Након Првог и Другог светског рата српска политичка елита је опростила Хрватима зла која су причинили српском народу и из реда губитника преводила их у победнике. У грађанском рату на простору авнојевске Хрватске, хрватска власт је поново деловала према Србима крајње непријатељски, довршавајући злочин који је започела злогласна НДХ. Данас после Јасеновца и многих јама по Херцеговини, Далмацији, Лици, Банији, Кордуну и другим стратиштима, чује се исти захтев од званичне Хрватске, да се не само опросте него поново забораве сви злочини које је Хрватска починила током грађанског рата, а посебно у злочиначким операцијама „Бљесак“ и „Олуја“. Дрскост иде још даље да те операције, које су извели уз свеколику помоћ НАТО

Катарина Дешић (91), племенита хранитељица из Милошевца, поводом Дана државности одликована златном медаљом за заслуге. Осамнаесторо деце очувала до пунолетства, за још седморо малишана била уточиште. За велики труд ни пензију није добила Ниједно није за свога века под срцем носила и родила, али је за пола века однеговала и отхранила, срцем и хлебом, двадесет и петоро. То Катарини Дешић (91), хранитељици при Центру за породични смештај деце у Милошевцу, ставља орден на племените груди којим ју је држава Србија наградила за Сретење. Осамнаесторо је очувала до пунолетства. За још седморо малишана била је уточиште. Последње дете испратила је пре скоро деценију. Ипак, на помен његовог имена, трза се и

Безброј пута је објашњено да се не могу поредити две Немачке, у којима је живео исти народ који је тежио уједињењу, са Србијом и Косовом, који се, по званичном одвајању — никада не би спојили. Али, има још нешто подло, перфидно, злоћудно, гангренозно што носи немачка идеја која нам се, мало-мало, спасоносно сервира на тацни европске будућности. У фоајеу њујоршког хотела, између два срка кафе, један од најближих сарадника премијера Србије Војислава Коштунице изнео ми је прогнозу која му је вероватно само интуитивно севнула кроз мисли. За сваки случај сам је записао у новинарски блокчић. Рекао ми је: „Видећете, Запад неће одустати од овог плана ’две Немачке‘. Стално ће се враћати

У дирљивом обраћању, Смиља Аврамов је захвалила на честиткама и указаној пажњи. На Правном факултету је одржана свечана академија на којој је наша светски позната професорка међународног права примила честитке, уз изразе дубоког уважавања пред свој данашњи 100. рођендан. На питање извештача нашег листа шта мисли о најстаријим дневним новинама на Балкану, професорка Аврамов рекла је да „Политику” чита од када је научила слова. А чини то и данас, зато што управо у „Политици” може да сазна најсвеобухватније и тачне информације о ономе што се догађа у Србију и свету. Пре него што је почела свечаност у Амфитеатру број два, у просторијама Деканата Правног факултета професорки Аврамов букет цвећа је

Политика Вашингтона према Балкану никада није имала смисла јер су САД желеле да очувају неке нације у заједништву, друге да раздвоје, док су истовремено неке случајеве етничког чишћења осуђивали, а неке игнорисали, пише Форбс Даг Бандоу, спољнополитички коментатор Форбса, написао је у свом ауторском тексту да је једина заједничка ствар која је константна последица америчке политике, та да Срби увек губе. Како је навео, Из Приштине и Београда допиру непријатељски тонови и претње, због чега је време да САД и ЕУ поново умешају прсте и „овога пута учине праву ствар“, наводи он, а преноси Хафингтон пост. Он у свом чланку помиње да је Југославија била вештачка творевина Версајског споразума, која

Овим радом жели се указати на следеће: да је српска књижевност пре доласка на власт комуниста била готово 100% ћириличка; да је данас ћирилица сиротица у српској књижевности јер је она полатиничена више од 70%, с трендом готово потпуног ишчезнућа ћирилице. Да је замена српске ћирилице хрватском латиницом планирана Новосадским књижевним договором из 1954. године, а спроведена је у организацији Матице српске; да је Матица српска потписала смртну пресуду ћирилици одредницом у свом правопису из 2010. године да је и латиница стандардно писмо српског језика; да готово уопште нема јавног отпора латинизацији српске књижевности, него се потреба за увођењем стандарда имања два писма у српском језику правда управо тиме што