Бељење жртвама геноцида

Отворење ‘знанственог’ скупа Хрватског културног вијећа, на којем се тврдило да су усташке власти пред партизанима спашавале козарачку дјецу у Јасеновцу, Старој Градишци и Јастребарском, одржано је на Хрватском институту за повијест, уз обраћање замјеника министра образовања Хрвоја Шлезака

Устанак у Србу није народни и партизански, него четнички. Усташе нису били фашисти, већ државотворци који су се само хтјели одупријети великосрпским идејама и жандарској тиранији у Краљевини Југославији. Усташке расне законе, који су одмах проглашени и ревно провођени, наметнули су нацисти, а геноцид над Србима је лаж. Анте Павелић није продао Далмацију, то је направио краљ Александар. Католичка црква није организирано покрштавала Србе, партизани су били терористи због чије су дјелатности у њемачким и талијанским одмаздама страдали цивили. У Јадовном нитко није убијен, а у радном логору Јасеновац умирало се готово искључиво због болести, али је зато Блеибург највеће стратиште хрватског народа… Наведене тезе само су дио организираног ревизионистичког подухвата који скупина хрватских повјесничара интензивно проводи посљедњих година.

Српске жртве усташког геноцида вријеђане су на разне начине, а да тај процес, на крилима односа према повијести какав је инаугурирао ХДЗ Томислава Карамарка, још није готов доказује прошлотједни ‘знанствени’ скуп у организацији Хрватског културног вијећа (ХКВ), који је почео 23. коловоза, на Европски дан сјећања на страдалнике тоталитарних и ауторитарних режима, и трајао идућа три дана. Скуп под називом ‘Дјечји дом за ратну сирочад у Јастребарском 1941-1945: Истина и монструозне лажи’ окупио је неколицину хрватских и словенских повјесничара. Посебно је занимљиво да је скуп први дан одржан на Хрватском институту за повијест и да су на њему судјеловали и стручњаци попут предсједника Комисије Владе Словеније за прикривена гробишта др. Јожета Дежмана.

Осим тога, на отворењу се присутнима обратио и замјеник хрватског министра образовања Хрвоје Шлезак. Дакле у овом, још једном покушају ревизије повијести судјеловале су институције Хрватске и Словеније, а ту је била и Католичка црква, коју је представљао монс. Јурај Батеља говорећи о улози надбискупа Алојзија Степинца у спашавању дјеце с Козаре. Што су ови уважени гости подржали и у чему су судјеловали најбоље се види из уводног излагања бившег саборског заступника ХДЗ-а и предсједника Матице исељеника од 1993. до 2000. Анте Беље из ХКВ-а. Иако се до сада није истицао значајним открићима с подручја хисториографије, Бељо је на скупу одмах заблистао тезом да је збјег десетака хиљада Срба с Козаре узрокован, сада дубоко удахните – партизанско-четничким сукобом на Козари.

Што су ови уважени гости подржали и у чему су судјеловали најбоље се види из уводног излагања бившег заступника хдз-а и предсједника Матице исељеника Анте Беље

Ево како то сажето описује Бељо, избељивши се истини у очи на порталу Народ.хр, чији је издавач удруга Жељке Маркић: ‘До конца 1941. четници и партизани ратовали су заједно уништавајући жељезничке пруге, мостове, прекидајући сву комуникацију с остатком Хрватске. Почетком 1942. дошло је до отвореног рата између једне српске струје која је била уз Дражу Михаиловића и четнике и друге која је била на страни комунистичке Југославије. Међусобно су жестоко ратовали и према партизанској литератури долази наредба од Тита концем 1941. кад шаље Косту Нађа да некако среди те сукобе на корист комуниста на Козари. Истовремено долази заповијед да села која подржавају Дражине четнике буду попаљена, а становништво протјерано. Из тог разлога произишао је највећи број страдања.’

Додуше, ова Бељина конструкција није се чула први пут. Према ријечима повјесничара Силвестра Милете, који је био сурадник на документарцу о најпознатијој спаситељици малих Козарчана Диани Будисављевић, слично су непосредно након офензиве на Козари говорили и усташе.

