Тријумф Хабзбурга

Постоји један израз у нас Срба, а нисам сигуран да су га Хрвати преузели и прогласили да је 100 % њихов, као што иначе то и раде са српском имовином, и од материје и од духа. И испред свега кад је језик у питању. А ако би Срби то негирали међу Хрватима, и самим својим пуким присуством, ови би им за то очи вадили, и не само метафорично, као што су по Дубровнику поносно носили перле од српских очију око врата, док је врховни поглавник, Анте Павелић, на свом радном столу увек имао корпицу свежих српских очију, а у Земун, на железничку станицу, стизала су бурад српских очију, адресираних на Милана Недића. Али то је већ банална истина, горка као пелин и опака као буника, будући да смо на све то већ прилично деценија бестидно и самоубилачки равнодушни.

Дакле – израз. Нећу да кажем фраза или идиом, него израз.

Тај израз гласи: Убио си га у појам. Одатле следе разни облици, истог усмерења и истих порука, увек са наглашеним значењем да, коме је или чему упућено, и даље траје али као мртво тело потпуно инертно и без икаквог смисла.

Као дете када то слушах, а понекад и сам изговорих, нисам увиђао сву дубину и опакост тих речи. А данас, када те речи, тако састављене и изговорене, нигде више не чујем, немам куд него да схватим да међу нама Србима оне више немају никакву смисао. Уз ретке, веома, веома ретке Србе овај израз казује да су Срби убијени у појам. И зашто би се тај израз и спомињао, онако као што наркоман никад о себи не мисли као о наркоману, или убица о себи као о убици, курва о себи као о курви, лажов као о лажову, лопов као о лопову, или наказа о себи као о накази…

Срби више не верују, не мисле, не осећају и не делају као Срби. Чак не ходају и не одевају се као Срби, али и не једу и не пију као Срби. А још мање да своје крсно име славе као Срби, док у своју Српску православну цркву, хранитељку душе своје и душе светих отаца својих, ни да привире, онако, бар зарад захвалности ради што нису обрезани или се не крсте лопатом.

То, међутим, није последица развитка свести у прилог неком бољем и праведнијем друштву и свету. Тако да је свако позивање на српску свест превазиђен и сувишан талог минулих времена. А још мање да Срби, као опробани утописти, напрасно и уз помоћ телевизије, штампе и политичара, не желе тај реликт прошлости у својој кући, са вољеном (и вараном) женом и једним до двоје деце, уз омиљен програм на телевизији – и шта ту да се бакћу тако неким оптерећујућим мислима и осећањима, која у данашња времена никакву улогу немају.

А и извршна, судска и законодавна власт у Србији пуном паром ради на томе да Срби бивају убијени у појам. И шта томе треба додати, осим да смо увелико ушетали у таму нестајања, из које нас неће избавити ни шумадијско колце у Сиднеју, или Чикагу, или Малмеу, па све да су ту присутне сарме и шљивовица од двадесет година, из храстове бачве, уз обавезно присуство свештеника, да се зна од које смо Цркве.

Али кренимо редом и од почетка, уколико је уопште могуће то установити.

Када су Хабзбурзи, кувари свих данашњих човечанских зала против Срба, четрнаесте заратили против Србије, најупечатљивија погибија на почетку тог рата, била је погибија Онисима Поповића, земљорадник, из Бискупије, поред Книна, тада у Аустрији а не у Србији. Хабсбурзи су га убили далеко од фронта, у Сињу, зато што је био ничим укаљани Србин – нису га убили у мушкој борби, на фронту, као војник против војника, већ законодавном силом права да одлучују о туђем животу, по сопственом нахођењу. Нису га убили зато што је био шпијун, дезертер, саботер, бунџија, криминалац… што је у Бечу подметао бомбе, убијао културне и високоцивилзоване Бечлије, што је организовао тероризам у Бечу или широм државе Аустрије, што је припремао атентат на аустријског цара Франца Јозефа I – убили су га зато што је веома, веома добро говорио и писао немачки и италијански, што се одликовао трезвеношћу и умношћу, поносио се православљем и родољубљем, није крио љубав према својој прошлости, свом српском роду и српској земљи, што је знао и јавно говорио ко су лучоноше српског рода и православља, и што је све то умео да каже и упечатљиво и лепо, да се лако памти и преноси, а што му Хабзбурзи нису опростили јер је као такав бивао њима надмоћан и није се уклапао у ону њихову копиланску представу о Србима као о некултурним дивљацима и примитивцима.

А кад је био председник владе, Александар Вучић је забранио употребу речи антисрби. Забрана и даље важи, додуше у скупштини неозакоњена, али важи.

Али овде није реч о њему.

