Да ли Хрватска стварно планира да нападне Србију?

Пише: Љубан Каран

Балкан се наоружава. Хрватска jе у предности jер су први почели балканску мини трку у наоружању, тако да сад сами себе проглашаваjу за водећу воjну силу у региону. Зашто Хрватска разбацуjе новац своjих пореских обвезника иако jе, као и већина балканских земаља, у дубокоj економскоj кризи, а не постоjе никакви спољни фактори коjи jе угрожаваjу? Да ли jе то сама одлучила или jе то део стратегиjе САД и НАТО jер се увелико прича о некаквом „Балканском пролећу“?

Списак оружjа коjе су Хрвати већ добили или jе процедура испоруке у току jе подугачак и на њему су: борбена и теренска возила, санитетска возила, оклопна возила међу коjима и тенкови „абрамс“, хаубице, хеликоптери, па чак и ескадрила респектабилних ловаца Ф-16. Ипак, наjвише полемике jе изазвало 16 донираних лансирних рампи за ракете М270 МЛРС, коjе могу да се модификуjу и за лансирање балистичких ракета домета 300 километара. Према званичним изjавама хрватских политичара, све jе то дефанзивно оружjе у функциjи одвраћања?

Према темпу испоруке, Хрватскоj треба наjмање две године да комплетира и стави у функциjу своjе нове борбене системе, али то ниjе толико много времена колико се чини, jер онаj ко не схвати о чему се ради и ко не буде на време отворио новчаник постаће инфериоран и рањив. Србиjа не може да игнорише наоружавање суседа пошто jе по степену угрожености на првом месту. Мораће своjу стратегиjу и доктрину да прилагоди новим потенциjалним опасностима у окружењу.

ТРЕЋИ ХРВАТСКИ ЦИЉ

Усташки покрет – коjи jе имао кључну улогу у стварању и прве и друге независне Хрватске – држи кључне позициjе власти у тоj држави. Од три актуелна основна циља овог покрета два су реализована, а само jедан ниjе. Реализовани су стварање независне Хрватске и етничко чишћење Хрватске, а ниjе реализован циљ да се Хрватска прошири на границе бивше НДХ. Значи, трећи циљ се односи на териториjалне претензиjе према БиХ у целини и великом делу Србиjе. Многи сматраjу да jе то сулуда и неостварива идеjа, али исто jе тако било тешко поверовати да ће усташки покрет остварити прва два циља, а они су у потпуности остварени уз помоћ моћних ментора. Што се ментора тиче, од завршетка Другог светског рата се зна за везе усташког покрета и западних обавештаjних служби. Међутим, да су те везе посебно чврсте када су у питању САД и Енглеска, сазнало се не тако давно, и то не само са њиховим обавештаjним службама него и владама. Много чвршће него што су ове владе спремне да признаjу. Тако се власт у Хрватскоj може посматрати као марионетска, коjа ће бити потпуно под њиховим диктатом, али и под заштитом.

Наоружавање Хрватске прате забрињаваjуће изjаве њихових политичара да нове балистичке ракете имаjу домет до Ниша. Зашто баш до Ниша, а не рецимо до Беча, до Милана или Трста? Зашто не до Будимпеште? Тако jе одлука о додатном наоружавању Србиjе практично изнуђена, и то у тренутку када бисмо радиjе новац трошили на решавање нагомиланих економских проблема. Запад ће сигурно инсистирати да игноришемо понашање Хрватске као да нас се то уопште не тиче. Већ имамо довољно искуства са политиком дуплих стандарда да став моћног Запада ниjе тешко предвидети: ако се наоружава Србиjа, то ће бити неприхватљиво звецкање оружjем, а, ако се наоружава Хрватска, то ће бити jачање НАТО и сасвим прихватљив и добар потез?

Влада Србиjе донела jе веома добру и одлуку, што значи да пажљиво прати дешавања у окружењу и благовремено предузима безбедносне мере. Куповина руског оружjа jе логична jер jе jефтиниjе, а jеднако ефикасно и компатибилно са оним што већ имамо. Сем тога, куповином руског наоружања Србиjа jе послала jасну поруку сопственом народу, али и Истоку и Западу, да нема намеру да постане чланица воjне алиjансе коjа нас jе бомбардовала и убиjала. Циничне изjаве да бомбардовање ниjе било уперено против српског народа, него jе у питању било „свргавање jедног диктатора“, смешне су, jер су користили проjектиле са осиромашеним ураниjумом и тако дугорочно ударили на здравље и генетику тог истог народа. Сада би им одговарало да Срби све то преко ноћи забораве, али то ниjе могуће. Срби дуго памте и добро и зло.