– То је конструкција усташке пропаганде. Забиљежена је у Хрватском сликописном тједнику, гдје се представљало да Хрватски црвени криж у сурадњи с усташком државом спашава дјецу од партизанско-четничких банди. Осим тога, постоји и репортажа објављена у Хрватском народу о посјету дјеци спашеној од партизанско-четничких банди – каже Милета за ‘Новости’.

Бељо тврди да су дјеца у Јастребарском завршила зато што у Јасеновцу и Старој Градишци није било мјеста за њих, што је заправо било супер, јер су овако завршила код богобојазних словенских редовница у Јастребарском које су их брижно пазиле све док зли кордунашки партизани нису тамо упали и отели их. Старију су дјецу, везе даље Бељо причу, партизани прикључили борбеним јединицама, а млађу су само оставили у шуми, гдје су их поновно пригрлиле добре часне и вратиле у топлину прихватилишта у Јастребарском.

Доиста се о Козари, Јасеновцу и Јастребарском шире монструозне лажи, како тврде у ХКВ-у, само су заборавили напоменути да су ширитељи Анте Бељо и неки од гостију њиховог скупа, попут Игора Вукића, члана ревизионистичког Друштва за истраживање троструког логора Јасеновац, који тврди да је сам поглавник Анте Павелић одобрио спашавање малих Козарчана. Истина је ипак нешто другачија. Истина је да је 1942. усред усташко-њемачке офензиве у обручу на Козари остало око 100.000 становника, већином Срба. Убијање је трајало данима и тисуће малишана, скупа с мајкама, страдало је унутар обруча. Мањи дио се успио извући, а више од 60.000 људи је заробљено. Неки су расељени по Славонији, а већи је дио завршио у логорима у Старој Градишци, Јасеновцу и Сиску.

– Козарачку дјецу није спашавала усташка држава, дјецу није спашавала НДХ. Њих је спашавала једна приватна грађанска иницијатива. Неки од чланова те иницијативе доиста су радили у усташким министарствима, као што су били Камило Бреслер или Велимир Дежелић. Но они нису радили у сугласју с усташком државом, него њој иза леђа и против њезине воље – истиче Милета.

– Да није било Диане Будисављевић, Бреслера и антифашистичке организације од тога не би било ништа. Сами усташе никада ту дјецу не би спасили из логора. То би Бељи, Вукићу и свима осталима требало бити прилично јасно – каже повјесничарка и истраживачица Јасеновца Наташа Матаушић.

Ревизионисти попут Беље и Вукића точно запажају да су бројна дјеца удомљена код хрватских обитељи. Многи грађани су се из најбољих побуда укључили у акције којима је, уз подршку неколицине усташким звјерствима згрожених њемачких официра, руководио споменути Бреслер, који је заправо био социјални радник из Одсјека за обитељ и дјецу Министарства удружбе. Бреслер и аустријска држављанка и хуманитарка Диана Будисављевић, чије су заслуге за спашавање дјеце након рата дуго остале непознате јер их је власт приписивала искључиво партијским симпатизерима, увјерили су усташке власти да је удомљавање дјеце добро рјешење.

Чињеница је да су у Јастребарском неке часне сестре доиста помагале дјеци и да се у акцију помоћи касније укључио и Каритас уз знање надбискупа Степинца. Међутим, из логора или прихватилишта за дјецу у Јастребарском многи су понијели сјећања о затирању националног и вјерског идентитета. Нада Пожега преживјела је и Козару и Стару Градишку, а на крају и Јастребарско. Њезино сјећање објављено је у књизи ‘Дјеца – жртве усташког режима’ Ивана Фумића из 2011. године. ‘Усташе су дјеци ставили на главе капе са словом ‘U’. Редовно смо морали одлазити у цркву на молитву. При уласку на молитву, морали смо поздрављати са ‘Спремни’ или ‘Хајл Хитлер’. Они, који нису тако поступили, ишли би на одговорност код дежурног усташе. Казне су биле веома строге. Добивали смо батине или смо били смјештени у самице’, свједочи Нада Пожега.

