Da li Hrvatska stvarno planira da napadne Srbiju?

Piše: Ljuban Karan

Balkan se naoružava. Hrvatska je u prednosti jer su prvi počeli balkansku mini trku u naoružanju, tako da sad sami sebe proglašavaju za vodeću vojnu silu u regionu. Zašto Hrvatska razbacuje novac svojih poreskih obveznika iako je, kao i većina balkanskih zemalja, u dubokoj ekonomskoj krizi, a ne postoje nikakvi spoljni faktori koji je ugrožavaju? Da li je to sama odlučila ili je to deo strategije SAD i NATO jer se uveliko priča o nekakvom „Balkanskom proleću“?

Spisak oružja koje su Hrvati već dobili ili je procedura isporuke u toku je podugačak i na njemu su: borbena i terenska vozila, sanitetska vozila, oklopna vozila među kojima i tenkovi „abrams“, haubice, helikopteri, pa čak i eskadrila respektabilnih lovaca F-16. Ipak, najviše polemike je izazvalo 16 doniranih lansirnih rampi za rakete M270 MLRS, koje mogu da se modifikuju i za lansiranje balističkih raketa dometa 300 kilometara. Prema zvaničnim izjavama hrvatskih političara, sve je to defanzivno oružje u funkciji odvraćanja?

Prema tempu isporuke, Hrvatskoj treba najmanje dve godine da kompletira i stavi u funkciju svoje nove borbene sisteme, ali to nije toliko mnogo vremena koliko se čini, jer onaj ko ne shvati o čemu se radi i ko ne bude na vreme otvorio novčanik postaće inferioran i ranjiv. Srbija ne može da ignoriše naoružavanje suseda pošto je po stepenu ugroženosti na prvom mestu. Moraće svoju strategiju i doktrinu da prilagodi novim potencijalnim opasnostima u okruženju.

TREĆI HRVATSKI CILj

Ustaški pokret – koji je imao ključnu ulogu u stvaranju i prve i druge nezavisne Hrvatske – drži ključne pozicije vlasti u toj državi. Od tri aktuelna osnovna cilja ovog pokreta dva su realizovana, a samo jedan nije. Realizovani su stvaranje nezavisne Hrvatske i etničko čišćenje Hrvatske, a nije realizovan cilj da se Hrvatska proširi na granice bivše NDH. Znači, treći cilj se odnosi na teritorijalne pretenzije prema BiH u celini i velikom delu Srbije. Mnogi smatraju da je to suluda i neostvariva ideja, ali isto je tako bilo teško poverovati da će ustaški pokret ostvariti prva dva cilja, a oni su u potpunosti ostvareni uz pomoć moćnih mentora. Što se mentora tiče, od završetka Drugog svetskog rata se zna za veze ustaškog pokreta i zapadnih obaveštajnih službi. Međutim, da su te veze posebno čvrste kada su u pitanju SAD i Engleska, saznalo se ne tako davno, i to ne samo sa njihovim obaveštajnim službama nego i vladama. Mnogo čvršće nego što su ove vlade spremne da priznaju. Tako se vlast u Hrvatskoj može posmatrati kao marionetska, koja će biti potpuno pod njihovim diktatom, ali i pod zaštitom.

Naoružavanje Hrvatske prate zabrinjavajuće izjave njihovih političara da nove balističke rakete imaju domet do Niša. Zašto baš do Niša, a ne recimo do Beča, do Milana ili Trsta? Zašto ne do Budimpešte? Tako je odluka o dodatnom naoružavanju Srbije praktično iznuđena, i to u trenutku kada bismo radije novac trošili na rešavanje nagomilanih ekonomskih problema. Zapad će sigurno insistirati da ignorišemo ponašanje Hrvatske kao da nas se to uopšte ne tiče. Već imamo dovoljno iskustva sa politikom duplih standarda da stav moćnog Zapada nije teško predvideti: ako se naoružava Srbija, to će biti neprihvatljivo zveckanje oružjem, a, ako se naoružava Hrvatska, to će biti jačanje NATO i sasvim prihvatljiv i dobar potez?

Vlada Srbije donela je veoma dobru i odluku, što znači da pažljivo prati dešavanja u okruženju i blagovremeno preduzima bezbednosne mere. Kupovina ruskog oružja je logična jer je jeftinije, a jednako efikasno i kompatibilno sa onim što već imamo. Sem toga, kupovinom ruskog naoružanja Srbija je poslala jasnu poruku sopstvenom narodu, ali i Istoku i Zapadu, da nema nameru da postane članica vojne alijanse koja nas je bombardovala i ubijala. Cinične izjave da bombardovanje nije bilo upereno protiv srpskog naroda, nego je u pitanju bilo „svrgavanje jednog diktatora“, smešne su, jer su koristili projektile sa osiromašenim uranijumom i tako dugoročno udarili na zdravlje i genetiku tog istog naroda. Sada bi im odgovaralo da Srbi sve to preko noći zaborave, ali to nije moguće. Srbi dugo pamte i dobro i zlo.