Одлука Владе Србиjе ниjе само воjна, већ дубоко задире у наша политичка опредељења и jавно прокламован став: желимо у ЕУ, у НАТО никада. Након наjновиjих потеза ЕУ и САД – коjи више личе на класичне и нервозне уцене него на партнерски однос – стварно jе време да се неке ствари дефинитивно разjасне. Србиjа би након тога имала jасну слику ко jе искрено прихвата као партнера, а ко jе не прихвата. То би било велико откриће jер би коначно знала где jоj jе место и како да креира своjу будућу политику. Биће то уjедно провера тога да ли неписани услов стварно постоjи: нема уласка у ЕУ без претходног уласка у НАТО.

ФАКТОРИ И МЕСТА ДЕСТАБИЛИЗАЦИЈЕ БАЛКАНА

Не би ствар око набавке наоружања била толико ургентна да нису евидентне две забрињаваjуће ствари:

• Многе озбиљне процене на бази проверних података и чињеница указуjу да САД припремаjу нову дестабилизациjу Балкана;

• Сулудо смо сами уништили своjе оружjе коjе jе jош увек било ефикасно и за борбену употребу и као фактор одвраћања.

Нова дестабилизациjа Балкана могућа jе зато што САД и Русиjа избегаваjу директну конфронтациjу због великог ризика од ескалациjе сукоба и нуклеарног рата. Русиjа ниjе пристала да се одрекне употребе нуклеарног оружjа у своjоj стратегиjи одбране. Ратови у Украjини и Сириjи воде у дирекну конфронтациjу и зато Балкан све више постаjе идеалан простор за сучељавање ове две велике силе без великог ризика. Запад jе, по обичаjу, оставио многе неуралгичне тачке на Балкану као могућа жаришта будућих сукоба – Македониjу, Црну Гору, Косово и Метохиjу, Санџак, Прешево – Буjановац – Медвеђа, границу Србиjе и Хрватске на Дунаву и, наравно, комплетну БиХ.

Јасно jе да Србиjа у очекивању некаквог „Балканског пролећа“ не може седети скрштених руку и да се мора набавити бар дефанзивно оружjе. Нешто од оружjа jе купљено у Русиjи, али jе jош увек таjна шта jе то уствари као и сам темпо испоруке. Шушка се да jе то, уз транспортне и jуришне хеликоптере, и ескадрила половних авиона МИГ-29, коjи ће се испоручивати сукцесивно. За разлику од хрватске набавке, то стварно jесте дефанзивно оружjе. Авион МИГ-29 jе ловац пресретач, значи намењен за пресретање и уништавање летелица коjе могу да угрозе Србиjу. Кад су у питању хеликоптери, дежурни критичари у земљи и иностранству су одмах скочили: „како jуришни, а дефанзивни; хоће ли jуришати у рикверц“? И борбени хеликоптери спадаjу у дефанзивно оружjе jер су наjефикасниjе средство за уништење тенкова и других оклопних снага неприjатеља у случаjу изненадне агресиjе и покушаjа брзог уклињавања у дубину наше териториjе.

ОФАНЗИВНО И ДЕФАНЗИВНО ОРУЖЈЕ

Иако сам и сам упао у ту замку, не треба дозволити да нас они коjи нам не мисле добро уведу у бесмислене приче о офанзивном и дефанзивном оружjу. Модерни борбени системи због високе цене редовно имаjу двоструку или резервну намену, тако да се користе и у офанзивне и у дефанзивне сврхе. Тако се и ловац може употребити за деjства по циљевима на земљи, у дубини противника, коjи се не могу досегнути артиљериjско-ракетним системима. Сем тога, ако се гледаjу сама борбена деjства на фронту, она никад нису ни потпуно одбрамбена ни потпуно нападна. Напад jе комбинациjа нападних и одбрамбених борбених деjстава, претежно нападних. Одбрамбена борбена деjства су комбинациjа одбрамбених и нападних борбених деjстава, претежно одбрамбених. Просто речено, не можете се успешно бранити без да нападате и обратно, тако да су приче о офанзивном и дефанзивном оружjу прихватљиве само за лаике. Значи, ни одбрана се не може успешно изводити без офанзивног оружjа нити напад без дефанзивног. Приликом набавке врсту оружjа треба да диктира наша оператика, коjа произлази из стратегиjе и тактике, а не критичка и злонамерна подбадања страних моћника, за коjе никад нећемо бити довољно слаби да би то било по њиховом укусу.