Игор Вукић цитирао је ни мање ни више него мемоаре ратног злочинца Динка Шакића, који тврди да је ‘поруку о потреби збрињавања већег броја дјеце која су стигла у Стару Градишку и Јасеновац надбискупу Степинцу међу првима послао Вјекослав Лубурић’

У Јастребарском су дјеца умирала од заразних болести, али и зато што се нису успјела опоравити од мучења и изгладњивања у другим, пуно страшнијим усташким логорима у којима су била раније. Добивала су јако лошу храну и да није било помоћи партизанских симпатизера и људи који се једноставно нису слагали с усташким методама, смртност би била пуно већа. О томе што су прошла дјеца у Старој Градишци, Јасеновцу или Сиску, одакле су у сточним вагонима, одвојена од мајки, довожена у Јастребарско, свједочила је Јана Коцх, загребачка илегалка која се с неколицином другарица успјела убацити у особље логора Јастребарско.

Описала је неповјерљивост малих Козарчана који су се бојали свега, док није мало-помало задобила њихово повјерење: ‘Дјеца су сада живља, плачу, немирно се бацају ножицама и ручицама, отварају се мала уста и траже храну. Чучимо крај дјеце, а у свакој нам руци по једна бочица. Нуткамо дјецу, али она која су била нагло отргнута од мајчиних груди не познају дуду и одбијају храну. Осим тога, она су већ сатима без хране. Наша непозната лица их растужују и плаше. Сваки час мијењамо плахте које су влажне од прољева. У столици крваве крпице цријева. Још исте ноћи проматрамо, тихо и без плача гасе се мале очи, које су нас до задњег часа пажљиво проматрале, тражећи међу толиким лицима само једно, њима најдраже и најмилије, мајчино лице…’

Више од 800 дјеце умрло је у Јастребарском и мајчино лице никада није видјело. Они који су преживјели, не заборављају. Љубица Чорлукић памти окрутност неких часних сестара: ‘За сваку, па и најмању погрешку, добивали смо батине. Прије него што су нас почели тући, скинули су гаће или сукњу, овисно да ли се радило о мушком или женском дјетету, па би нас плетеном брезовом шибом батинали. Послије батинања нисмо били у стању ни сјести, а ни лећи. Све нас је ужасно бољело.’ Сјећа се и часних сестара које су биле добре према дјеци и издваја часну Грациозу називајући је ‘анђелом чуварем’.

Све добро што се догађало у Јастребарском комунисти су након рата приписивали својим симпатизерима и прешућивали херојска дјела Диане Будисављевић, но ревизионисти, попут Игора Вукића, иду у другу крајност и сва добра дјела проглашавају суставном политиком НДХ. Иако је и сам Камило Бреслер касније свједочио како је радио иза леђа усташким властима, Вукић на симпозију о Јастребарском цитира ни мање ни више него мемоаре ратног злочинца Динка Шакића, који тврди да је ‘поруку о потреби збрињавања већег броја дјеце која су стигла у Стару Градишку и Јасеновац надбискупу Степинцу међу првима послао Вјекослав Лубурић’.

Чињеница је да логор у Јастребарском није био логор смрти у којем се проводио организирани геноцид, како се то радило у другим усташким логорима. Исто тако је чињеница да Јастребарско није било под ингеренцијом усташке Управе за логоре, којој је на челу био управо Лубурић. Ништа не може промијенити истину да је на десетке тисућа дјеце, која су насилно одвојена од својих мајки, убијених или одведених у ропство, усташка држава убијала на најсвирепије могуће начине у валовима злочина, од којих је Козара најгора епизода. Ништа не може промијенити ни истину о геноцидној природи усташког режима, који је радио све да се на територију злочиначке творевине НДХ искоријени српски народ.

Логор у Јастребарском дефинитивно није био најгоре мјесто на којем су страдала српска дјеца, али је био мјесто на којем се мученој, изгладњиваној и ужаснутој дјеци терором и батинама покушавала усадити усташка идеологија и промијенити национални и вјерски идентитет. Никакав скуп којем је, под кринком борбе за истину, циљ рехабилитација једног од најгорих квислиншких режима на тлу Европе у Другом свјетском рату, те чињенице неће промијенити.

Извор: ПОРТАЛ НОВОСТИ

Везане вијести:

Дјечји логор прогласили вртићем

Катанац на истини логора Јастребарско (I дио)

Хрвати усташки дјечији логор Јастребарско приказују као „дјечији дом“

ВИДЕО – Логори за децу у НДХ

ВИДЕО: Погледајте филм „Иродови синови“