Odluka Vlade Srbije nije samo vojna, već duboko zadire u naša politička opredeljenja i javno proklamovan stav: želimo u EU, u NATO nikada. Nakon najnovijih poteza EU i SAD – koji više liče na klasične i nervozne ucene nego na partnerski odnos – stvarno je vreme da se neke stvari definitivno razjasne. Srbija bi nakon toga imala jasnu sliku ko je iskreno prihvata kao partnera, a ko je ne prihvata. To bi bilo veliko otkriće jer bi konačno znala gde joj je mesto i kako da kreira svoju buduću politiku. Biće to ujedno provera toga da li nepisani uslov stvarno postoji: nema ulaska u EU bez prethodnog ulaska u NATO.

FAKTORI I MESTA DESTABILIZACIJE BALKANA

Ne bi stvar oko nabavke naoružanja bila toliko urgentna da nisu evidentne dve zabrinjavajuće stvari:

• Mnoge ozbiljne procene na bazi provernih podataka i činjenica ukazuju da SAD pripremaju novu destabilizaciju Balkana;

• Suludo smo sami uništili svoje oružje koje je još uvek bilo efikasno i za borbenu upotrebu i kao faktor odvraćanja.

Nova destabilizacija Balkana moguća je zato što SAD i Rusija izbegavaju direktnu konfrontaciju zbog velikog rizika od eskalacije sukoba i nuklearnog rata. Rusija nije pristala da se odrekne upotrebe nuklearnog oružja u svojoj strategiji odbrane. Ratovi u Ukrajini i Siriji vode u direknu konfrontaciju i zato Balkan sve više postaje idealan prostor za sučeljavanje ove dve velike sile bez velikog rizika. Zapad je, po običaju, ostavio mnoge neuralgične tačke na Balkanu kao moguća žarišta budućih sukoba – Makedoniju, Crnu Goru, Kosovo i Metohiju, Sandžak, Preševo – Bujanovac – Medveđa, granicu Srbije i Hrvatske na Dunavu i, naravno, kompletnu BiH.

Jasno je da Srbija u očekivanju nekakvog „Balkanskog proleća“ ne može sedeti skrštenih ruku i da se mora nabaviti bar defanzivno oružje. Nešto od oružja je kupljeno u Rusiji, ali je još uvek tajna šta je to ustvari kao i sam tempo isporuke. Šuška se da je to, uz transportne i jurišne helikoptere, i eskadrila polovnih aviona MIG-29, koji će se isporučivati sukcesivno. Za razliku od hrvatske nabavke, to stvarno jeste defanzivno oružje. Avion MIG-29 je lovac presretač, znači namenjen za presretanje i uništavanje letelica koje mogu da ugroze Srbiju. Kad su u pitanju helikopteri, dežurni kritičari u zemlji i inostranstvu su odmah skočili: „kako jurišni, a defanzivni; hoće li jurišati u rikverc“? I borbeni helikopteri spadaju u defanzivno oružje jer su najefikasnije sredstvo za uništenje tenkova i drugih oklopnih snaga neprijatelja u slučaju iznenadne agresije i pokušaja brzog uklinjavanja u dubinu naše teritorije.

OFANZIVNO I DEFANZIVNO ORUŽJE

Iako sam i sam upao u tu zamku, ne treba dozvoliti da nas oni koji nam ne misle dobro uvedu u besmislene priče o ofanzivnom i defanzivnom oružju. Moderni borbeni sistemi zbog visoke cene redovno imaju dvostruku ili rezervnu namenu, tako da se koriste i u ofanzivne i u defanzivne svrhe. Tako se i lovac može upotrebiti za dejstva po ciljevima na zemlji, u dubini protivnika, koji se ne mogu dosegnuti artiljerijsko-raketnim sistemima. Sem toga, ako se gledaju sama borbena dejstva na frontu, ona nikad nisu ni potpuno odbrambena ni potpuno napadna. Napad je kombinacija napadnih i odbrambenih borbenih dejstava, pretežno napadnih. Odbrambena borbena dejstva su kombinacija odbrambenih i napadnih borbenih dejstava, pretežno odbrambenih. Prosto rečeno, ne možete se uspešno braniti bez da napadate i obratno, tako da su priče o ofanzivnom i defanzivnom oružju prihvatljive samo za laike. Znači, ni odbrana se ne može uspešno izvoditi bez ofanzivnog oružja niti napad bez defanzivnog. Prilikom nabavke vrstu oružja treba da diktira naša operatika, koja proizlazi iz strategije i taktike, a ne kritička i zlonamerna podbadanja stranih moćnika, za koje nikad nećemo biti dovoljno slabi da bi to bilo po njihovom ukusu.