У Србиjи влада озбиљна забринутост да ли ће наjвећи српски градови бити у домету будућих хрватских балистичких ракета. Иако лансирне рампе коjе ће добити затеваjу одређене дораде и модификациjе, нема дилеме да ли ће то Хрвати стварно учинити, без обзира што jе то скупо и што само jедна ракета кошта два милиона долара. Нема потребе да модификуjу свих 16, али неколико свакако хоће. Када би у питању били само застарели хрватски лансери, то неби било забрињаваjуће jер би њихов ефекат био више психолошки него воjни. Ипак, то ниjе безазлено због сасвим другог разлога. Нови домет хрватског оружjа отвара могућност да у евентуалном будућем сукобу и друге земље НАТО могу лансирати балистичке ракете на хрватског противника под маском да jе то урадила Хрватска.

ИСТРАГА О УНИШТЕЊУ СРПСКОГ ОРУЖЈА

Српско тешко наоружање истопљено jе у Железари Смедерево. Неке шаљивџиjе кажу да jе амерички Сартид успешно пословао све док ниjе претопио српске тенкове и артиљериjу у наjквалитетниjи а jефтин челик. Додуше, вишак, вештачки створен смањењем воjске, пре топљења понуђен jе на продаjу, али због лошег односа према том оружjу, коjе намерно ниjе конзервирано ни одржавано, ниjе било много заинтересованих купаца. Колико jе тога завршило као старо гвожђе, нема обjављених података, али зато итекако има логичних закључивања по основу односа броjки – шта смо имали некад, а шта имамо сад. За Сартид jе то био одличан посао jер само jедан тенк Т-55 тежи 36 тона квалитетног челика.

Да ли су наши бивши државници и министри одбране приликом доношења овако катастрофалних одлука имали у виду колико jе официра и воjника страдало у настоjању да то оружjе не падне у руке неприjатељу и да буде гарант безбедности српског народа? Зато се њихови поступци могу третирати као подривање одбрамбене моћи Србиjе. Јер, управо због њих, Србиjа данас личи на домаћина коjи продаjе задњу краву да би купио пушку. Истрага би утврдила да ли су то урадили из незнања и стварног убеђења да чине нешто добро за Србиjу или су свесно доносили одлуке против интереса безбедности Србиjе под страним утицаjем и диктатом. Да jе уништено ефикасно и респектабилно оружjе, нема дилеме. За илустрациjу довољно jе рећи да jе наjстариjи тенк коjи jе данас у оперативноj употреби руски Т-34, коjи се производио од 1941. до 1945. године, jош увек у наоружању 27 земаља у свету, а ми смо далеко модерниjе и савремениjе тенкове продали у старо гвожђе.

Навешћу jедан пример коjи указуjе како се некада чувала борбена способност државе. Као млад потпоручник, упао сам у велику неприлику. Четни старешина jе грешком мом воду, уместо уља за подмазивање, издао средство за чишћење оружjа (чувени „дрнч“). Тако су цеви тридесетак старих пушака М-48 нагло добиле већи степен корозиjе од нормалног. Моjа одговорност као командира што све то нисам проверио била jе велика, не због вредности пушака, то нико ниjе ни помињао, него због подривања борбене способности воjске. Минимална запрећена казна била jе вишегодишња робиjа. Спасиле су ме моjе стариjе колеге, и то само због моjе младости и неискуства. Тако сам као млад човек схватио шта jе то борбена способност воjске и колико jе значаjна, па се питам како то да они коjи су непотребно уништили главнину српског тешког наоружања могу проћи без одговорности?
–
На сва упозорења стручних људи бивши министри су одговарали бахато, па чак и поспрдно. Тако jе бивши министар Драган Шутановац уз осмех говорио да jе Србиjа толико мала земља да jу jе тешко наћи на карти света, те да му jе доста патриота коjе му се обраћаjу а ништа не знаjу, jер су толико неписмени да се потписуjу са „патриjоте“. Ништа боље ниjе прошло ни пешадиjско наоружање, па чак и лаки преносни ракетни системи, коjи су гажени и уништавани гусеницама тенкова, jер их се наводно у Србиjи могу дочепати терористи (у другим земљама то не могу). Док jе уништавање тешког наоружања обавиjено велом таjне, уништење пешадиjског jе приказивано на телевизиjи као нешто добро и трезвено. Све jе то рађено под паролом да рата више никада неће бити. Заборавили су да jе на Балкану увек било лако са стране изазвати сукобе и да jе увек међу jакима било земаља коjе су сматрале да jе баш дестабилизациjа нашег региона њихов геостратегиjски интерес.

