Ж | Ž

Podijelite vijest (kliknite na + za više opcija):

Mesto ćirilice u današnjoj srpskoj književnosti

Ovim radom želi se ukazati na sledeće: da je srpska književnost pre dolaska na vlast komunista bila gotovo 100% ćirilička; da je danas ćirilica sirotica u srpskoj književnosti jer je ona polatiničena više od 70%, s trendom gotovo potpunog iščeznuća ćirilice.

Da je zamena srpske ćirilice hrvatskom latinicom planirana Novosadskim književnim dogovorom iz 1954. godine, a sprovedena je u organizaciji Matice srpske;

da je Matica srpska potpisala smrtnu presudu ćirilici odrednicom u svom pravopisu iz 2010. godine da je i latinica standardno pismo srpskog jezika;

da gotovo uopšte nema javnog otpora latinizaciji srpske književnosti, nego se potreba za uvođenjem standarda imanja dva pisma u srpskom jeziku pravda upravo time što je ta književnost latinizovana, pa je zato i latinica srpsko pismo;

da nema otpora književnika latinizaciji Srba, nego su oni s negovanjem dva izgovora i dva pisma prepreka kulturnoj integraciji srpskog naroda sa obe strane Drine;

da su nosioci latinizacije državna vlast i univerzitetski profesori koje država plaća za latiničenje Srba, a koji deluju kroz prosvetu i nacionalne institucije: Srpsku akademiju nauka i umetnosti, Akademiju nauka i umetnosti Republike Srpske i Srpsko kulturno i umjetničko društvo Prosvjeta, a koje su nacionalne samo po imenu.

Književnost pravoslavnih Srba bila je samo ćirilička od njihovog opismenjavanja do stvaranja Jugoslavije

Sva književnost pravoslavnih Srba od njihovog opismenjavanja do pojave Jugoslavije, u kojoj su živeli u zajedničkoj državi sa Hrvatima, bila je ćirilička. O tome je napisao studiju Vasilije Kleftakis, koja je objavljena na sajtu NSPM. Analizirao je srpsko izdavaštvo u poslednjih stotinu godina i izveo sledeća dva glavna zaključka: prvo, do dolaska na vlast komunista, ćirilica je suvereno vladala u srpskoj kulturi, gotovo u stopostotnom obimu, i drugo, trend zamenjivanja ćirilice latinicom je takav da će Srbi za koju deceniju biti potpuno polatiničen narod.

Vasilije Kleftakis je doktor medicinskih nauka koji živi u Holandiji, a ne lingvista, filolog ili književnik. Jezička struka o tome neće pisati, jer je ona, zloupotrebljavajući autoritet srpskih nacionalnih institucija, upravo preko njih sprovela latinizaciju Srba. Na tom putu brisanja svega srpskog Matica srpska je stigla dotle da ima Odeljenje za jezik i književnost, a ne Odeljenje za srpski jezik i književnost. Neobavešteni narod veruje da, dok on ore, kopa i radi u fabrikama, imaju neki koji su školovani o državnom trošku, titulisani i plaćeni da brinu o srpskom nacionalnom interesu. Ali oni su zloupotrebili svoj položaj i bave se srpskohrvatskim umesto srpskim jezikom. U nebrizi za srpsko otišli su toliko daleko da nijedan predsednik SANU, ni u Jugoslaviji ni danas u Srbiji, nije javno progovorio o zatiranju ćirilice, a kamoli da je državnu vlast stavio pred svršen čin javnim predlaganjem šta ona treba da učini da bi srpsko hiljadugodišnje nacionalno pismo bilo vraćeno Srbima. Čak su javno predlagali da se SANU preimenuje u ANU. Ovo drugo ime bi uistinu bilo prikladnije, jer SANU radi rečnik srpskohrvatskog umesto srpskog jezika.

Ćirilica

O tome da je književnost Srba, bila ćirilička od samog njihovog opismenjavanja današnji univerzitetski profesori jezičke struke ne uče studente, kako se ne bi postavljalo pitanje njihove odgovornosti za slom ćirilice u vreme komunizma, kad su oni stekli titule i privilegije upravo na latiničenju Srba. Pokazaćemo to na primeru shvatanja značaja ćirilice za srpsku kulturu prof. dr Laze M. Kostića, na jednoj strani, i grupe profesora na čelu sa Petrom Milosavljevićem koja je osnovala Pokret za vraćanje srbistike, s druge strane.