U Srbiji vlada ozbiljna zabrinutost da li će najveći srpski gradovi biti u dometu budućih hrvatskih balističkih raketa. Iako lansirne rampe koje će dobiti zatevaju određene dorade i modifikacije, nema dileme da li će to Hrvati stvarno učiniti, bez obzira što je to skupo i što samo jedna raketa košta dva miliona dolara. Nema potrebe da modifikuju svih 16, ali nekoliko svakako hoće. Kada bi u pitanju bili samo zastareli hrvatski lanseri, to nebi bilo zabrinjavajuće jer bi njihov efekat bio više psihološki nego vojni. Ipak, to nije bezazleno zbog sasvim drugog razloga. Novi domet hrvatskog oružja otvara mogućnost da u eventualnom budućem sukobu i druge zemlje NATO mogu lansirati balističke rakete na hrvatskog protivnika pod maskom da je to uradila Hrvatska.

ISTRAGA O UNIŠTENjU SRPSKOG ORUŽJA

Srpsko teško naoružanje istopljeno je u Železari Smederevo. Neke šaljivdžije kažu da je američki Sartid uspešno poslovao sve dok nije pretopio srpske tenkove i artiljeriju u najkvalitetniji a jeftin čelik. Doduše, višak, veštački stvoren smanjenjem vojske, pre topljenja ponuđen je na prodaju, ali zbog lošeg odnosa prema tom oružju, koje namerno nije konzervirano ni održavano, nije bilo mnogo zainteresovanih kupaca. Koliko je toga završilo kao staro gvožđe, nema objavljenih podataka, ali zato itekako ima logičnih zaključivanja po osnovu odnosa brojki – šta smo imali nekad, a šta imamo sad. Za Sartid je to bio odličan posao jer samo jedan tenk T-55 teži 36 tona kvalitetnog čelika.

Da li su naši bivši državnici i ministri odbrane prilikom donošenja ovako katastrofalnih odluka imali u vidu koliko je oficira i vojnika stradalo u nastojanju da to oružje ne padne u ruke neprijatelju i da bude garant bezbednosti srpskog naroda? Zato se njihovi postupci mogu tretirati kao podrivanje odbrambene moći Srbije. Jer, upravo zbog njih, Srbija danas liči na domaćina koji prodaje zadnju kravu da bi kupio pušku. Istraga bi utvrdila da li su to uradili iz neznanja i stvarnog ubeđenja da čine nešto dobro za Srbiju ili su svesno donosili odluke protiv interesa bezbednosti Srbije pod stranim uticajem i diktatom. Da je uništeno efikasno i respektabilno oružje, nema dileme. Za ilustraciju dovoljno je reći da je najstariji tenk koji je danas u operativnoj upotrebi ruski T-34, koji se proizvodio od 1941. do 1945. godine, još uvek u naoružanju 27 zemalja u svetu, a mi smo daleko modernije i savremenije tenkove prodali u staro gvožđe.

Navešću jedan primer koji ukazuje kako se nekada čuvala borbena sposobnost države. Kao mlad potporučnik, upao sam u veliku nepriliku. Četni starešina je greškom mom vodu, umesto ulja za podmazivanje, izdao sredstvo za čišćenje oružja (čuveni „drnč“). Tako su cevi tridesetak starih pušaka M-48 naglo dobile veći stepen korozije od normalnog. Moja odgovornost kao komandira što sve to nisam proverio bila je velika, ne zbog vrednosti pušaka, to niko nije ni pominjao, nego zbog podrivanja borbene sposobnosti vojske. Minimalna zaprećena kazna bila je višegodišnja robija. Spasile su me moje starije kolege, i to samo zbog moje mladosti i neiskustva. Tako sam kao mlad čovek shvatio šta je to borbena sposobnost vojske i koliko je značajna, pa se pitam kako to da oni koji su nepotrebno uništili glavninu srpskog teškog naoružanja mogu proći bez odgovornosti?
–
Na sva upozorenja stručnih ljudi bivši ministri su odgovarali bahato, pa čak i posprdno. Tako je bivši ministar Dragan Šutanovac uz osmeh govorio da je Srbija toliko mala zemlja da ju je teško naći na karti sveta, te da mu je dosta patriota koje mu se obraćaju a ništa ne znaju, jer su toliko nepismeni da se potpisuju sa „patrijote“. Ništa bolje nije prošlo ni pešadijsko naoružanje, pa čak i laki prenosni raketni sistemi, koji su gaženi i uništavani gusenicama tenkova, jer ih se navodno u Srbiji mogu dočepati teroristi (u drugim zemljama to ne mogu). Dok je uništavanje teškog naoružanja obavijeno velom tajne, uništenje pešadijskog je prikazivano na televiziji kao nešto dobro i trezveno. Sve je to rađeno pod parolom da rata više nikada neće biti. Zaboravili su da je na Balkanu uvek bilo lako sa strane izazvati sukobe i da je uvek među jakima bilo zemalja koje su smatrale da je baš destabilizacija našeg regiona njihov geostrategijski interes.