Да бисмо јасније сагледали разлоге хапшења, суђења и стрељања Онисима Поповића, можемо одшетати у коју годину раније, у Загреб, на Велеиздајнички процес.

По Оптужници Краљевског државног одветника, у Загребу (а где би него у Загребу), 12. I 1909. године 53 Србина оптужена су за велеиздају.

Сведок тог процеса био је професор Радослав Грујић (од комуниста иначе, по ослобођењу, после Другог светског рата, оптужен и суђен и осуђен за велеиздају, односно за сарадњу са окупатором – јер је пред Хрватима спасавао мошти српских светитеља, као и мрвице неопљачканих драгоцености, из фрушкогорских манастира). Иза сведочења оставио је монументално дело „Апологија српског народа у Хрватској и Славонији“. Тим делом показао је сву ништавност загребачког Краљевског државног одветника, а ми ћемо овде посегнути за једним цитатом из ту навођене Оптужнице. Цитат, по нашем мишљењу, сажима свеукупну оптужбу.

Дакле, цитат: „Конфесионалне школе… имаду дужност, ширити српство, што и чине (…светосавске беседе у школи) како је то истакао и бивши изтражник учитељ српске конфесионалне школе у Костајници Лазо Котур…, наводећи, да аутономне кофесионалне школе имаду задаћу ширити српство, те да и он усађује сваком дјетету у срце, да је Србин, да си то чинити сматра својом дужношћу…“

И даље: „Али узгој подмлатка у ,српској, конфесионалној школи, одговара сврси (велеиздајничкој – опаска проф. Р. Грујића), за којом се иде“.

Потом следи: „На тако приређено и обрађено тло, стало се онда путем разних српских пјесама (српских јуначких песама, једнако разастрте свуда међу Србима, читао их и Никола Тесла у Америци – моја опаска), које су импортиране из краљ. Србије, путем Св. Савских беседа и пригодом других забава, сијати међ живаљ грчко-источне вјере српска повијест…“ И тако даље.

И да не улазимо у читав низ тачака оптужнице по којима се Србима одузима право на постојање, па се сасвим бришу, будући по свему у Оптужници наведено, протумачени као насилно, реметилачко и нецивилацијско тело, на тлу Хабсбуршке царевине.

Када проширимо смисао ове тачке Оптужнице, до схватљивости је јасно да су сви Срби из Хрватске и Славоније стављени на оптуженичку клупу.

Зар нас дух ове Оптужнице не потсећа на Хашки трибунал, али и тежњу да прихватимо западну измишљотину да је у Сребреници српски војник починио геноцид, док Наташа Кандић скупља потписе за антисрпско фризирање ратних догађаја који су пратили растурање Југославије, под именом РЕКОМ, а докторант етнологије и антропологије, веде декан, Данијел Синани, са злим семеном Хабзбурга у прсима, попут осмог путника, здушно ради на томе да Милош Ковић више никад не изађе пред студенте као предавач.

Дакле, дух Оптужнице Краљевског државног одветника, у Загребу, из 1909. године, против 53 Србина, за велеиздају, није се изгубио у буџацима историје. Дух те оптужнице каже: Можеш да будеш, може да те има, слободно ти је да постојиш, али под условом да ниси Србин. И можеш да уживаш све благодети цивилизације (западне) и живота (у складу са Западом) – само ако ниси Србин. (Ваљда је зато Александар Вучић по доласку из германских земаља данима пиштао и шиштао како ми Срби морамо да мењамо свест.) Додуше, можеш да арлаучеш до миле воље и на стадиону и на улици и пред скупштином… да си Србин, али да то буде нешто више од тог гласа вапијућег у пустињи – е то не може.

Да ово није напрасна премиса једног огорченог духа, само се треба сетити времена санкција које је Запад натурио Србима, при растурању Југославије. Тада Срби нигде у свету нису имали права да се појаве на међународним спортским такмичењима, као што су појединачно могли, али без икаквих народних обележја. А то изоловање Срба пред светом бејаше разастрто на све човеку познате колективне делатности, од филателије до симпозијума кардиохиругрије, од атомских физичара до извиђача… Дакле, можеш где год хоћеш, али да ниси Србин, и уз претходан процес понижавања у западним амбасадама. (За Украјину Запад није то применио, мада она на најкрвавији начин настоји да се обрачуна са оним својим бившим суграђанима у Донбасу који не желе да изгубе свој лик живота – модерно речено: идентитет.) Онда се немојте чудити што после 5. октобра бујају удружења паса луталица, бициклиста, ролера, олдтајмера, веганиста, јогиста, тркача у патикама, скупљача сличица фудбалера…

Али Александар Вучић рече на једној седници владе: „Немој да ми ко икад више изговори реч антисрбин“.

Међутим, овде није реч о њему.

Хабзбурзи су убијајући Онисима Поповића, као највиђенијег Србина у книнском крају, убијали појам Србина. Убијали су живи узор, извор и огледало истине о српском роду, онако као што су Срби, до два-три последња нараштаја, наспрам тог хабсбуршког убилачког настојања неговали живот у истини. А Оптужница са Велеиздајничког процеса у Загребу, из 1909. године, није напрасно измозган чин да се осујете Срби у свом духовном трајању и обједињавању, по свим својим земљама, већ тежња Хабзбурга да појам о Србима затру исто онако као што су убили Онисима Поповића – јер тај исти појам пред њиховим цивилизацијским и културним тежњама представљаше препреку, непремостиву и несавладиву. Хабзбурзи су веома добро знали да је за Србе снага у духу, а не у сахер торти, штрудли, перини, кибицфенстеру, ушореном сокаку…

С тим истим настојањем, тек узгред да се помене, Хабсбурзи су створили албанску нацију (погледај књигу Теодоре Толеве „Утицај Аустроугарске империје на стварање албанске нације 1896 – 1908“), као што су у још једном лабораторијском подухвату тако створили и Хрвате (из говора Саве Бјелановића у Далматинском сабору, испред Српске народне странке). И једнима и другима је намењена сврха да се свете Србима, или модерно речено: програмирани су да мрзе Србе и све што од њих происходи и потиче. Верски елеменат, и Хрвата и Арбанаса, не само да је за њих саме обједињавајући чинилац, него и унутарњи духовни покретач, по чему је и уследио први хрватски сабор 1900. године, где је одлучено да ко је римокатолик, он је и Хрват, како нас је детаљно о том догађају известио Виктор Новак.

Тиме нису Хабзбурзи обогатили Европу са два народа, који се бусају у своју вишемиленијумску старост, због свог великог хуманизма, већ да би Србима пили крв и узимали снагу, ако нису могли да се с њима обрачунају као са Онисом Поповићем. Када су заратили против Србије и Срба, кликтали су Сербиен мус штербиен, па је најпосле испало да је Остерајх штербиен (уз велику жртву Русије), али зло семе, дух Оптужнице Краљевског државног одветника, из Загреба, из 1909. године није затучен. Напротив. Латница влада Србијом, такозване невладине организације оргијају као Менаде, као комесари Запада странци по факултетима држе предавања студентима о новом човеку (смућканом у ретортама Запада), образовни систем је тако састављен да из образовних установа излазе не они који ће освајати свет већ они којима је свет већ под ногама… као Срби до те мере убијени смо у појам да нисмо у стању да познамо и именујемо оног ко нам ради о глави – јер дух наш српски, наш српски лик живота, што се звало србовање, сведен је на супермаркет, тржни центар (где децу доводе на поклоњење као у храм новог човека), равнодушност према свим издајама које спроводе власти, почев од Косова па до ММФ и глувила и слепила пред обесним западним екселенцијама… заборавили смо реч непријатељ и шта нам ваља чинити пред њим.

Сетимо се која се халабука дигла када је Драган Коларевић донео скраћени списак оних који нам раде о глави. Али ми сада имамо Скота и што би се бунили, кад смо неутрални, онако као што смо неутрализовани, начисто.

У ПОСТ СКРИПТУМУ тек да се надода: Ако пажљивије узмемо да пратимо све жиле које је код нас а и у свету пустило ово зле семе Хабсбурга, уважавајући све спољнополитичке чиниоце који су, у последњих тридесетак година, поклопили Србе и Србију (у шта не треба уводи ни Русе ни Русију), доћићемо до сазнања да су Срби, у Југославији али и без ње, најбитнији, најпреовладавајући, штавише суштински чинилац Балкана. И то је један једини разлог зашто је растурена Југославија. Не због пада биполарног света, због пада Берлинског зида, због превазиђене комунистичке идеје и њој следственог социјализма, због тога што се истопила потреба за тампон зоном између Запада и Русије, не због масе сличних и овоме следствених мозгања, већ једино и само због Срба, јер иза Срба стоје Руси. Тако је утемељено на Берлинском конгресу, тако је и данас, а бивало је и у вековима пре Берлинског конгреса. Као и када је са двора царске породице у Русији, без политички коректног говора, Млетачкој Републици наређено било да православни живаљ у Далмацији остави на миру и у свом исповедању вере.

Аутор: Срђан Воларевић

Извор: Васељенска ТВ

Везане вијести:

Милорад Екмечић: Мрак надолазећег рата | Јадовно 1941.

Проф. Др Мило Ломпар: Титоизам је наш највећи проблем …

Хрватска клептоманско-повесна хипертрофија | Јадовно 1941.