Почетком 2010. године на Кордуну, делу некадашње Републике српске Краjине, забележене су поjаве као пресликане са простора Косова и Метохиjе; лопови упадаjу у куће и стаjе, оборе и гараже, узимаjу шта им jе воља: тракторе, краве, свиње, пољопривредне машине, сено… На Косову то раде Шиптари, на Кордуну Хрвати. И на jедном и на другом простору жртве су Срби. На Кордуну jе то jад и чемер од оно мало Срба коjи су одлучили да се врате после „Олуjе“. Живе од сточарства и пољопривреде. Преживљаваjу, тачниjе речено, углавном тамо старчад, уз понеку млађу породицу. Зна се ко су лопови али држава Хрватска ништа не предузима да заштити своjе грађане. Кордун jе релативно

Ни данас, мада су прошле децениjе, нема одговора на питање зашто се ратни злочинац, приjатељ Анте Павелића, човек коjи jе спасао и њега и хиљаде усташких кољача, вратио 1967. године у Југославиjу, наставио да живи у слободи, и као частан човек умро у граду своjе младости Трст jе деловао мирно и готово поспано тог поподнева, десетог септембра 1967. године. Нико у граду, па ни они коjима jе то био посао, ниjе наслућивао да ће се тог дана догодити нешто што ће заталасати европску и америчку jавност, политичке и обавештаjне структуре посебно. На узвишење изнад града, место где jе давно подигнута Тврђава Сан Ђусто, а поред ње саграђен истоимени хотел, лагано

Господин Ратко Дмитровић спада у оне српске новинаре коjи не изнаjмљуjу своjе перо, нити су независни од памети и морала, а зависници новца коjи Империjа убацуjе у Србиjу да би jе срушила. Још као уредник часописа „Аргумент“, оставио jе лепог трага у нашем журнализму, а да и не говоримо о њему као човеку коjи jе, у последњих неколико година води франкфуртске „Вести“, па га jе власник сменио због „претераног“ бављења хрватским односом према Србима (ко сме да каже нешто Хрватима кад они иду у ЕУ?) И заиста: Дмитровић jе неформални доктор jедне од кључних области коjом треба да се бави наука слободне Србиjе, а то jе кроатологиjа. Његова професорска катедра

Ово су дани када се коначно, без имало страха од грешке, неодмерене процене или кривог тумачења других, може рећи: лаж је тријумфовала на простору бивше Југославије; лаж је да на крају добро увек побеђује, тога има углавном у бајкама; хрватска је држава – доказ да се велики злочини исплате. Двадесет пет година интензивно, громогласно, систематски, стручњаци за лаж и опсену провлаче европским друмовима и домовима причу о Србима злочинцима, народу склоном геноциду и етничком чишћењу. И након свега Србија је (не рачунајући специфичну БиХ) једина етнички мешовита држава настала на развалинама Југославије. Све остале су етнички чисте. Од укупног броја становника у данашњој Хрватској преко 90 одсто изјашњавају се као

Своjевремено jе Божидар Виолић, наjцењениjи хрватски позоришни редитељ, у интервjуу загребачком „Глобусу“, обjашњаваjући проблеме са коjима се сусреће због свог „национално некоректног“ jезика, са понеким србизмом, резигнирано закључио: „Ми Хрвати смо ионако склепан народ.“ Да jе то рекао неки Србин, оптужили би га за фашизам, Виолићу ништа нису смели, велико jе име, осим да га прећуте. И прећутали су ту реченицу коjа боље од томова књига осликава суштину историjског и националног успона Хрвата. Краjње сведен и поjедностављен наставак горње тврдње гласио би: нема народа у Европи коjи jе више од Хрвата присвоjио туђег и уградио у своjу историjу, културу, jезик. У изношењу доказа – овде их сводим само на „претапање“

Један локални догађај, полагање венца испод спомен-плоче у знак сећања на погибију четворице хрватских драговољаца, 1991. године, подигао је ових дана у Хрватској скраму са већ помало заборављене приче о томе ко је и зашто ликвидирао убицу југословенског амбасадора Владимира Роловића Последњег дана јула, ове године, у село Мирање Доње, недалеко од Бенковца, ушла је црна лимузина и зауставила се испред куће на чијем зиду је окачена спомен-плоча, у знак сећања на групу хрватских специјалаца која је ту настрадала у борби са локалним Србима, истога дана 1991. године. НИШТА ПОСЕБНО, РЕКЛО БИ СЕ Из лимузине су изашла четворица људи, међу њима Томислав Кармарко, доскора министар унутрашњих послова Републике Хрватске, један