ŠTA SE MOŽE SA STARIM ORUŽJEM

Prodaja srpskog naoružanja se nastavlja, da li zainteresovanim kupcima ili u staro gvožđe, zato što je i ono što je preostalo od veštački napravljenih viškova ostavljeno da trune na livadi bez održavanja. Sadašnja Vlada i Ministarsto i nemaju izbora jer je sve to uništeno korozijom. Svako ko pogleda to oružje a ko je služio vojni rok shvata koliko je često i redovno čišćenje i podmazivanje oružja imalo svrhu. Tako je i aktuelno Ministarstvo odbrane 27. januara oglasilo prodaju takozvanih viškova naoružanja i vojne opreme. Kako je navedeno na internet sajtu, ponuđena su na prodaju 282 tenka T-55; 220 oklopnih transportera M-60, M-80, BTR-50 i BTR-60; 200 haubica od 105 i 155 milimetara; 1.100 protivavionskih topova; 26 višecevnih lansera raketa M-63. Ponuđena je i veća količina lakog pešadijskog naoružanja – od pištolja, automatskih pušaka do ručnih bacača i tromblonskih mina. Ministarstvo je svoj postupak obrazložilo time da navedeno naoružanje i vojna oprema nisu neophodni za normalno funkcionisanje sistema odbrane i da zbog toga neće doći do slabljenja odbrambene moći Srbije. Sve je to neverovatna zabluda i bilo bi najbolje da se njihove tvrdnje i odluke ne proveravaju u praksi. Još kažu da će novac od prodaje iskoristiti za kupovinu novog i modernijeg naoružanja.

Koliko je trebalo prodati naših tenkova da bi se kupio jedan moderan, takav podatak nemam, jer su cene ostale tajna, ali mogu da pretpostavim da je to bar 10-20 naših „starih“ tenkova. Za vreme Drugog svetskog rata nemački tenk „tigar“ bio je daleko bolji od ruskih T-34, koji u direktnom sukobu jedan na jedan nije imao šanse. Ipak, Rusi su „tigrove“ porazili brojem. Na jednog „tigra“ išlo je nekoliko T-34 i tada „tigar“ nije imao šanse. Naravno da su ovo poučne stvari jer i staro oružje postaje ubitačno ako se pametno iskoriste njegove taktičke prednosti. Siguran sam da bi i u današnje vreme svi oni koji su prošli ratove na Balkanu, ako bi bilo, nedajbože, nekog novog rata, radije uzeli stari dobri „kalašnjikov“ nego i najsavremeniju automatsku pušku, zato što se on dokazao u svim borbenim uslovima – u neodržavanju, pesku, blatu i vodi. Uvek je bio dobar i pouzdan, a novo tek treba da prođe proveru realnih situacija. Koliko smo „kalašnjikova“ uništili? Kakav je to problem i kakvi su to enormni troškovi konzervacije i skladištenja da se to oružje nije moglo čuvati za „nedajbože“, kao što je to ranije rađeno i kako to rade druge zemlje? Ako nam strani faktor diktira šta i koliko možemo da imamo, tog diktata se moramo osloboditi zato što takve norme nisu zadate našim susedima.

ZAŠTO ZAPAD HOĆE PROFESIONALNE VOJSKE?