Prof. dr Lazo M. Kostić izbegao je na zapad pred komunistima i živeo u bedi. Čekao je na priloge srpske sirotinje iz Amerike od po desetak dolara, da bi mogao da kupi papir i da napiše ono što srpski profesori u komunizmu neće napisati. Jednu od svojih knjiga je posvetio majci iz zahvalnosti „što ga je rodila Srbinom“.

Između ostalog, pisao je i o tome da su Hrvati prisvojili srpski jezik. To se u srpskim zemljama moglo objaviti tek posle pada komunizma i Jugoslavije. Pokret za vraćanje srbistike zastupa upravo tu tezu, a sam prof. dr Petar Milosavljević je napisao u svojoj knjizi Jugoslovenska ideja i srpska misao da je L. M. Kostić najveći srpski pisac u emigraciji.

Ćirilica

L. M. Kostić je ćirilici pridavao prvorazredan značaj, odlučujući za opstanak srpskog imena, upravo zato što je svo stvaralaštvo pravoslavnih Srba bilo ćiriličko. Tako je u svojoj knjizi Ćirilica i srpstvo – o srpskom jeziku – Vuk i Nemci („Dobrica knjiga“, Novi Sad 1999) naveo 76 primera da su se Srbi prepoznavali po tom pismu i da su ih po njemu prepoznavali stranci. Evo nekih njegovih misli o ćirilici (preuzeto iz knjige Dragoljuba Zbiljića Srpski jezik pod okupacijom latinice, „Ćirilica“, Novi Sad):
*
Istina, današnja slavistika smatra da je kod Slovena pre ćirilice bila u upotrebi glagoljica. To još nije sigurno dokazano i mnogi veoma ugledni slavisti i dalje tvrde da je ćirilica prvo slovensko pismo.
*

Ćirilica je nastala pre odvajanja Istočne crkve od Zapadne, ćirilica je nastala davno pre Svetog Save i pre naše autokefalne srpske crkve. Ćirilica je nastala kad među Srbima teško da je uopšte bilo pismenih ljudi. Ćirilica je nastala pre i jednog jedinog srpskog kulturnog spomenika.

Sva naša pismenost i sva naša kultura u njoj je izražena. Mi nemamo u celoj svetskoj kulturnoj istoriji ništa pre nje, kao što nemamo ni ma šta van nje. Naša vidna kultura s njom započinje, ona se u kulturi ogleda.

*

Sa pojavom ćirilice su Srbi kulturno nastali, sa njenim odricanjem oni bi kulturno nestali, prestali bi da egzistiraju kao samostalna nacija, samostalan kulturni individualitet.

**

Predvodnik Pokreta za obnovu srbistike prof. dr Petar Milosavljević, koji je odao priznanje L. M. Kostiću – prihvatio je njegovu tezu da su Hrvati prisvojili srpski jezik, ali je potpuno prećutao njegov stav o ćirilici. Drukčije nije ni mogao jer je pisanjem na sajtu „Vidovdan“ dokazivao da je i latinica srpska time što je on decenijama bio urednik časopisa „Polja“ u Novom Sadu, latiničkog tokom celog svog trajanja. Umesto da makar ne spominje tu činjenicu, jer ona svedoči da je bila lažna standardizovana ravnopravnost pisama u Jugoslaviji, on iz nje izvodi ovakav zaključak: ako se on oseća Srbinom, a tolike godine je bio urednik latiničkog časopisa, stavljajući se tako na stranu latinice, onda mora da je i ona srpska.

A da bi opravdao svoj latinički staž u srpskoj prosveti, nauci i kulturi, odnosno latiničenje srpske književnosti, prvenstveno naopakim učenjem studenata budućih književnika, pribegao je širenju neistine da je Vuk Karadžić autor i ove latinice, što znači da je ona srpska i po tom osnovu, a ne samo po tome što je njegov časopis „Polja“ bio isključivo latinički.