ШТА СЕ МОЖЕ СА СТАРИМ ОРУЖЈЕМ

Продаjа српског наоружања се наставља, да ли заинтересованим купцима или у старо гвожђе, зато што jе и оно што jе преостало од вештачки направљених вишкова остављено да труне на ливади без одржавања. Садашња Влада и Министарсто и немаjу избора jер jе све то уништено корозиjом. Свако ко погледа то оружjе а ко jе служио воjни рок схвата колико jе често и редовно чишћење и подмазивање оружjа имало сврху. Тако jе и актуелно Министарство одбране 27. jануара огласило продаjу такозваних вишкова наоружања и воjне опреме. Како jе наведено на интернет саjту, понуђена су на продаjу 282 тенка Т-55; 220 оклопних транспортера М-60, М-80, БТР-50 и БТР-60; 200 хаубица од 105 и 155 милиметара; 1.100 противавионских топова; 26 вишецевних лансера ракета М-63. Понуђена jе и већа количина лаког пешадиjског наоружања – од пиштоља, аутоматских пушака до ручних бацача и тромблонских мина. Министарство jе своj поступак образложило тиме да наведено наоружање и воjна опрема нису неопходни за нормално функционисање система одбране и да због тога неће доћи до слабљења одбрамбене моћи Србиjе. Све jе то невероватна заблуда и било би наjбоље да се њихове тврдње и одлуке не провераваjу у пракси. Још кажу да ће новац од продаjе искористити за куповину новог и модерниjег наоружања.

Колико jе требало продати наших тенкова да би се купио jедан модеран, такав податак немам, jер су цене остале таjна, али могу да претпоставим да jе то бар 10-20 наших „старих“ тенкова. За време Другог светског рата немачки тенк „тигар“ био jе далеко бољи од руских Т-34, коjи у директном сукобу jедан на jедан ниjе имао шансе. Ипак, Руси су „тигрове“ поразили броjем. На jедног „тигра“ ишло jе неколико Т-34 и тада „тигар“ ниjе имао шансе. Наравно да су ово поучне ствари jер и старо оружjе постаjе убитачно ако се паметно искористе његове тактичке предности. Сигуран сам да би и у данашње време сви они коjи су прошли ратове на Балкану, ако би било, недаjбоже, неког новог рата, радиjе узели стари добри „калашњиков“ него и наjсавремениjу аутоматску пушку, зато што се он доказао у свим борбеним условима – у неодржавању, песку, блату и води. Увек jе био добар и поуздан, а ново тек треба да прође проверу реалних ситуациjа. Колико смо „калашњикова“ уништили? Какав jе то проблем и какви су то енормни трошкови конзервациjе и складиштења да се то оружjе ниjе могло чувати за „недаjбоже“, као што jе то раниjе рађено и како то раде друге земље? Ако нам страни фактор диктира шта и колико можемо да имамо, тог диктата се морамо ослободити зато што такве норме нису задате нашим суседима.

ЗАШТО ЗАПАД ХОЋЕ ПРОФЕСИОНАЛНЕ ВОЈСКЕ?

Моћни Запад инсистирао jе на професионалним воjскама у новоствореним државама на Балкану? Бивши српски државници и министри су jедва дочекали да ту сугестиjу реализуjу под паролом да ће направити малу, ефикасну и модерно наоружану и опремљену воjску. Преко ноћи су корпусе претварали у бригаде, бригаде у батаљоне, батаљоне у чете, а сав вишак наоружања коjи се поjавио тако драстичним смањењем воjске су уништили. Све приче о малоj и ефикасноj професионалноj воjсци су бесмислица, jер jе рат однос броjки: ми толико авиона – они толико; ми толико тенкова – они толико; ми толико воjника – они толико итд. Ако неко са мањим броjкама победи оног са већим, то се зове подвиг, зато што се ретко дешава.

