Руководиоци Међународне инициjативе за праћење антисрбизма упозораваjу да мржња испољена према нашем народу и држави има много додирних тачака са антисемитизмом, те да jоj се мора стати на пут    Када jе, средином jула, Међународна инициjатива за праћење антисрбизма (МИПА) наjавила да jе овластила београдског адвоката Феђу Димовића да покрене тужбу против дневног листа „Блиц“ због вређања српских жртава из околине Сребренице, темељно успавана овдашња jавност била jе немало изненађена. За протеклих 12 година, наиме, Србиjа се одвикла од било каквог званичног или незваничног деловања у смислу заштите српских националних интереса, па и угледа, а нарочито угледа жртава страдалих само због тога што су били Срби. Потез МИПА jе jош и необичниjи, jер

Книн – Усташка обиљежjа и србофобиjа и даље су укориjењени у диjеловима хрватског друштва, а симболи тог покрета попут пjевача Марка Перковића Томпсона и других личности имаjу понекад већи утицаj у jавности од институциjа Хрватске, преносе агенциjе. Док су на обиљежавању акциjе “Олуjа” по први пут државни функционери упадљиво избjегалави да помињу хашке оптуженика – хрватске генерале и позвали на признавање и српских жртава, на другом, неформалном скупу, “ориле” су се усташке пjесме пред више десетина хиљада људи. Зашто седамнаест година након краjа рата Марко Перковић Томпсон у Чавоглавама jош увиjек може да привуче скоро 70 000 присталица – питаjу се многи. На том веома посjећеном скупу, коjи ниjе био

Шта повезуjе српског политичара у нестаjању Вељка Џакулу и српску певаљку, такође у нестаjању, Неду Украден? До jуче ово двоjе људи заузимало jе скромно месташце под естрадним небом, углавном не сметаjући jедно другом у убирању хонорара. Од jуче зближава их заjединички проjекат – мисиjа у коjоj су одлучили да, где год и кад год могу, своjим скромним присуством одаjу почаст креаторима и актерима удруженог злочиначког подухвата познатиjег као “Олуjа”. Акциjи коjом су сународници Вељка и Неде збрисани с лица земље у коjоj су живели стотинама година пре августа 1995. године.     Да ли jе Вељку и Неди зафалило пара или славе, тек неко у Загребу их jе убедио како ће и jедно и друго обилато

Историjске провинциjе, Далмациjа и Славониjа, коjе су вековима трпеле утицаjе Аустриjанаца, Мађара, Венециjе и Турске, ни у наjлуђем сну нису могле сањати да ће након Титовог устоличења у Београду, постати некакве региjе или аутономне области. Да не помињем Барању, коjа jе по одлуци новосадске Велике народне скупштине из новембра 1918 године била заjедно третирана као Банат и Бачка, а Срем jе нешто касниjе донео посебну одлуку о присаjедињењу Србиjи. Дакле, Сплит jе морао у Загреб, а Осиjек и Вараждин – о да, поново у Загреб, иако са Загребом, чак ни у административном смислу, нису имали ни правних ни политичких додира, све до сулудог експеримента регента А. Карађорђевића – уjединитеља Југословена

Водитељка ХТВ, Борка Јурас Сламић, током преноса “прославе Дана домовинске захвалности” у Книну, збунила се, а то jоj колеге нису опростиле, па данима пуне новинске ступце о наводноj “непрофесионалности” и пропусту.   “Борка Јурас Сламић цели дан jе, видело се то, марљиво припремала своjе jављање с Книнске тврђаве, научила текст напамет, а онда кренула: “Хрватска jе поносна на своjе бранитеље коjи су jоj донели победу у (ту jе већ успорила ) обрамбеном и …”И – шта? Реците, Борка! Репортерка за специjални задатак застала jе да би погледала у папир коjи jе држала у руци: ‘праведном рату’”, пише “Слободна Далмациjа”   У свом коментару на саjту “Слободне Далмациjе”, новинар Сандро Погуз, пребацуjе своjоj колегиници

О ОДНОСУ ЦРКВЕ ПРЕМА ВЛАСТИМА     “Богу се треба већма покоравати него људима” (Дела. Ап. 5,29)   То jе душа, то срце Православне Цркве; то њено Еванђеље, њено Свееванђеље. Она тиме живи, и ради тога живи. У томе jе њена бесмртност и вечност; у томе њена непролазна свевредност. Покоравати се Богу веђма него људима – то jе њено начело над начелима, светиња над светињама, мерило над мерилима. То Свееванђеље jе суштина свих светих догмата и свих светих канона Православне Цркве. Ту се не смеjу, по цену свих цена, од стране Цркве чинити никакви уступци никаквим политичним режимима, нити правити компромиси ни са људима ни са демонима. Наjмање са отвореним