Dokaz za to mu je bila činjenica da su u Vukovom bukvaru kao srpska pisma pokazane jedna pored druge i ćirilica i latinica. Srećom, pored toliko profesora i književnika našao se jedan inženjer Vladislav Grujić koji je otkrio neistinitost navedenog stava P. Milosavljevića. Naime, Milosavljević se pozivao na reprint izdanje Vukovog rečnika, a Grujić je otkrio da je on falsifikovan tako što mu je dodat jedan list kojeg nema u originalu. Tako se u traženju „naučne“ podloge za pravdanje latiničenja Srba i njihove književnosti poseglo čak i za komunističkim falsifikatom.

Čak je na strani latinice i rusista, prof. dr Radmilo Marojević, koji je izveo ovakav zaključak: pošto Hrvati govore srpskim jezikom, onda je i latinica kojom se služe pismo srpskog jezika. Odnosno, čiji je jezik njegovo je i pismo koje se koristi u njemu.

Treći uglednik iz Pokreta za vraćanje srbistike prof. dr Miloš Kovačević je izveo ovakav zaključak: latinica jeste pismo srpskog jezika (jer nju koriste Hrvati u prisvojenom srpskom jeziku), ali nije srpsko pismo. Valjda je srpsko onda kad ga u srpskom jeziku koriste Srbi u srpskim zemljama kad govore srpski jezik. Čak je i napisao knjižicu Srpski jezik i srpski jezici u kojoj su i četiri aksioma, a četvrti je da srpski jezik ima dva pisma. U principu je sve navedeno tačno, ali je štetno po ćirilicu. Jer, narod koji jedva preživljava, ne razume te Kovačevićeve lingvističke finese.

Ćirilica

Čim on čuje da srpski jezik ima dva pisma, odmah otpisuje ćirilicu kao suvišnu ili u najmanju ruku odustaje od stava da je ćirilica jedino srpsko pismo. Jer, komunistički sistem je, a i ovaj „demokratski“, učinio da narod ne sazna ključnu činjenicu – nije hrvatska latinica, koju je verovatno sastavio Nemac Ljudevit Gaj tek u 19. veku, nadvladala hiljadugodišnju srpsku ćirilicu zbog nekog njenog nedostatka, nego zato što je državna vlast to planirala i usmeravala, s namerom da ćirilica bude potpuno zamenjena hrvatskom latinicom. Pri tome je vršeno svakakvo nasilje nad ćirilicom, pa i povlačenje dekretom iz upotrebe ćiriličkih pisaćih mašina iz državnih institucija i ustanova, prestanak proizvodnje takvih mašina i drugo.

Srpska književnost je danas polatiničena više od 70% 

Osim što se o katastrofalno maloj današnjoj zastupljenosti ćirilice u srpskoj književnosti može saznati iz pomenute studije Vasilija Kleftakisa, o tome svedoči i stanje na beogradskim sajmovima knjiga. Istraživanje tog stanja vršilo je pre dve godine Srpsko nacionalno udruženje „Srpska azbuka“, ali rezultat niko nije hteo da objavi da se ne bi saznala kolosalna srpska sramota i poraz. Istraživanjem se došlo do gotovo istog rezultata kao i Kleftakis. Tu istraživanja nisu ni potrebna, jer se i na prvi pogled uočava more hrvatske latinice. To je Hrvate toliko ohrabrilo da su na hiljadu bilborda širom Srbije svojim pismom pozvali Srbe na svoj Jadran! Nisu time Hrvati ponizili Srbe, nego su ovi ponizili sami sebe. Nisu stranci krivi što smatraju Srbiju latinskom zemljom, nego im je Srbija dala povoda za to. Čak su i ruske firme odlučile da se kupcima u Srbiji Republici Srpskoj dodvoravaju hrvatskom latinicom. Tako pred Rafinerijom ulja Modriča možemo pročitati „dobro došli“ na srpskom jeziku i hrvatskoj latinici, a ispod toga na ruskom jeziku i ruskoj ćirilici. Ili, pre desetak godina izdavačka kuća „Laguna“ je imala izložbu knjiga u prozorima Biblioteke grada Beograda, i to bez ijednog ćiriličkog naslova! Direktor te biblioteke je bio književnik Jovan Radulović! Sve srpska beda do bede i sramota!

