који начин је покушао бекство и ко је све учествовао у његовом спасавању, и ускоро је Гестапо закуцао на врата Светолика Миодраговића.

Искусни трговац, који је у том тренутку већ имао раскошно, и нимало једноставно животно искуство, поново је окончао у заробљеништву. Овог пута у логору на Старом сајму, да би му ускоро било саопштено како ће бити у железничкој композицији која води ка Маутхаузену.

– Само се насмејао. На питање што се смеје, јетко је одговорио: “Већ сам био тамо”.

Заробљеничка пропусница
Заробљеничка пропусница

Јеврејски пријатељи

НИЈЕ то био крај ове приповести о животу једног Београђанина. Када је ипак успео да преживи све муке концентрационог логора и да се поново осети слободним, требало да крене натраг, кући. У том тренутку Београдом су већ владали комунисти, људи којима су владале неке нове идеологије, до тада стране у нашем граду.

– Повратак кући био је тежак попут живота у логору – закључује његов син Милан. – Прво је, заједно са осталим затвореницима са овог поднебља, пребачен у Марибор. Одатле до Загреба месец дана је воз милео док је Миодраговић био у фургону, теретном вагону намењеном за превоз терета и стоке. То време морао је да проведе на овај начин, све време доказујући да у заробљеништву није постао “агент империјализма”. Најзад је добио потврду после истраге која је окончана у Загребу, и могао је слободан да се врати кући.

Све је прошло, породична архива је, заједно са успоменама, макар делимично остала очувана међу старим фотографијама и документима, а наш саговорник објашњава како је део традиције остао “у крвотоку” његове фамилије.

– Моја кћер Наталија је архитекта која је пројектовала павиљон Србије на великој светкој изложби у Шангају 2010. године. То је био светски “Експо” када је доживела међународно признање за изглед павиљона јер му је дала идентитет тако што је користила шаре са пиротских ћилима.

СПОМЕНИК И ДЕРОКО

СПОМЕНИК посвећен борцима на Сувобору код Рајца отворен је септембра 1973. године, а наш саговорник чува снимке на којима су, поред преживалих 1.300 каплара, и његов отац Светолик и чувени архитекта, писац и академик Александар Дероко.

– Он је тада одржао потресан говор, који ми и данас натера сузе на очи – приповеда Миодраговић. – Пред свим ратним друговима се извинио, зашто што је био “аристократско дете” па је у доба када су они војевали прве битке Великог рата био у Француској на школовању за војног пилота.

Споменик на Сувобору
Споменик на Сувобору

УСПОМЕНА ИЗ 1943.

ФОТОГРАФИЈА коју брижно чува наш саговорник приказује његову мајку Добрилу, која током 1943. године, док је рат у пуном јеку, пази на Милана и његове две сестре.

Време је било веома тешко за обичне смртнике, отац, глава породице, био је у логору, а мајка је чувала козу, како би увек имала млеко за малишане.

– Мајка је увек имала “инстант” млеко за нас – уз осмех ће Миодраговић.

ЛОГОРСКИ ТЕАТАР

ТОКОМ Првог светског рата Миодраговић је био у Маутхаузену, али то је био логор у којем су уважавали официре. Тада је још постојало џентлменско понашање, па су Немци ову врсту заробљеника ипак држали под пристојним режимом.

– Отац је после говорио како је тамо одлично научио немачки језик, а био је и члан позоришта које је организовао наш познати глумац Јован Гец – каже Милан Миодраговић.

Извор: НОВОСТИ

 

 


Тагови:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top