Бахова је фуга преголема или фашизација национализма

Хвале се кафански свирци да знаjу све одсвирати. Приђе им jедан господин и затражи да одсвираjу Бахову фугу на шта ће ти они, онако углас “Баховаaaa jе фуга преголеeeeeeма…“

У нашоj jавности jе све присутниjа и све агресивниjа фашизациjа национализма у намjери делегитимизациjе било коjег облика националног мишљења, jер, забога, са фашистима (читаj националистима) се не разговара, њих jедноставно треба уништити.

Ако пођемо од чињенице да jе интелектуално промишљање од идеолошког наратива одвоjено досљедном примjеном истог критериjума без обзира да ли му резултат анализе иде у прилог, схватићемо да су наши НВО “антифашисти“ ништа друго до идеолошке клепетуше. У прилог овоj тези извешћемо кратку студиjу случаjа.

Наиме, прошле године збила су се хапшења двоjице генерала оптужених за ратне злочине. Разумиjе се, генерали су припадали неприjатељским странама у рату. Непосредно након хапшења, прво у Сараjеву, а затим у Бањоj Луци збила су се и два протеста незадовољних грађана. За непристрасног посматрача ствар jе jасна: имамо два злочина, два генерала оптужена за злочине и два протеста. Потребно jе jош провести и два судска процеса у коjима би била доказана кривица, односно невиност генерала, а на основу судске пресуде промишљати о оправданости протеста. Е не лези враже, пошто смо сиромашан народ код коjег jе све на продаjу, ми непристрасне посматраче немамо. Њих су поодавно замjениле идеолошке клепетуше удружене око портала у коjем праве заглушуjућу бuku. Тако jе пригодом првог хапшења jедан од дежурних букача констатовао да су “Покличима ‘Јово Србине’ грађани Сараjева (…) на мирним протестима у суботу, изразили своjе незадовољство лишавањем слободе пензионисаног генерала“, да би код другог хапшења устврдио да се у Бањоj Луци десио “тужни скупбласфемичних људи“. Обзиром на “покличе“ сараjевске раjе, аутор закључуjе да тамо нема националиста, а посљедично риjеч jе о “грађанима Сараjева“. У Бањоj Луци су се, међутим могли чути неки други (да ли и другачиjи) покличи, рецимо “Ратко Србине“, те jе сасвим логично закључено да jе риjеч о националистима – дакле “бласфемичним људима“. Другим риjечима, нису важни злочини, ниjе важно ни ко jе крив за злочине, важно jе ракнути на проjектоване националисте.  Критериjум jасан! Алал му клатно!

Исти аутор се, на општу радост иних бањалучких клепетуша, осврнуо и на случаj Билећа. Поред читавог низа изигравања чињеница, овдjе jе jош устврдио и како jе “дивљање четничких фашистичких хорди“ у септембру 1941. узроковало злочине над муслиманским становништвом билећког краjа. Оставићемо по страни чињеницу да jе командант “четничких фашистичких хорди“ одликован од стране Трумана и Де Гола, jер забога, шта они знаjу ко jе фашиста, но не можемо а да се не запитамо како jе могуће да четници почине злочин у периоду у коjем четника, а богме ни партизана нема?! Када постоjе само српски устаници против Независне Државе Хрватске. Прве подjеле међу устаницима настаће мjесец дана након поменутих злочина, а дефинитивни раскид тек у касно прољеће 1942.

Анахронизми, презир чињеница и ендемска површност само су неки од саставних диjелова идеолошког наратива, коjи, како нас учи magistra vite, од почетка 19. виjека доминираjу европским jавним простором. На крилима идеjа француске револуциjе, одбраjаjући последње дамаре феудалном друштвеном поретку и хришћанском историjском становишту, формирана су три идеолошка концепта: конзервативизам, егалитаризам и либерализам. Обзиром да у jавноj свиjести заузимаjу простор настао повлачењем хришћанског историjског становишта све три идеологиjе претендуjу на универзално важење и као такве играjу улогу детронизоване религиjе. Истовремено све три доносе и кључ самоодређења:

1. Конзервативизам – идеjом природне заjеднице (нациjа) са захтjевом националне државе
2. Егалитаризам – идеjом социjалне правде са захтjевом свjетске револуциjе и класног идентитета
3. Либерализам – идеjом индивидуализма и слободног тржишта са захтjевом индивидуалног, а на вишем степену корпоративног идентитета

Ниjе на одмет знати да се само конзервативне идеологиjе (национализам) боре за очување државе као оквира у коjем jе могуће уредити друштвене односе. Егалитаристичке идеологиjе држе да државу треба уништити свjетском револуциjом, док либерали сматраjу да ће државна организациjа бити превазиђена еволутивним путем, слободним тржиштем и транснационалним капиталом.

До периодичних смjена у доминациjи идеологиjа долази захваљуjући чињеници да ни jедна од њих ниjе у могућности да самостално риjеши питање конституциjе људског друштва. Триjумф jедне отвара проблемска поља преосталих (либерализм – отвара поља природне заjеднице и социjалне правде; егалитаризам – отвара поља природне заjеднице, индивидуалних права и слободног тржишта; конзервативизам – отвара поља социjалне правде, индивидуалних права и слободног тржишта) и тако се неминовно претвара у пирову побjеду.

Ниjе тешко закључити да су сва три идеолошка концепта, у наjмању руку, подjеднако легитимна, као и подjеднако проблематична jер су у међусобном односу краjње тоталитарни.

И на краjу да бацимо поглед преко плота. Обзиром да jе фашизам заиста наjвећа пошаст коjа jе задесила људски род потребно jе да видимо како су се поменуте идеологиjе односиле према овом, своjеврсном идеолошком мутанту.

Невил Чемберлен, одбиjање захтjева парламентараца за бомбардовање индустриjских построjења у Руру, образлаже чињеницом да jе риjеч о приватноj своjини (либерализам). Недуго након овог образложења на његово мjесто долази Винстон Черчил, човjек коjем jе отаџбина у датом моменту била врховна вриjедност (национализам). Рурска област, а и не само она, jе бомбардована.

Позиваjући становништво СССР-а на одбрану, након 22.06.1941, онаj симпатични бркица челичног изгледа, грађане своjе земље ниjе позвао у свjетску револуциjу, нити у одбрану комунистичких достигнућа (егалитаризам). Не. Позвао их jе у одбрану маjчице Русиjе (национализам). Било би неозбиљно тврдити да jе Стаљин био националиста, али jе сигурно да jе одиграо на, како се показало, добитну карту национализма.

Шарл де Гол, вођа покрета отпора и симбол француског антифашизма, истовремено важи и за наjвећег националисту у, овом поjавом веома богатоj, францускоj историjи.

Након сагледавања ових чињеница можемо закључити да сваки облик фашизациjе национализма представља површност с предумишљаjем у чиjем средишту се налази однос према чињеницима раван односу горепоменутих кафанских свираца према дjелу наjвећег свjетског композитора.

Драгослав Илић

Везане виjести:

Мр Мира Јовановић-Ратковић / Драгослав Илић: КАКО СЕ СЈЕЋАТИ ЈАСЕНОВЦА 65 ГОДИНА КАСНИЈЕ

Видео: Култура сjећања и памћења – Драгослав Илић

Драгослав Илић: „Холокауст и геноцид НДХ на териториjи среза Сански Мост у периоду 1941-1943“ (аудио)

Изложба Моjе Јадовно