Klicu latiničenja Srba posejao je veliki autoritet književni kritičar Jovan Skerlić

Klicu današnje propasti srpske ćirilice nije posejao još pre stotinu godina neki književnik, ali jeste književni kritičar Jovan Skerlić. Još pre Prvog svetskog rata on je u ime ujedinjenja naroda u budućoj Jugoslaviji predlagao da Srbi odustanu od ćirilice, a da Hrvati prihvate ekavicu. Koliko je to bilo vidovito, vidi se po tome što danas u Hrvatskoj nema ni Srba , ni ekavice, ni ćirilice. Srbi ne smeju ni pomisliti da javno koriste ćirilicu, a i table na kojima je država ispisala latinicom i ćirilicom imena svojih institucija lupaju se čekićima. I to uz javnu podršku tamnošnjeg poglavara katoličke crkve.

Ako je neko poverovao da će to navesti Srbe da ćirilicu shvate kao svoju nacionalnu vrednost, grdno se prevario. Srpski mediji pišu o tome tri dana, a u sledeća tri dana sve se zaboravi kao da nije ni bilo ubijanja ćirilice. I opet bi Srbi u bilo kakvo zajedništvo sa Hrvatima, ali ovi neće ni da čuju. Tako je prof. dr Petar Milosavljević već nagovestio nove eksperimente sa srpskim nacionalnim bićem u svojoj knjizi Jugoslovenska ideja i srpska misao. Kritikuje on hrvatsku ideju jugoslovenstva, pa kaže da srpska ideja jugoslovenstva još nije potrošena.

A koliki je danas autoritet Jovan Skerlić, pokazaćemo ovim primerom.

Kad je autor ovog teksta upitao akademika i književnika Dragana Nedeljkovića zašto on i njegov kum akademik Dejan Medaković nikad nisu pomenuli ćirilicu dok su satima bili gosti jedne televizije, ovaj je pokazao prstom na zatiok svoje glave i rekao da bi voleo da i tu ima jedno oko, tj. dobro je imati više pisama, iako se na taj način nije obogatio nijedan drugi narod na kugli zemaljskoj. A onda se pozvao baš na stav Jovana Skerlića. Pa kad univerezitetski profesor i akademik ne razume da se Jovan Skerlić pomenutim predlogom samo obrukao pred svojim naslednicima, razumevanje se pogotovo ne može očekivati od srednjoškoslkih profesora i književnika iz naroda. Zato akademik i nije mogao primetiti da je Beograd okupiran hrvatskom latinicom, tj. malo je Srbima samo ćirilica, jer bi im bio sužen vidik, pa kad nemaju drugo svoje pismo dobro im je i ono tuđe koje je uneseno u Beograd i na Cetinje na bajonetima austrougarske vojske. Na istim onim bajonetima kojima su ponajviše Hrvati probadali srpsku nejač u Mačvi 1914. godine. To su Srbi brzo zaboravili kao i iskustvo iz sledećeg rata kad im je i Ante Pavelić namenio istu tu latinicu tako što im je zabranio njihovu ćirilicu i u privatnoj upotrebi. Dve godine kasnije drugi Hrvat, Josip Broz, je opet podario Srbima hrvatsku latinicu tako što je bio udesio da sve parole na onom zasedanju u Jajcu budu njome ispisane.

Ovde treba primetiti da je akademik Dragan Nedeljković bio predsednik Pokreta Svetozar Miletić, koji je prvi put robijao upravo zbog zalaganja za ćirilicu.

„Najveća lingvistička podvala Srbima je bila zamena srpskog imena jezika srpskohrvatskim. Podrazumevalo se da uz njega ide hrvatska latinica kao pismo srbohrvatstva, jugoslovenstva i bratstva i jedinstva, a ne velikosrpska, četnička i nazadna ćirilica“.

Danas nema nikakvog otpora književnika latiničenju Srba, iako ga je bilo čak i u vreme komunizma

Komunisti su raskrčili put hrvatskoj latinici u srpskim zemljama upravo preko književnosti. Dogovor iz 1954, a u stvari nalog KPJ da latinica vremenom zameni ćirilicu, zvao se Novosadski književni dogovor. Matica srpska je sprovela anketu među književnicima i jezičkim stručnjacima o tome kako treba rešiti pitanje pisma u novoj državi. Od 63 učesnika ankete samo 23 su se potpisali ćirilicom! Jasno je naveden cilj uvođenja drugog pisma u srpski jezik: „postepena zamena srpske ćirilice hrvatskom latinicom“. Književnik Stanislav Vinaver se bez ikakve rezerve opredelio za to da latinica odmah zameni ćirilicu.