А зашто Запад инсистира на професионалним воjскама, и то jе jасно. Још кажу: ето, и наша воjска jе професионална, и то jе наjбоље. Тачно да jе то за њих наjбољи систем организациjе због два разлога. Први jе што им jе воjна машинериjа огромна и сасвим довољна и што модерно наоружање тражи добро обученог воjника. Други разлог jе што углавном воде прљаве ратове, где би се обичан регрут питао зашто ратуjе, док професионалац то ради за новац. Код малих земаља, коjима jе jедини циљ да се одбране од стране агресиjе, професионална воjска ниjе довољна гаранциjа. Ниjедна мала и професионална воjска ниjе проблем за моћне воjне машинериjе великих сила, без обзира да ли jе добро опремљена и наоружана. Постоjе само два нерешива проблема огромних професионалних воjски када jе у питању агресиjа на малу земљу, а то су стратегиjа наоружаног народа и диверзантске акциjе (коjе они упорно подводе под тероризам). Тако долазе у ситуациjу да jе наjлакше победити jер наjвећи проблеми за њих долазе тек после проглашења победе. Тада више гину него приликом саме воjне интервенциjе, губици постаjу неприхватљиви а штета већа од користи планиране циљевима агресиjе.

Неко ће рећи да jе стратегиjа наоружаног народа превазиђена и да jе рецидив пропалог комунизма? Ниjе тако, jер и неке наjразвиjениjе мале државе на Западу имаjу управо овакву стратегиjу и концепциjу. СФР Југославиjа jе имала ову стратегиjу, па jе разбиjена и уништена, што jе тачно, али jе разбиjена изнутра, а не спољном агресиjом. На Југославиjу нико ниjе ударио фронтално, ни Запад, ни Исток, иако су такве намере и планови постоjали. Према мом дубоком убеђењу, разлог одустаjања jе сама стратегиjа наоружаног народа и решеност да се земља брани. Сем тога, ова стратегиjа jе подразумевала диверзантске акциjе на привремено заузетоj териториjи са унапред припремљеним и опремљеним диверзантским групама.

У садашњоj геополитичкоj ситуациjи, имаjући у виду наше окружење и сва дешавања на Балкану и према Балкану, наша мала професионална воjска ниjе довољна гаранциjа безбедности Србиjе. О нашоj воjсци, о њеним командантима, командирима и воjницима већина српског народа мисли све наjбоље. Нико на њиховом месту не би учинио више са оним чим располажу, али то jе опет мало. Зато поента мора бити на изнуђеном наоружавању Србиjе и на воjноj обуци њеног цивилног становништва. Јасно jе да ће нам то моћни Запад замерити, да ће то назвати „звецкањем оружjем“, припремама за агресиjу и ко зна шта све не. Да ће нас осудити док истовремено наоружаваjу своjе партнере коjи према нама имаjу териториjалне претензиjе и агресивне намере. Време jе да своjу судбину и своjу будућност узмемо у своjе руке jер jе у супротном нећемо ни имати.

Све наше воjне припреме мораjу бити у функциjи одвраћања и сваком потенциjалном агресору мора бити jасно предочено да ће му сваки педаљ српске земље бити веома скуп и да се агресиjа не исплати. Без додатног наоружавања и без промене стратегиjе Србиjа нема jаке и jасне факторе одвраћања. Ниjе довољно да само наша воjска буде обучена и увежбана. Она треба да буде институциjа коjа ће обучити и припремити за одбрану све воjно способно становништво и без редовног служења воjног рока. Како ће то учинити, техничко jе и сасвим решиво питање. Тек то би било довољна гаранциjа да ће сваки агресор на Србиjи поломити зубе.

Извор: Intermagazin

Везане виjести:

ПУТИН НУДИ СРБИЈИ САВЕЗ: Русиjа ће помоћи наjмодерниjим …

Руско оружjе нам jе неопходно! | Јадовно 1941.

Планови и активности на обимном пренаоружавању воjске …

Србиjа нема пара да купи руско оружjе