Antisrbizam: Nekada mrzeli Jevreje, sada Srbe

Datum objave: petak, 10 avgusta, 2012
Veličina slova: A- A+

https://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/stratista/jasenovac.jpg

Rukovodioci Međunarodne inicijative za praćenje antisrbizma upozoravaju da mržnja ispoljena prema našem narodu i državi ima mnogo dodirnih tačaka sa antisemitizmom, te da joj se mora stati na put 

 

Kada je, sredinom jula, Međunarodna inicijativa za
praćenje antisrbizma (MIPA) najavila da je ovlastila beogradskog advokata Feđu
Dimovića da pokrene tužbu protiv dnevnog lista „Blic“ zbog vređanja srpskih
žrtava iz okoline Srebrenice, temeljno uspavana ovdašnja javnost bila je nemalo
iznenađena. Za proteklih 12 godina, naime, Srbija se odvikla od bilo kakvog
zvaničnog ili nezvaničnog delovanja u smislu zaštite srpskih nacionalnih
interesa, pa i ugleda, a naročito ugleda žrtava stradalih samo zbog toga što su
bili Srbi. Potez MIPA je još i neobičniji, jer pokreće pitanje odgovornosti
dnevnih novina koje su doskoro delovale maltene nedodirljivo u svom
protivdržavnom i protivnacionalnom delovanju.
Greh koji MIPA stavlja „Blicu“ na dušu jeste naslov na vesti o petrovdanskoj
komemoraciji u Bratuncu, posvećenoj srpskim civilima stradalim u nečovečnim napadima
odreda Nasera Orića za vreme građanskog rata devedesetih. Najavljujući
komemoraciju, zakazanu jedan dan posle dženaze u Potočarima, „Blic“ je stavio da
je reč o „fešti“ kojom se omalovažavaju srebreničke muslimanske žrtve.
Andrej Fajgelj i Miroslav Ilić, rukovodioci MIPA, prepoznali su u takvoj opremi
teksta antisrbizam i shodno tome su odlučili da u ime oštećenih zatraže sudsku
pravdu. U razgovoru za „Pečat“, Miroslav Ilić pojašnjava ne samo šta je u ovom
konkretnom slučaju sporno sa stanovišta časti i istinitosti, već i šta je
uopšte antisrbizam, pojava sa kojom se, nažalost, toliko često susrećemo da smo
prestali i da obraćamo pažnju na nju.
„Antisrbizam je podrazumevanje da su Srbi krivi samo zbog toga što su Srbi.
Glavni argumenti su da su Srbi loši, zločinci a nikad žrtve, monstrumi“, kaže
Ilić. „Kao takav, antisrbizam je veoma sličan antisemitizmu koji je bio raširen
tokom prošlog veka, naročito u smislu pripisivanja osobina niže rase. Srbima se,
kao i Jevrejima u ne tako davnoj prošlosti, pripisuju neljudske osobine, čime se
opravdava svaka vrsta ponašanja prema njima i svako nasilje.“

I SRBI KRVARE

U onom anacionalnom delu ovdašnje
javnosti, poznatom pod nazivom „Druga Srbija“, više puta je rečeno da Srbi ne
mogu da budu predmet govora mržnje jer, kao većinski narod, ne mogu da budu
ranjiva grupa (što je, inače, stav sa kojim je na jednom skupu bio saglasan i
vajni zaštitnik građana Saša Janković, čemu je svedok bio i autor teksta koji
upravo čitate). Ilić smatra da je ovakvo tumačenje govora mržnje, jednog od oblika
kojim se antisrbizam obilato koristi, krajnje zlonamerno i upereno protiv
srpskog naroda:
„Srbi svakako mogu da budu ranjiva grupa, a sama ideja da Srbi to ne mogu biti
jeste jedan vid antisrbizma. Reći za narod, koji je u 20. veku pretrpeo tri
genocida, da nije ranjiva grupa, jeste ne samo netačno, već i uvredljivo. To je
prosto apsurdno. U stvarnosti, Srbi su najugroženiji i najranjiviji narod u
regionu. Na Kosmetu se na Srbe puca potpuno nekažnjeno. U Crnoj Gori im se
zabranjuje ulazak u restorane, a ugroženi su i u Albaniji.“
Istoričar po struci, Ilić smatra da bi se jednim od prvih primera antisrbizma
mogla smatrati po zlu čuvena austrougarska propaganda, koja je prethodila Prvom
svetskom ratu:
„Teško je tačno odrediti početak antisrbizma. Svakako da je u pojedinim
razdobljima Austrougarskog carstva položaj Srba, u nacionalnom i verskom smislu,
bio veoma težak. Pa je tako Marija Terezija govorila da su Srbi `trpljena
nacija`. Međutim, nikako ne treba zaboraviti da je `otac hrvatske nacije` Ante
Starčević prvi u ideološkom smislu plasirao antisrpski rasizam. Poznati su
njegovi pogrdni izrazi kojima je nazivao Srbe: `nakot zreo za sjekiru`, `pseta
pustjena s verige`, `gnusna ropska stvorenja`. Njegovi naslednici Frank i
Kvaternik sačuvali su isti odnos prema Srbima. Frank je bio organizator čuvenih
antisrpskih demonstracija u Zagrebu 1902. Tada su Srbima razbijani dućani,
kuće, glave, samo zato što su srpske. Ustaška propaganda iz Drugog svetskog
rata je Srbe tretirala isto kao što je nacistička Nemačka tretirala Jevreje.
Danas se služe mise zadušnice za Pavelića i druge ustaške zločince. Koncerti
Marka Perkovića Tompsona, najpopularnijeg hrvatskog pevača, obiluju sa
fašističkom i ustaškom ikonografijom. Bez ikakvih sankcija.“
Još jedna konstanta prisutna u novijoj istoriji jeste delovanje stranih, nimalo
naklonjenih faktora:
„Jasno je da postoje strani činioci, pa i vrlo moćni, koji žele da naude
Srbiji, ili čak i da je unište, ali mene od toga mnogo više zbunjuje i čudi
činjenica da mi kao društvo uopšte ne odgovaramo na to. Kao da u našoj javnosti
vlada potpuno odsustvo svesti da se nešto mora preduzeti u vezi sa nagomilanim
antisrpstvom.“