Najveća lingvistička podvala Srbima je bila zamena srpskog imena jezika srpskohrvatskim. Podrazumevalo se da uz njega ide hrvatska latinica kao pismo srbohrvatstva, jugoslovenstva i bratstva i jedinstva, a ne velikosrpska, četnička i nazadna ćirilica. Srbi u Hrvatskoj nisu ni razumeli da su ostali bez svog imena jezika, a time i bez osnovnog nacionalnog uporišta i samopouzdanja.  Ostavši tako bez zaštite Beograda, koji se pretvorio  u inicijatora rasrbljavanja srpskog naroda, Srbi u Hrvatskoj su morali odustati i od ćirilice. U Hrvatskoj nije bilo nijedne ćiriličke knjige nijednog srpskog književnika.

Veliko srpsko ime Batrić Jovanović

U Beogradu se znalo da će predsednik srpske vlade dr Blagoje Nešković biti smenjen čim ga je Aleksandar Ranković ovako kritikovao: “Drug Nešković se i dalje potpisuje ćirilicom.“

Jedini srpski političar koji se javno usprotivio nipodaštavanju ćirilice je bio Batrić Jovanović.  On je početkom osamdesetih godina u Saveznoj skupštini prozvao Mikulića i Pozderca zbog toga što je iz BiH isterana ćirilica, kao i Azema Vlasija iz istog razloga.

Vlasi je odgovorio ispravno da je pismo političko pitanje. Na Kosovu i Metohiji se vratila ćirilica na raskrsnice puteva tek dve decenije, čim bi ih oslobodila srpska policija.

Posle toga pojavila se ona u BiH  uz latinicu i ćirilica na tablama sa imenima ustanova i škola. Novine su imale i stranice s ćirilicom. U Mostaru  je održan neki književni skup na kome se Mladen Oljača zauzeo za ćirilicu, dok je danas u „demokratiji“ nezamislivo da se književnici javno i organizovano zalažu za ćirilicu.

Tek pred sam raspad Jugoslavije, pravnik akademik Radomir Lukić bio je inicijator da se u SANU formira komisija za brigu o ćirilici. U nju su ušli još istoričar akademik Vasilije Krestić i slikar akademik Stojan Ćelić. Dakle, nijedan književnik.

U današnje vreme samo se pesnik Ljubomir Simović javno zauzeo za ćirilicu, i to svojim govorom na otvaranju Beogradskog  sajma knjiga 2006. godine.

Književnici nisu ni svesni svoje odgovornosti za latiničenje srpske književnosti

Valja pomenuti i biser pesmu Anđelka Erdeljanina Negativna molitva, u kojoj su navedeni oni koji ne vole ćirilicu, ali ne i književnici:
Ubij, Bože, ćirilicu!
Što da muče lepa slova,
Vukovicu, pismenicu,
Proteranu iz naslova.

Ubij, Bože, ćirilicu!
Zbog razdora i nesloge!
Jer ne može na ulicu,
Na bilborde i izloge!

Ubij, Bože, Ćirilicu!
savršenu gramatiku,
prkosnu remetilicu,
što frustrira Ameriku!

Ubij, Bože, ćirilicu !
Jer ni vlasti, štampa, škole,
tu narodnu uzdanicu,
ne priznaju i ne vole!

Studiju Vasilija Kleftakisa možete pročitati ovde: nspm.rs/kulturna-politika/zatiranje-srpske-cirilice-–-plan-ili-slucaj

autor: Nemanja Vidić

(kmnovine.com)

Izvor: VIDOVDAN

Vezane vijesti:

Ćirilica u periodici i književnim delima Srba katolika sa …

Milana Babić: Ćirilica je pitanje srpskog dostojanstva …

Ćirilica u digitalnom dobu, sve od nas zavisi | Jadovno 1941.

Podijelite vijest (kliknite na + za više opcija):

Pomozite rad udruženja Jadovno 1941. uplatom preko PayPal-a:

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani bez upozorenja.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Pratite nas na društvenim mrežama: