У понедељак 17. јула текуће године, у Саборном храму Светог оца Николаја Мирликијског у Карловцу, прослављена је успомена на патрона Епископије горњокарловачке, Светог свештеномученика Саву, Епископа горњокарловачког и са њим пострадале свештеномученике и мученике. Вјерни народ са свих крајева Епископије горњокарловачке, окупило се данас у Светом храму, да једним устима и једним срцем узнесе пјесму дивним угодницима Божијим, који пострадаше за вјеру и примише вијенац мучеништва на небесима. Светом Архијерејском Литургијом началствовао је Његово Преосвештенство Епископ горњокарловачки г. Герасим, уз саслужење: протојереја-ставрофора Јеленка Стојановића, протојереја-ставрофора Радослава Анђелића, протојереја Милана Симића, протојереја Саше Умићевића и ђакона Будимира Кокотовића. По прочитаном одломку из Јеванђеља, присутним вјерницима бесједом се обратио игуман Георгије (Станковић),

У селу Слатина у близини Адријевице братство Рачића подигло је спомен плочу Пуниши Рачићу. Република Хрватска уложила је најоштрији протест, црногорске власти сместа су се обавезале да тај „споменик“ сруше. Пуниша Рачић био је учесник ратова за ослобођење и уједињење, био је радикалски првак, Пашићев млади сарадник, народни посланик, био је и злогласан као корупционаш, тврдокоран и прек човек. Пуниша Рачић је у историју ушао као атентатор у скупштини. После много дана тешких скупштинских дебата и свађа тражио је од хрватских посланика да „повуку реч“. Погибију тројице и рањавање двојице хрватских посланика ретко ко је у српским земљама тог времена видео као јуначко дело. Било да је „бранио свој образ“ како су тврдили Хрвати (од оптужби

„Јаки раде шта коће, а слаби трпе што морају“ –Тукидид „Јаки раде шта коће, а слаби трпе што морају“ – Тукидид Свакодневно постајемо сведоци психолошког рата којег воде западно-европски и амерички империјалисти  у континуитету од првог српског устанка до данас, против нашег малог, несрећног, изманипулисаног, обезглављеног, обесправљеног и потлаченог србског народа. Уосталом, ми неможемо да заобилазимо извесне судбоносне и трагичне чињенице, ради историске истине, да је извесна “невидљива рука” подешавала догађаје тако да су Срби били главна мета напада у Југословији 90-тих година 20-ог столећа, која је постала експериментални полигон НАТО пакта у тзв. “новом светском поретку” Џорџа Буша – старијег или у тзв. “перестројки” Михаила Горбачова. Чињеница је да