Moćni Zapad insistirao je na profesionalnim vojskama u novostvorenim državama na Balkanu? Bivši srpski državnici i ministri su jedva dočekali da tu sugestiju realizuju pod parolom da će napraviti malu, efikasnu i moderno naoružanu i opremljenu vojsku. Preko noći su korpuse pretvarali u brigade, brigade u bataljone, bataljone u čete, a sav višak naoružanja koji se pojavio tako drastičnim smanjenjem vojske su uništili. Sve priče o maloj i efikasnoj profesionalnoj vojsci su besmislica, jer je rat odnos brojki: mi toliko aviona – oni toliko; mi toliko tenkova – oni toliko; mi toliko vojnika – oni toliko itd. Ako neko sa manjim brojkama pobedi onog sa većim, to se zove podvig, zato što se retko dešava.

A zašto Zapad insistira na profesionalnim vojskama, i to je jasno. Još kažu: eto, i naša vojska je profesionalna, i to je najbolje. Tačno da je to za njih najbolji sistem organizacije zbog dva razloga. Prvi je što im je vojna mašinerija ogromna i sasvim dovoljna i što moderno naoružanje traži dobro obučenog vojnika. Drugi razlog je što uglavnom vode prljave ratove, gde bi se običan regrut pitao zašto ratuje, dok profesionalac to radi za novac. Kod malih zemalja, kojima je jedini cilj da se odbrane od strane agresije, profesionalna vojska nije dovoljna garancija. Nijedna mala i profesionalna vojska nije problem za moćne vojne mašinerije velikih sila, bez obzira da li je dobro opremljena i naoružana. Postoje samo dva nerešiva problema ogromnih profesionalnih vojski kada je u pitanju agresija na malu zemlju, a to su strategija naoružanog naroda i diverzantske akcije (koje oni uporno podvode pod terorizam). Tako dolaze u situaciju da je najlakše pobediti jer najveći problemi za njih dolaze tek posle proglašenja pobede. Tada više ginu nego prilikom same vojne intervencije, gubici postaju neprihvatljivi a šteta veća od koristi planirane ciljevima agresije.

Neko će reći da je strategija naoružanog naroda prevaziđena i da je recidiv propalog komunizma? Nije tako, jer i neke najrazvijenije male države na Zapadu imaju upravo ovakvu strategiju i koncepciju. SFR Jugoslavija je imala ovu strategiju, pa je razbijena i uništena, što je tačno, ali je razbijena iznutra, a ne spoljnom agresijom. Na Jugoslaviju niko nije udario frontalno, ni Zapad, ni Istok, iako su takve namere i planovi postojali. Prema mom dubokom ubeđenju, razlog odustajanja je sama strategija naoružanog naroda i rešenost da se zemlja brani. Sem toga, ova strategija je podrazumevala diverzantske akcije na privremeno zauzetoj teritoriji sa unapred pripremljenim i opremljenim diverzantskim grupama.

U sadašnjoj geopolitičkoj situaciji, imajući u vidu naše okruženje i sva dešavanja na Balkanu i prema Balkanu, naša mala profesionalna vojska nije dovoljna garancija bezbednosti Srbije. O našoj vojsci, o njenim komandantima, komandirima i vojnicima većina srpskog naroda misli sve najbolje. Niko na njihovom mestu ne bi učinio više sa onim čim raspolažu, ali to je opet malo. Zato poenta mora biti na iznuđenom naoružavanju Srbije i na vojnoj obuci njenog civilnog stanovništva. Jasno je da će nam to moćni Zapad zameriti, da će to nazvati „zveckanjem oružjem“, pripremama za agresiju i ko zna šta sve ne. Da će nas osuditi dok istovremeno naoružavaju svoje partnere koji prema nama imaju teritorijalne pretenzije i agresivne namere. Vreme je da svoju sudbinu i svoju budućnost uzmemo u svoje ruke jer je u suprotnom nećemo ni imati.

Sve naše vojne pripreme moraju biti u funkciji odvraćanja i svakom potencijalnom agresoru mora biti jasno predočeno da će mu svaki pedalj srpske zemlje biti veoma skup i da se agresija ne isplati. Bez dodatnog naoružavanja i bez promene strategije Srbija nema jake i jasne faktore odvraćanja. Nije dovoljno da samo naša vojska bude obučena i uvežbana. Ona treba da bude institucija koja će obučiti i pripremiti za odbranu sve vojno sposobno stanovništvo i bez redovnog služenja vojnog roka. Kako će to učiniti, tehničko je i sasvim rešivo pitanje. Tek to bi bilo dovoljna garancija da će svaki agresor na Srbiji polomiti zube.

Izvor: Intermagazin

Vezane vijesti:

PUTIN NUDI SRBIJI SAVEZ: Rusija će pomoći najmodernijim …

Rusko oružje nam je neophodno! | Jadovno 1941.

Planovi i aktivnosti na obimnom prenaoružavanju vojske …

Srbija nema para da kupi rusko oružje