NO PASARAN!
MIPA je do sada imala nekoliko akcija koje opravdavaju njen naziv: kao što je
sada najavila pozivanje „Blica“ na krivično-pravnu odgovornost zbog antisrpskog
pisanja, tako je početkom godine upozorila i na antisrpsku prirodu filma
Anđeline Džoli „U zemlji krvi i meda“. Njihov najveći uspeh, međutim, ostaje vezan
za njihovo prvo dejstvo, iz septembra prošle godine, kada im je i palo na pamet
da se udruže i ozvaniče, a povodom jedne sramotne emisije prikazane u Španiji:
„To je bila emisija španske državne, nacionalne televizije o Visenteu Perezu,
što je bio španski identitet ustaškog zločinca Maksa Luburića dok se krio tamo.
Emisija je prikazana 17. septembra prošle godine i sadržala je neverovatan
presedan: govoreći o Jasenovcu, oni su rekli da su tamo stradali partizani,
opozicionari, Jevreji i Cigani. Srbe nisu pomenuli, iako su u tom logoru smrti
upravo Srbi bili ubedljivo najbrojnije žrtve. Fajgelj je sasvim slučajno naleteo
na tu emisiju dok je prevrtao kanale, i bio je šokiran kada ju je odgledao.“
Ništa osim šoka nije ni mogla da izazove takva emisija, tj. smišljeno izostavljanje
Srba iz žrtava jasenovačkog logora smrti. Kao što nisu pomenuti među
stradalnicima, tako je izostavljen i naziv `srboseka`, monstruoznog noža
osmišljenog baš u Jasenovcu, i baš za klanje srpskih logoraša – što otkriva
upravo naziv, koji su Španci inače prećutali.
Ali, Fajgelj i Ilić dogovorili su se da ne ostane sve samo na zaprepašćenosti:
„Na Fajgeljevu inicijativu, obratili smo se španskoj televiziji i zahtevali smo
javno izvinjenje. Obraćali smo se nekoliko puta rukovodstvu televizije, kao i
tamošnjem zaštitniku gledalaca, i bili smo upućeni na urednicu emisije Anhelu
Rodizio, koja je devedesetih bila izveštač sa prostora bivše Jugoslavije i
važila je za poznavaoca prilika na našim prostorima. Upravo zbog toga što je
upoznata sa stanjem, bilo nam je jasno da je ona namerno izbacila Srbe. Nije ona
slučajno zaboravila da pomene Srbe, već je kao gumicom izbrisala više stotina
hiljada žrtava. Kada smo započeli prepisku sa njom i ostatkom ekipe koja je
radila tu emisiju, oni su se najpre pravili ludi. Kao, zbog sažetosti emisije
su naveli partizane i opozicionare, podrazumevajući da su među njima bili
pripadnici raznih naroda, pa i srpskog. To objašnjenje je, naravno, ne samo
lažno, već i nelogično, jer kada su već pomenuli Jevreje i Cigane, morali su i
Srbe.“

PODRŠKA ZUROFA
Fajgelj i Ilić su sa Špancima nastavili prepisku odsečno, ali uljudno. Nisu se
upuštali u napadanje sagovornika, ali su ostali pri zahtevu da se autorski tim
emisije mora izviniti zbog izostavljanja Srba.
„Njihovi odgovori su bivali sve tanji, ali ipak nisu pristajali da upute
izvinjenje. Mi smo, međutim, pokrenuli peticiju za izvinjenje, a tu peticiju su,
pored srpskih, potpisali i neki španski intelektualci. Takođe su je podržali i
neki jevrejski intelektualci, što je možda bilo i presudno. Svoj potpis je, na
primer, stavio i lično Efraim Zurof, direktor `Centra Simon Vizental` . Na
kraju su oni, posle dva meseca, najzad odustali od glumatanja i pravdanja, pa su
prikazali prilog u istom terminu u kojem je bila prikazana i prvobitna
reportaža. U tom prilogu je jedna gospođa iz autorskog tima izrekla izvinjenje, i
to je, prema našem utisku, učinila nekako nerado, čak mučno, ali dobro, barem
su se izvinili.“
Taj potez španske TV stanice jeste bio donekle uvijen, tvrdoglavo ostajući na
liniji da je sve bilo plod čisto novinarske ekonomičnosti, a ne i nečije zle
namere. Pobeda je, međutim, ostvarena, i to prvenstveno u psihološkom smislu.
Izvinjenje španske televizije, verovatno prvo takve vrste u svetu kada je reč o
Srbima, pokazalo je da borba za ugled naše nacije ne sme da bude predata
unapred, kako su kabinetsko-menadžerski karijeristi iz doskorašnje vlasti ne samo
verovali, već i propovedali.
„Upravo je to njihovo izvinjenje pokazalo da je moguće izboriti se za nešto
povoljniju sliku o Srbima i povoljnije postupanje prema Srbima u svetskim
medijima“, zaključuje Ilić.

 

Izvor: Pečat




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top