Постоји један израз у нас Срба, а нисам сигуран да су га Хрвати преузели и прогласили да је 100 % њихов, као што иначе то и раде са српском имовином, и од материје и од духа. И испред свега кад је језик у питању. А ако би Срби то негирали међу Хрватима, и самим својим пуким присуством, ови би им за то очи вадили, и не само метафорично, као што су по Дубровнику поносно носили перле од српских очију око врата, док је врховни поглавник, Анте Павелић, на свом радном столу увек имао корпицу свежих српских очију, а у Земун, на железничку станицу, стизала су бурад српских очију, адресираних на

Ретко која држава има ту „срећу“ да се граничи са нацијом која је стварана на жртви њеног народа и која је градила своју „државу“ на отимању њених територија као што је имају Срби и Руси са Хрватима и Украјинцима. Кроз историју ова два народа тежила су да афирмишу своју вештачку државност на дезинтеграцији српског и руског националног бића, на насилној латинизацији српског и руског језика и писма, на бруталном унијачењу српског и руског православног становништва. На сваку понуђену српску и руску руку сарадње и пријатељства Хрвати и Украјинци углавном су одговарали непријатељски, протеривањем и предузимањем силе против руског и српског народа. На политику мира они су узвраћали политиком рата и сукоба, а то чине

Историограф Радован Калабић рекао је Срни да измјене Кривичног закона, које је утврдио Савјет министара БиХ, представљају још један покушај нарушавања историјске истине и неприхватљив покушај озакоњења даљег деценијског клеветања српског народа. „Српски народ би, при томе, имао и законске санкције“, истакао је Калабић. Он је оцијенио да се та тема „спустила“ на ниво Савјета министата БиХ, пошто на свјетском нивоу у Савјету безбједности УН, због руског вета, није прошла британска резолуција о геноциду која би за собом повукла и забрану негирања наводног геноцида на тлу БиХ. „Ја могу још само да се запитам – да ли у том Савету /министара БиХ/ има уопште Срба“, рекао је Калабић. Он је

Независно Косово, Република Војводина, Независни Санџак, тзв. „Црногорска нација“ – ове екстремистичке идеје настале су под окриљен КПЈ. Catena mundi открива како су комунисти разбили државу српског народа. /…/ Док је КПЈ веровала да је Југославија „једна национална држава“ и стајала „на бранику идеје националног јединства и свију националности у земљи“, никоме није сметала ни мала ни велика Србија нити је постављао питање које су то земље српске а које несрпске. Када се почев од 1924, по налогу Коминтерне, КПЈ почела да бори за укидање „великосрпске хегемоније“, започело је тугаљиво утврђивање које су то земље несрпске (словеначке, хрватске, албанске итд.), а које једино могу бити српске. Тиме су на посредан

У Херцеговини, овом чуду од комада земље, по много чему тврдом и сиромашном, не само по својим каменитим пејзажима, али истовремено и тако пријатном, меком и увијек пријатељски настројеном, духом пребогатом и ведрином људских срца осунчаном, гдје човјек још увијек има брата, за радост и страдање… Имали смо једног старца, е тај је тек био чудо, право чудо, од Господа нам даровано, међу нама да се роди, да нас уздигне, одгоји, почасти својом душом која је већ одавно била Господу ближа но овој врлетној земљици, окријепи благом ријечју и топлом молитвом, да се међу нама, у овом кршу земно-небеском и упокоји, те легне у њега и одмори ноге које су

Познати примери послератних судбина хероине Милунке Савић и Војводе Живојина Мишића и сличне или далеко теже али мало познате судбине савремених српских хероја из ратова деведесетих година, подстичу нас на размишљање када ће на јавну сцену ступити одговорна и патриотска власт која ће поштовати учинак и значај њихових дела, и дати одговарајући третман својим највећим ратним јунацима… Чланак о српској хероини Милунки Савић[i] – најодликованијој жени-ратнику у Великом рату пред чијим би помињањем имена – те жене горостасног јунака а скромне и благе српске мајке – требали сви да устанемо, подстакао ме је, по ко зна који пут, да се запитам какав смо то ми народ. Због чега? Зато, јер се ближи

У среду 14. јуна Српска православна црква и њени верници прослављају празник преподобног Јустина Ћелијског. Централна прослава св.Јустина ће се обавити у његовом манастиру Ћелије,где данас обитавају мошти овог светитеља. У ту част вам преносимо житије новије-прослављеног светитеља. Отац Јустин (Поповић) рођен је на дан Благовести Пресвете Богородице (25. марта, по старом календару) 1894. године, у Врању, од побожних православних родитеља Спиридона и Анастасије. Световно име Благоје добио је по празнику на који се родио. Отац Спиридонов, познати поп—Алекса, био је најмање седми по реду свештеник из старе породице Поповића. И Спиридон је учио богословију (два разреда), међутим, отац га је повукао из школе те је он касније прислуживао у